Дана 19. јула 2020. године у ноћном програму телевизијског канала „Росија-1“ биће приказан други филм из циклуса „Убиство Романова“, који баца светлост на једну од најтрагичнијих страница историје руске државе. Први филм под насловом „Убиство царске породице. Истрага која траје један век“ говори о изворима за истрагу убиства царске породице. Наставак „Убиство Романова. Чињенице и митови“ представља детаљан истраживачки рад аутора Ј. Н. Чавчавадзе и Г. И. Огурној и упознаје гледаоца с јединственим архивским документима.
Разговарамо са сценаристом документарних филмова, заслуженим радником у области уметности, Јеленом Николајевном Чавчавадзе.
Аутору чланака је љубазно омогућено да се упозна с материјалима филма пре његовог приказивања на малим екранима.
– Јелена Николајевна, молимо Вас да нам кажете нешто о предисторији настанка филмова посвећених царској породици. Како је све почело?
– То је део кодекса части који поштујемо моја породица и ја: да увек и у свему проналазимо истину. Пре почетка рада на филму о убиству династије Романов за телевизијски канал „Росија“ је снимљено пет епизода „Романови. Царско дело“, „Рат и мир Александра Првог“, „Александар Трећи. Силни, моћни“. Сам материјал нам је указивао правац у којем треба да се крећемо. И било је немогуће заобићи тему убиства цара.
Била сам узбуђена и било ми је јасно да је предмет преобиман. Сетимо се речи Војкова који је говорио: „Свет никад неће сазнати шта смо урадили с њима.“ То је изазов за истраживача. Да ли ће успети да одгонетне ову трагичну загонетку? Али знате како је: у страху су велике очи. Колико ми је познато, ближи се крај низа фундаменталних истраживања антрополога, криминалиста, генетичара, графолога и других научника. И надамо се да ће следећи филм из овог циклуса бити посвећен резултатима овог дугогодишњег рада.
– Ваш филм носи назив „Убиство Романова. Чињенице и митови“. Желели бисмо да се на томе детаљније задржимо. Шта је чињеница, а шта је свесно створени мит? У филму се наводе Лењинове речи: „Не треба говорити истину Јофи (о убиству) да би касније лакше било лагати.“
– Потрудили смо се да очигледно прикажемо механизам по којем се мит претвара у чињеницу, а чињеница постаје мит и раствара се у времену.
Треба рећи да је план „замагљивања“ истине добро функционисао на светском нивоу. Сви преговори и дипломатска преписка бољшевика су се градили тако да се отклони сумња са врхушке совјетског руководства. То је врло добро смишљен, виртуозан прорачун. Само таква позиција им је дозволила да се одрже на власти, пошто су у том периоду у потпуности зависили од Немачке.
А како су „занимљиво“ писани новински чланци! Како су умешно уређени – опет с разумевањем колосалне моћи утицаја на друштвену свест! Ако пише у новинама – значи да је то истина.
Кад је иследник Соколов, док је био Француској, с великим напором – преко агената кнеза Орлова у Русији набавио агитациону брошуру у којој је било речи о убиству царске породице он ју је укључио у предмет. Међутим, овај примитивни чланак који је био намењен пролетаријату неко је већ детаљно редиговао. Не знамо ко је био уредник, вероватно Покровски, познати фалсификатор историје. Међутим, то је био несумњиво проницљив човек. А Соколов је, нажалост, све сматрао за чисту истину. И данас се мноштво људи придржава верзије која је изложена у његовој књизи, зато што је то био једини рад на тему убиства царске породице у то време. А ко ће гледати да ли је књига писана у одређеним условима, под притиском околности и на основу оваквих очигледно непоузданих докумената? Иследник Соколов је обавио огроман посао и нико не умањује значај његовог рада за историју, али разумете, све решавају детаљи.
– Нажалост, већина људи формира мишљење не ослањајући се на документа и на материјале истраге, већ на чланке из новина и са интернета. Колико је књига написано и у свакој од њих је складно изложено образложење ове или оне теорије!
– И зато ми се чини да треба истраживати управо архивске материјале. Поредити чињенице. Ко је кога и кад познавао, одакле је могла потицати ова или она изјава. Кад смо започињале рад на филму режисер Г. Огурној и ја смо донеле одлуку да се не придржавамо ниједне од верзија које су већ биле објављене. Просто смо радиле свој посао и у току њега су почеле да се откривају везе, да испливавају детаљи. У нашим филмовима фигурирају документа која раније нису била позната, која су постала доступна тек сад. Између осталог, забелешка пуковника Бафталовског која је изузетно занимљива. То је сведочанство официра који су први стигли на Гањину јаму.
– Постоји мишљење, између осталог, и стручњака, да није било могуће уништити људска тела у Гањиној јами; има и супротних изјава. Тешко је разабрати се у томе...
– Спаљивани су одећа и лични предмети. Забелешка Бафталовског представља врло важно сведочанство. Несумњиво, интересовање за ову тему је толико велико да у информационом простору као печурке израстају час једни, час други људи, који приступачно и красноречиво излажу разне верзије. Истраживачи-аматери, „којима нема броја“, понекад пишу страшне глупости. И људи им верују, поштују их, угледају се на њих. Међутим, постоји другачији став који је изнео Његова Светост патријарх Кирил и он је за нас једини поуздан и могућ: то је пут марљивог рада и савесних научних метода. Верујем да ће Руска Православна Црква открити истину.
Први филм – „Убиство царске породице. Истрага која траје један век“ је посвећен искључиво убиству које је почињено у дому Ипатјева. Други филм „Убиство Романова. Чињенице и митови“ који ће бити приказан на малим екранима захваљујући телевизијском каналу „Росија-1“ и Фонду „Историја отаџбине“ – обухвата кратак временски период у току лета 1918. године и открива несумњиву везу између три злочина. Првобитна идеја је била да се детаљније задржимо на сваком догађају и да о сваком од њих направимо појединачан филм – у Перму, Алапајевску, Јекатеринбургу, и за то бисмо имали довољно прикупљеног материјала. Нажалост, били смо временски ограничени приказивањем на малим екранима. Зато смо се потрудили да издвојимо оно главно.
И сада се међу истраживачима који се баве Романовима може наићи на мишљење да је, на пример, Алапајевск (убиство велике кнегиње Јелисавете) – одлука локалног Совјета народних комесара; Перм (убиство великог кнеза Михаила) – такође. На пример, Гаврил Мјасников је написао читаву књигу на ову тему. Међутим, кад смо дошле у Перм и почеле да разговарамо с људима који раде с оригиналима у архивима пред нама се појавила потпуно друга слика. Имале смо среће да се упознамо с изванредним архивским радницима.
– Успеле сте да пренесете њихов врло савестан однос према послу: то није само научно интересовање, већ и дубоко лично осећање.
– Људи деценијама раде с огромном љубављу према свом неприметном, али изузетно важном послу, не очекујући ни похвале, ни награде. Они изванредно познају свој предмет. Као што сте тачно запазили, они ове догађаје доживљавају као да су се јуче десили и на њихове очи. И они, као и ми, ове догађаје доживљавају врло дубоко и драго ми је да се захваљујући нашем заједничком раду на филму шири круг познанстава, не само професионалних, већ и личних.
– У филму се наводи јединствени архивски аудиоснимак. Како сте успеле да га прибавите?
– То је реконструисани архивски аудиоснимак који се чувао под знаком „Врло поверљиво“. Сасвим недавно је постао доступан истраживачима и заиста баца светлост на многе чињенице. Други материјали се чувају у Руском државном архиву социјално-политичке историје. Маса сижејних линија ове приче није ушла у филм. Биле бисмо срећне да можемо да наставимо свој рад. Али не пре завршетка свих планираних експертиза. Ради се о науци, а не о трци за ефектним сензацијама. Чак и ако одлука истраге некоме не буде одговарала, ако неко буде разочаран, ако неко каже: „Не, то није могуће“, зато што су неки материјали добијени од људи који, на пример, нису довољно уцрквљени – то није довољан аргумент.
– Колико је само информација добијено од Гелија Рјабова...
– Управо Гелиј Рјабов је постао верујући умногоме захваљујући ономе што се десило. Разговарао је с протојерејем Александром Шаргуновом, дао му је неке од ствари које је пронашао. Снимиле смо оца Александра у филму „Убиство царске породице. Истрага која траје један век“. Много тога нам је испричала Рјабовљева друга жена. Испоставило се да су све околности његове приче лакше и логичније и да на крају све заиста стаје на своје место, као делићи мозаика.
О убиству цара Николаја II се говори као о ритуалном убиству, али би било тачније говорити о том убиству као о сакралном и ја као истраживач не могу то у потпуности да негирам. Међутим, истине ради треба рећи следеће: кад смо у Њујорку радиле у фондовима листова који су излазили још пре револуционарних догађаја 1917. године, у чланцима о Русији смо наилазиле на карикатуре на којима је глава цара Николаја II приказивана засебно. Да ли се то може сматрати аргументом у корист верзије о одсецању главе? Мислим да не може. Зашто би неко носио главу у Москву и тако се изложио сасвим неоправданом ризику, јер случајни људи су могли постати сведоци тога? И као што сте већ вероватно схватили на основу докумената приказаних у нашем филму Лењин и његово друштво су најмање од свега на свету желели да буду повезани с убиством цара Николаја. Због политичке користи, разуме се. А ти људи су знали да цене корист.
– Другим речима, израз „сакрално убиство“ има симболичан значај?
– Синтагма „сакрално убиство“ није тачна само кад је реч о цару Николају Александровичу, већ пре свега, о великом кнезу Михаилу Александровичу који је заправо био главни претендент на руски престо.
Питање власти је било одложено до сазивања Оснивачке скупштине. И да је Колчак успео да победи, без сумње би пре свега била сазвана Оснивачка или Национална скупштина. Врло је вероватно да би она позвала Михаила Александровича да дође на чело државе, јер је дошло до прекида у династији. Павловљевим законима (Акт о наслеђивању престола из 1797. г.) је предвиђено да ако неко оде, други члан династије по сили закона долази на престо „да држава не би била без наследника, да би наследник увек био одређен на основу самог закона, да не би било ни најмање сумње ко треба да наследи, да би се сачувало право родова у наслеђивању, без кршења природног права, и да би се избегле тешкоће приликом преласка из рода у род“.
Управо зато је прво убијен велики кнез Михаил Александрович. Бољшевици нису били сигурни у свој положај, морали су да журе. По документованим сведочанствима највише дезинформација је усмерено на скривање убиства великог кнеза Михаила Александровича.
Колико год нам тешко падало то сазнање, иследник Соколов и други иследници су врло мало пажње посветили истрази у Перму. То је по званичној верзији био нестанак. Човек је нестао: био је ту – и одједном је нестао. Постојало је мноштво сведочанстава о томе да је виђен, час овамо, час онамо, час у Харбину, час негде другде. Официри су се клели да су га видели у пролазу, у гомили. Масовна психоза, одбијање помирења са стварношћу. Ако је Михаил Александрович жив – није битно где је – то значи да имају наде. И за Русију има наде. Разумете? То је врло битан мотив. И управо овај мотив може довести у сумњу сва слична сведочанства заједно.
Кад смо три убиства ставиле у исти низ многе ствари су постале очигледне. У то време се у Јекатеринбургу налазио енглески конзул Престон који је о свему обавештавао Лондон, ту је била и маса представника међународних организација: амерички, фински и шведски Црвени крст. Било је много спољних посматрача. Мир у Бресту, издајнички према Русији, већ је био закључен. Немци су седели у Совјету народних комесара – исто као што су Американци неколико деценија касније били у нашој влади за време Чубајса.
– Постоји мишљење да је „темпирана мина“ под здање руске државе била постављена управо у ово време. Шта мислите тим поводом?
– Слажем се с том хипотезом. Није случајно што у називу „Савез Совјетских Социјалистичких Република“ нема речи „Русија“. Занимљива чињеница: у августу 1916. године у Швајцарској је одржано саветовање банкара зараћених велесила, између осталог и Немачке, на који није позвана руска страна.
Русију је требало поделити на утицајне сфере – по принципу „завади, па владај“. То није било могуће док је постојала монархија. И Лењину је било поверено да обезбеди да Русија изгуби рат. Било је планирано следеће: излазак Русије из рата уз изазивање револуције и као последица тога кршење договора од стране савезника о томе да ниједна од зараћених страна неће закључити сепаратни мир. Тако је Русија аутоматски искључена из будућих победника, што се и десило. На целом свету је спроведен масовни информациони напад у циљу дискредитације цара Николаја II. Кад смо проучавале овај историјски период за филм „Револуција. Клопка за Русију“ и разговарале с енглеским истраживачима они су нам говорили: у Енглеској је друштво више него руско било уверено у то да Русију очекује револуција, да је царица немачки шпијун и да свиме управља Григорије Распућин и тако даље. Ето, тако је функционисала пропаганда.
– Један од закључака вашег филма гласи: историјске чињенице су врло пластичне и да бисмо се уверили у истину тек нам предстоји да поново размотримо и оценимо своју прошлост. Савремени човек треба да одговори на питање: ако су то успели да учине онда, у тим размерама и толико успешно, можда механизам претварања митова у чињенице функционише и данас?
– Наравно. То видимо на примеру наше браће у Украјини. А ако бисмо погледали шта се данас дешава у Сједињеним Државама... Ако реч „пролетер“ заменимо речју „црнац“ добићемо калку догађаја од пре сто година у Русији. Мења се декорација, а реторика остаје иста: „тлачитељи и потлачени“ – нема ништа ново.
Има један израз: треба прихватити своју прошлост, успехе и падове. Чини ми се да се управо то данас дешава у Русији. Најбоља ствар коју можемо да урадимо јесте да прихватимо историјску истину. То је моја Русија, и њену историју прихватам онакву какву нам је Бог дао, да парафразирам Александра Сергејевича Пушкина.
Трагична погибија царске породице и других представника династије Романов на Уралу и данас, после сто година, још увек је обавијена тајном и још увек узбуђује умове. Дезинформисање је главно оруђе оних који би желели да истина о овом злочину никад не буде откривена. Нови филм-истраживање „Убиство Романова. Чињенице и митови“ на основу јединствених докумената баца светлост на до сада непознате околности убистава у Перму, Јекатеринбургу и Алапајевску у лето 1918. године.
Телевизијски канал „Росија 1“, 19. јул 2020. године, ноћни програм, време приказивања: 1:00.