На сајту за Општецрквене магистарске и докторске студије објављен је интервју са клириком Ростовске епархије, доктором теологије и ректором Донске богословије, протојерејем Тимотејем Фетисовом. На богословији је у септембру 2023. године отворен студијски смер за војни клир.
— Оче Тимотеје, ове школске године је у вашој богословији у оквиру магистарског програма „Државно-конфесионални односи“ отворен нови смер – обука за војне свештенослужитеље. Молимо вас да кажете нешто о томе како је настала ова идеја и како је реализована.
— У принципу, већ од 2013. године, одмах након што је Свети синод издао Уредбу о војном клиру постали смо свесни тога да је дошло време да се побринемо за специјално образовање будућих капелана. Тако је Донска богословија у сарадњи са Синодским одељењем за сарадњу са Оружаним снагама и органима безбедности израдила и увела програм специјалног курса „Пастирска служба у војсци“. Уједно, кад је временом постало очигледно да су руској војсци потребни професионално обучени свештенослужитељи који би на високом теоријском и практичном нивоу овладали војном спецификом: савладали принципе ратне психологије, проучили војни статут, похађали општу војну обуку и умели да организују духовни и литургијски живот војника у сложеним пољским условима – започет је рад на стварању овог посебног правца обуке. Наш подухват су подржали команда Јужног војног округа и председник Наставног комитета Руска Православне Цркве протојереј Максим Козлов лично.
А у току лета смо на иницијативу митрополита ростовског и новочеркаског Меркурија на име Његове светости патријарха Кирила заједно упутили допис који су потписали владика Донске митрополије и председник Синодског одељења Руске Православне Цркве у којем је изражена спремност да се на бази профила „Државно-конфесионални односи“ отвори магистарско одељење на Донској богословији у посебном смеру за обуку војних свештеника и сарадника војних одељења епархије Руске Православне Цркве. Његова светост патријарх је подржао ову иницијативу и по његовом благослову су ове године уписани представници из 28 епархија у Русији.
— Молим вас да набројите које предмете ће учити будући магистри.
— У наредне две године и нешто наши студенти ће осим основног програма профила похађати праксу на војним полигонима и изучаваће предмете посебног модула у које спадају предмети као што су: „Црква у условима информационих ратова“, „Црквено служење у Оружаним снагама и безбедносним органима“, „Духовна рехабилитација учесника у ратним дејствима“, „Општа војна обука“, „Основе геополитике“, „Ратна медицина и психологија“ и „Историја војног клира у Русији“.
— Који конкретни задаци се тренутно издвајају, а који се постављају пред будућим или садашњим војним свештеницима?
— Ови задаци су делимично формулисани у горе наведеној Уредби о војном клиру. Међутим, ако апстрахујемо званичне формулације, вероватно треба полазити од тога да је војни свештеник пре свега духовник војника, официра и чланова њихових породица. Односно, он није мисионар који треба да преобраћа војнике других вера у православље, а још мање је пропагандиста, иако сам треба да пружа пример патриотизма. То је управо духовни лекар који је позван да одржава морално стање бораца, да их снажи Светим Тајнама, да исцељује греховне страсти и да открива највиши смисао пожртвоване војне службе. Његово оружје није аутомат који нема права да узима у руке, већ Реч Божија.
— Сви знамо за проблем који представљају тешки психолошки синдроми војника после ратних дејстава. Било их је након ратова у Авганистану, Чеченији и других. Да ли се у обуци будућих магистара посвећује пажња послератној рехабилитацији?
— Поставили сте веома важно питање. На актуелност овог проблема пажњу је скренуо Његова светост патријарх на Архијерејском саветовању које је одржано прошлог лета. Рат је природна активност у нашем грешном свету, али је противприприродно за људску природу коју је Бог створио, иако притом заштита од зла увек представља мање зло. Зато човек који је видео патње и смрт и који их је хотимице или нехотице проузроковао осећа изузетно снажан и разоран „борбени стрес“. У већини таквих случајева се касније суочава са посттрауматским психичким поремећајем који понекад поприма патолошке форме и може постати узрок агресивног понашања, па чак и злочина. У вези с тим постоји ризик од тога да се у најскоријој будућности сретнемо са повећањем броја тешких злочина против личности у друштву. Психотерапеутске технике, антидепресанти и антипсихотици ако и буду од помоћи, то ће бити само на неко време, пошто човек има и духовну димензију која подсвесно тражи Бога Којег ништа не може да замени. Због тога је наша црквена дужност да се побринемо за ефикасан програм духовне рехабилитације војника који су учествовали у борбеним дејствима приликом заштите отаџбине, да покушамо да залечимо духовне и душевне ране које им је задао страшан рат, да им вратимо радост и смисао живота чији егзистенцијални темељ је била и остаје вера. Зато, међу осталим предметима наше „војно-пастирске магистратуре“ предмет „Духовна рехабилитација учесника у ратним дејствима“ заузима важно место. Јер сваки рат се једном завршава, а мир не треба да се врати само на земљу, већ и у људска срца.