Данас је грех постао мода. Он човека претвара у обичног конзумента који живи унутар гроба и закона смрти. Треба тражити бисере. Зашто не бисмо писали о савршеним људима, о људима врлине. Није свако учење исто, али то ме не спречава да будем човек и да се према свакоме односим с љубављу.
Виши степен је кад веру доживљавамо дубље, те из ње црпимо смисао свог земаљског и небеског живота.Има људи вере; има светих који су истински сведоци и апостоли нашега доба, само их треба тражити и чути.
***
- Ваше Преосвештенство, желим унапријед да Вам се захвалим што сте одвојили времена за овај разговор.
Хвала Вама што сте дошли и пружили нам прилику да говоримо о Васкрсу, црквеним и духовним темама, важним за наш народ и све вернике.
- Васкрс је највећи хришћански празник, јер симболизује побједу живота над смрћу. Колико је он битан за хришћанство?
Да ништа немамо у Цркви, а да имамо Васкрс, имали бисмо све. Толико је велики и значајан овај празник. У Васкрсењу је и Рођење Христово, и Крштење, и Богојављење, и Благовести и сви други хришћански празници. Васкрс је срце у организму; суштина, круна и епифанија свих празника. Васкрс је све. Разумете? Свети апостол Павле каже: Ако Христос не васкрсе, узалуд је вера наша (1. Кор. 15, 14). Заиста, хришћанство би без Васкрса било узалудно; било би обична теорија и људска философија. Васкрс је извор, центар и телос, то јесте крај, пуноћа и смисао свега. Васкрс је нада у којој живимо, деламо и у којој се крећемо.
Истина је да у предваскршњем периоду, ми све то дубље осећамо, али би требало да целу годину носимо исто осећање. Сада нас богослужења уводе у догађаје који су се збили последње недеље у Јерусалиму пре страдања и Васкрсења Христовог. Из тог разлога ми све то мало пластичније, ако могу тако да кажем, иконичније, доживљавамо; иако би, како сам већ рекао, требало да га непрестано доживљавамо, јер је оно суштина наше вере, нашег срца и ума. Истовремено, морамо да се непрекидно боримо да достижемо Васкрсење.
- Колико је вјера заиста постала суштина код обичног човјека, а колико је само манифестациона?
Вера је тајна. Вера је дар Божији. Вера је надумно знање. Она није само претпоставка, неко пуко надање, већ виши облик знања, како се назива код апостола Павла: „Созерцавање тајни невидљивих, тајни Божанских, тајни надумних.“ Да бисмо ми те тајне доживели, и созерцавали, потребно је да се уздижемо у вери.
Вера може да буде, као што рекосте, обичајна: нешто што смо доживели или наследили од родитеља, видели на обредима и томе слично. Међутим, то је први степен вере – улазак у црквени поредак, који је такође благословен.
Виши степен је кад веру доживљавамо дубље, те из ње црпимо смисао свог земаљског и небеског живота. То би, условно речено, могао бити други степен вере. Тада осећамо да вером живимо; да нас она усмерава и даје печат нашем бићу.
Трећи степен би био созерцање или пуноћа вере. Тада говоримо о мистичкој вери, када се човеку откривају Божанске тајне.
Многи људи када дођу у храм виде појце за певницом, свештенике како улазе и излазе из олтара, али неко разуме шта се ту дешава, а неко не. Човек се углавном зауставља на ономе што му изгледа лепо и складно, као што је духовна музика, лепе иконе и фреске. Дакле, на естетско-етичком нивоу, човеку је лепо и то бисмо могли назвати првим степеном вере - долазак у храм.
Затим, имате људе који знају шта се на богослужењу, а поготово на светој Литургији, догађа и они желе да учествују у томе и да се причесете самим Христом. Вера је за њих живот. Они желе да живе вером и њену пуноћу доживљавају управо кроз свету Литургију.
Најузвишенији степен би било откривање божанских тајни. Неки људи на Литургији виде анђеле како служе са свештеницима, виде херувиме - небеска бића, који су са нама, виде светитеље и самог Христа и Пресвету Богородицу. Међутим, то је мистичко стање које су достизали само свети људи, људи савршеног живота и безазлена деца.
Све су то, условно речено, степени вере, којима би требало да усходимо током живота.
- Ваше Преосвештенство, предводите епархију која је у градитељском смислу, посљедњих неколико деценија доживјела експанзију. Да ли је она била праћена и духовним освјешћењем?
Потребно је градити храмове, али их је важно и напунити, призвати народ да долази на богослужења. Потребно је да људи кад чују црквена звона знају да почиње богослужење, да оставе за кратко своје земаљске послове и дођу у цркву. Међутим, поред храмова као места сабирања нашег народа, неопходне су и друге компоненте, као на пример, парохијски домови, обданишта, старачки домови, прихватилишта при манастирима, конаци. Све је то важно, али је крајњи циљ да можемо да учествујуемо у ономе што је главно, а то је богослужење.
Пред нама стоји много тога да се уради: да довршимо започете грађевинске послове и да почнемо нове где се за то укаже потреба, али свакако мислим да је унутрашња мисија просвећења нашег народа приоритет. Из тога разлога штампамо епархијски часопис ''Животворни источник'' и бесплатно га делимо. Желимо да се наш народ поучава у вери, јер није довољно да познајемо само обичаје. Ако се само на томе зауставимо, онда ће такви људи када наиђе време искушења и притиска, врло лако напустити веру. Сетимо се само периода комунизма. Људи нису било довољно информисани о вери, и комунизам је покушао да се представи као лажно хришћанство, као хришћанство без Христа, као примамљиво социјално учење, које нам пружа лажно право и слободу на све. На крају је наш народ оставио своје иконе и уместо њих у домове поставио слике револуционара. Дакле, људи морају бити информисани о својој вери без обзира на професију. Потребно је да познајемо своју веру да бисмо по њој живели и зато је потребна унутрашња мисија. Није довољно да смо крштени и да знамо елементарне ствари. Када Господ Христос шаље своје ученике, говори им: „Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт. 28, 19-20). Дакле, једна је страна обредна - вршење светих тајни; али и друга је такође битна - поука, да људи уче о својој вери све оно што је Христос проповедао, а Господ је проповедао свето Јеванђеље. Следствено, потребно je и једно и друго. Чим нема таквог склада, налазимо се у опасности. Ако људи не знају довољно о својој вери, они ће рећи: „Причестићу се једном годишње или једном у пет година. Мени је то довољно.“ Други ће рећи: „Ја не морам да се исповедам.“ То није добро, јер такав човек неће разумети узвишеност светотајинског живота. На том пољу Црква мора много да чини, и ми ћемо се, уз Божију помоћ, у томе трудити.
- Ваше Преосвештенство, док говорите о пуноћи вјере, неминовно ми се намеће питање, да ли је хришћанство данас у кризи?
Ако посматрате Цркву у најширем могућем смислу, кроз римокатолике, протестанте и православне, можемо рећи да се све некако хлади. Све се урушава. Сви говоре о доминацији световног начина размишљања у односу на духовни. Дакле, посветовњачење је присутно на свим нивоима живота. О томе говоре и духовни оци са Свете Горе, као и велики теолози и учитељи Цркве нашег времена.
Међутим, Бог увек подиже своје сведоке, своје светитеље - аутентичне представнике хришћанства и вере уопште. Наравно, могу да говорим само у име Православља. У последње време, Господ је пројавио десетак светих људи, Срба, Грка и Руса, који су прибројани хору светих. Господ подиже светитеље који су изнад времена, изнад земаљских токова. Они су облагодаћени христоси нашег доба. Дакле, преко њих видимо да хришћанство није у кризи; да је оно живо; да доноси плодове. Међутим, потребно је срести те људе. Треба их видети. Треба их пронаћи. Треба их чути.
- Како?
Тако што ћемо посећивати манастире. Недавно сам био на Светој Гори, месту где живе подвижници вере. Они устају у три сата ујутру, одлазе у цркву где некада проводе по десет сати, пребивају у молитви и посту и разним другим подвизима. Духовни оци сматрају да се ти људи боре у првим редовима и да је одмах иза њих Царство Небеско. Они су оставили све земаљске бриге и посветили се Богу, па зато и достижу велике висине духовног живота. Светитељи као што су старац Порфирије Кавсокаливит, старац Пајсије Светогорац, старац Јефрем Катунакијски и многи други, задобили су узвишени, божански дар прозорљивости што је крајње неуобичајено за данашње време. Преподобни старац Порфирије је имао дар свезнања. Он је знао од чега је космос саздан; да ли дубоко у земљи има воде и да ли је питка; могао је да исцељује сваку болест код људи. Светитељи задобијају дарове Духа Светога и чине иста библијска чуда о којима читамо у светим Јеванђељима. Сусрет са таквим човеком нас изненада враћа у библијску реланост и можемо само да кажемо: „Човече, могуће је све то што у цркви слушамо! Ево, и овај човек је такав!“ Како? Тако, што је охристовљен, обожен човек. Да није таквих људи, онда бисмо све могли свести на хуманизам, на људско и на световно. У том случају, у хришћанству постају доминантне социјалне компонентне. То је, наравно, у реду али није довољно. Нама је потребна Богочовечанска димензија. Нама је потребан Христос и охристовљен човек. То поједини људи у Православној Цркви достижу. Управо зато, још увек можемо да кажемо да нисмо потпуно посветовњачени. Има људи вере; има светих који су истински сведоци и апостоли нашега доба, само их треба тражити и чути. Иако живимо у тешким временима, није све изгубљено. Духовни оци, по ономе како је записано у Светом Писму, говоре да живимо негде пред крај историје. „А ти, бјеж' у цркву Краљевићу Марко!“ Када наиђу тешка времена, када наступи криза, људи на све стране траже помоћ. Сви смо исфрустрирани, опхрвани невољама и обесхрабрени. Ни ми, црквени служитељи, нисмо поштеђени тога, али зато тражимо решење у Цркви. Кад ми је тешко, ја паднем пред икону и молим се Богу.
- Да, али, говорећи из перспективе обичног вјерника, Богу се углавном молимо кад нам је тешко.
И ми смо такви. Кад смо обремењени тражимо утеху и помоћ од Бога, али и кад нам је добро треба да долазимо у цркву. Тада треба да благодаримо Богу што је све добро, што нисмо болесни, што смо радосни, што је породица на окупу, што смо успешни на послу. Једноставно, пред благословеним човеком је све благословено, пут којим ходи је благословен. Проблем је што наш народ таква стања тражи изван или делимично изван Цркве. То, наравно, не значи да је у Цркви све савршено и да су сви људи савршени. Не, Бог поставља савршене светитеље као светиљке да нам светле и да гледамо на њих, а не на друге који нису достигли тај ниво, него су мањкави, слаби и ту су заједно са нама и боре се.
- Када кажете да народ тражи утјеху, рјешење неког свог проблема изван Цркве, да ли се и Црква може амнестирати одговорности за такво стање? Конкретно, да ли смо сви исти у Цркви? Да ли је онај послован човјек који да већи прилог исти као она старица која даје своју посљедњу марку?
Јеванђелски посматрано, та старица је дала више него човек кога сте поменули, јер је она одвојила од своје сиротиње.
- Поред тога, у Православној Цркви, за разлику од неких других, не постоји откупљивање гријехова?
Не, код нас то учење не постоји. Постоји Јеванђелска прича о две лепте, коју сам Господ Христос наводи као пример. Једна старица је приложила две лепте за Јерусалимски храм, давши тако све од своје имовине, док су многи богати људи дали од свог сувишка. Нажалост, човек таквим потезом може да остави снажан утисак на Цркву и свештенике, али то не сме да буде суштина. Људима треба омогућити да дају прилоге и тиме изразе своју љубав према Цркви, а не да купе своје место, достојанство или рејтинг. Пред Богом се то не може на такав начин учинити. Пред Богом се то место „купује“ чистотом наше вере, нашег срца и нашег живота. Другим речима, то место се „купује“ распећем – крстоликим животом који води ка Васкрсењу. Борбом да доживимо оно у шта верујемо, а не новцем и донацијама.
Поставили сте питање о одговорности Цркве што неки људи траже решења изван ње. Као и о свему, тако и по овом питању треба да се учимо од светитеља. Навешћу пример недавно канонизованог старца Пајсија Светогорца, грчког монаха који је живео на Светој Гори и Синају. Он је сматрао да смо сви толико одговорни једни за друге, да кад је чуо за развод неких људи у Атини рекао је: „Сматрам да сам крив што су се они развели, јер се нисам довољно молио Богу за њих.“ Ето, старац је ишао чак до те мере да је узимао на себе део одговорности за њихов развод. Дакле, и ми као Црква носимо део одговорности, јер увек треба да се питамо да ли смо људима понудили праве вредности, да ли се довољно бринемо о њима, да ли смо им посветили време, да ли смо направили обданишта, старачке домове... Људи траже решења изван Цркве, јер има много тога што смо могли да учинимо, а нисмо. Исто тако, треба да се питамо да ли све што чинимо, правилно чинимо. С друге стране, има људи који се труде и који постижу много. Управо за њима треба да идемо, јер су они наши путеводитељи. У тропару Светом Сави певамо да нам он показује пут који води у вечни живот. Исто можемо рећи за све светитеље. За њима треба да идемо, као за онима који прте пут кроз снег. Све друге људе, наравно, треба искрено да поштујемо.
- Ваше Преосвештенство, у одређеним круговима постоји мишљење да је Српска Православна Црква сувише конзервативна и да је потребна њена модернизација. Да ли може да стоји таква оцјена?
То је неразумевање суштине вере. Шта значи бити модеран? Ми хоћемо људима да покажемо живога Христа. И ја сам, као и сви људи у Цркви, позван да обожим своје биће, личност и да својим животом сведочим Христа другим људима. Ту нема конзервативизма. То је увек модерно. То је увек савремено. То је увек динамично. То надилази време и простор. Ако Цркву покушамо да укалупимо у време и простор, то није добро. У том смислу, модернизација на начин како се о њој говори, није прихватљива за Цркву.
Суштина Цркве је да у ово наше време сведочи Свето Јеванђеље и Христа. Како да то модернизујемо? Ако се под модернизацијом подразумева жеља за мењањем учења Цркве, то није добро. Ако хоћемо да се модернизујемо на начин да не носимо мантије, да шишамо браду и све у том маниру, не бисмо ли се некако саобразили световном начину живота, ни то није добро. Наш начин одевања одражава известан степен древности и открива чињеницу да се не уклапамо у временске токове. Ми желимо да кажемо нешто што је изнад времена и простора, а то је реч Христова – Јеванђеље. Зато је добро да изгледамо мало другачије; да не будемо као клонови дизајнирани по нечијем пројекту Како да се облачите у овом тромесечју. Ако желимо да будемо аутентични сведоци Христови, ми чак и својом појавом, и својом речју, и својим животом морамо да будемо изнад времена и простора, јер смо позвани да будемо апостоли.
Црква никада не негира то што се дешава у историји, али је неопходно да то преображавамо и да сведочимо дубљу тајну - тајну о Христу и Васкрсењу.
- Кажете да Црква не може бити укалупљена у простор и вријеме. Да ли је било у историји тих покушаја?
Било је, и бива непрестано. Али опет понављам, велике и свете људе је немогуће уклопити у ту причу. Чули сте, вероватно, да у Цркви постоје јуродиви, који су, управо да би разбили шеме и стереотипе, живели као сиромаси. Често су ти убоги и презрени просјаци, који су живели по градовима, достизли висок степен светости. Такав је, на пример, био и свети Василије Блажени коме је посвећена једна црква у Москви. Они су се правили луди Христа ради, нарушавајући својим понашањем тадашње друштвене норме или што би се данас рекло, нису били у тренду. При томе су претрепели презир и разна понижења од људи, али су достигли висок степен духовног живота и обожења личности. Они нам заправо показују да не треба да прихаватамо трендове и да се, по речима светог апостола Павла, не владамо по духу овога света, већ да будемо изнад њега. Дакле, потребно је да крстимо ово време и простор у коме смо, да све приведемо Цркви, а не да се утапамо у наметнуте трендове.
- Да ли је Српска Православна Црква јединствена у томе? Да ли унутар ње постоје различити правци?
Постоје. Живи смо људи. Неко се школовао у Грчкој, неко у Москви, неко на Западу, неко на Светој Гори. Свако доноси своје искуство и то нас посебно обогаћује. Сви заједно смо једна Црква. Сви смо потребни једни другима у Цркви, свако са својим даровима и постигнућима. Наравно, на првом месту су светитељи као истински путеводитељи, који нас и сами упућују да носимо бремена једни других, да се помажемо и заједно боримо. Дакле, таква динамика унутар Цркве је увек постојала и постојаће, јер она показује да је Црква, поред тога што је небеска, и земаљска заједница. Нажалост, многи желе да виде само земаљску страну црквене заједнице, а то није добро.
- У посљедње вријеме пажњу јавности је привукла информација о предстојећој промјени Устава Српске Православне Цркве. Да ли очекујете да ће она помоћи да се превазиђу и ти различити ставови који постоје унутар Цркве или да, на крају крајева, можда покрену модернизацију Цркве о којој смо говорили?
Већ дуго времена се чека на нови Устав Српске Православне Цркве, јер је актуелни написан негде после Другог светског рата и има одредби које би требало допунити и дефинисати. Комисија за Устав је написала радни текст о којем ће се расправљати на мајском Сабор. Сматрам да он неће моћи бити усвојен на овом Сабору, јер је потребно времена да се проучи. Постоји много суптилних одредби које морају бити прецизно дефинисане. Сигуран сам да ће бити много допуна и измена, али нама је потребан нови Устав који, уз Свето Јеванђеље и каноне Цркве, регулише живот Цркве. Устав је значајан не само за Цркву, већ и за верни народ, јер је то црквено-народни документ.
- Највише пажње је изазвала информација о промјени назива Српске Православне Цркве, јер како кажу стручњаци, само Срби и Руси имају идентификацију назива државе и цркве. Да ли се може очекивати да дође до промјене назива цркве?
Не, и даље ће се користити оба назива - Српска Православна Црква, Пећка патријаршија. Верујем да новинари понекад пренагласе неку вест како би она била бомбастичнија. Ми смо истовремено Српска Православна Црква, али и Пећка патријаршија. Зашто се то наглашава? Зато што наша Патријаршија јесте у Пећи. Зато што Косово јесте наше. Желимо да то нагласимо, јер многи говоре супротно – да је Косово самостално. Како да седиште наше Патријаршије буде на Косову, а да то Косово није истовремено у Србији.
Постоји ту више димензија и биће времена да се о томе расправља и пише, само да новинари буду добронамерни. Ако су они злонамерни, онда ће се о Цркви увек писати негативно. Наравно, то не значи да у Цркви нема појава које су за критику. Свакако да има, али истовремено постоје и свети људи, који су аутентични представници Цркве. Тако је и у време Господа Исуса Христа и апостола било несавршених људи, али они су слушали апостоле. Када је апостол Павле долазио у Солун, цео град се сабирао да слуша његову проповед. Не друге људе, већ управо њега. Зашто? Јер је он говорио Духом Светим. Он је сведочио о Христу. Он је био аутентични хришћанин. Тражимо свете људе и њих слушајмо, а не оне који нису свети. Оставимо оне који су несавршени нека носе свој крст. Окренимо се онима у којима обитава благодат Духа Светог, јер таквих људи у Цркви увек има.
- Пошто постоје савршени и несавршени новинари, ја ћу Вас као несавршен новинар питати: Ако је сједиште Српске Православне Цркве Пећка патријаршија, зашто Патријарх тамо не столује?
Пећка патријаршија јесте надлежност нашег Патријарха и он има духовни надзор над њом. Патријарх тамо буде често, али историјске околности и ток живота су допринели да тренутно столује у Београду. Он је истовремено и Митрополит београдско-карловачки и мора и тамо да буде присутан. Дакле, све се прожима - једно држимо, другога се не одричемо. Сваке године, Свети Архијерејски Сабор почиње на Косову у Пећкој патријаршији. Не одричемо се Пећке патријаршије и остајемо Српска Православна Црква у исто време. Не одричемо се свога народа и својих светиња на Косову и Метохији. Поштујемо и друге народе који тамо живе, али то не значи да Косово и Метохија нису наши.
- Комплетна прича о новом Уставу Српске Православне Цркве и посебно о промјени њеног назива, отворила је још једно питање: Да ли све ово води или може да одведе у стварање босанске или хрватске православне цркве?
То је искључено. Управо ће се догодити супротно: Устав ће да нагласи јединство Цркве и нашег народа. Он ће да нагласи да смо једна Патријаршија и да имамо једног поглавара, нашег Патријарха, као и да смо саброно укључени у заједницу свих православних цркава у Васељени. То је циљ и смисао. У Хрватској су, на пример, у току Другог светског рата постојали покушаји ставарања сепаратне цркве са циљем разбијања јединства цркве и нашег народа.
- Српска Православна Црква је вијековима била стуб око кога се народ окупљао, захваљујући чему су превазиђена тешка времена из наше историје. Да ли је и данас тако?
Јесте и треба да буде. Мноштво народа долази на богослужења о Васкрсу, Божићу, крсним славама. Цркве су у току Васкршњег поста, пуне, верници се причешћују, како деца тако и одрасли. Види се живот. Види се црквеност. После богослужења, често се организују разна културна дешавања, па се много тога одвија око храма. Кроз историју ту су се људи упознавали, склапали кумства и пријатељства. Храм је био центар живота и треба поново то да постане. Нажалост, данашњи секуларизовани човек, о коме смо говорили, повукао се од живота у храму и око њега; и има неки свој уски свет, свој стан, свој ТВ и свој интернет. То је стварност која га окружује, лажно испуњава и даје вредност његовом животу. Данашња омладина, на жалост, већину времена проводи управо на овакав начин, не желећи да покуша да искочи из те орбите и каже: „Идем у цркву да видим шта се тамо дешава.“ Јер, тамо се догађа нешто што се тиче спасења читавог света и мене лично. Како? Па, човек треба да дође да би видео. Потребно је да, из тог условног комфора свог стана који нас затвара као неки гроб, изађемо у сусрет Васкрсењу које доживљавамо у храму. То је подвиг. Из тог разлога је потребно да се боримо да наш народ постане црквен. Шта то значи? Да сви недељом и празником будемо у својим црквама. Многи ће рећи: „Не могу то“. Зашто не може? Зато што одмара, гледа неку серију, припрема ручак. Међутим, много је битније оно што се догађа у храму, него тај мој свакодневни послић који могу урадити и кад се вратим из цркве. Ту свест смо изгубили и требало би радити на томе да је вратимо. Тада ћемо схватити то што сте управо рекли, да је Црква стуб и носилац духовних и моралних вредности; да је Црква просветитељска; да је Црква Тело Христово; да је Црква Лађа Спасења; да је Црква све. Све ћемо то разумети долазећи у цркву на богослужења. Ако та суштина изостане, неминовно је да нас предрасуде угуше због чега нећемо имати прилику да сусретнемо живога Христа који јесте у Цркви, у храму.
- Ваше Преосвештенство, малочас кад сте говорили о доласку у цркву, о причешћивању, поменули сте да долазе дјеца са вјеронауке. Дјеца у основним школама у Републици Српској уче вјеронауку. Колико се то показало као добро?
Верујем да је добро. Деца треба да се информишу о вери у раном узрасту, како би спознала шта је добро, а шта зло и чега треба да се чувају.
- Да ли се ту, како неки кажу, ради о индоктринацији дјеце?
Не, то није индоктринација. Видите, још у античко доба је формирана етика као наука тј. философија, са циљем да објасни шта је добро и да укаже да је смисао човековог живота да тежи добру. Томе учимо и нашу децу, јер ће она једино тако бити добра својим родитељима, добри грађани своме друштву, добри лекари, и тако редом. Ако, пак, дете одрасте са идејом да нема разлике између добра и зла, онда је наше васпитање погрешно. Из тог разлога је важна веронаука, јер она учи децу савршеном добру - Јеванђељу Христовом. Наравно, сама веронаука није довољна. Потребно је да деца дођу у цркву на Литургију, да би видела и доживела оно о чему су слушали на часовима веронауке. Дакле, веронаука је потребна, али само уз литургијску димензију која је неизоставни део васпитања. Због тога се боримо да се у што скорије време веронаука уведе и у средњим школама.
- Да, то је изазвало доста полемике у јавности. Због чега је и то потребно?
То је, без обзира на постојеће полемике, неопходно, јер се млади у кризном периоду адолесценције од петнаесте до двадесете године налазе у великом искушењу да скрену са пута. Обично им се тада, под велом добра, нуде дрога, алкохол и сваки други облик греха. Старац Пајсије је говорио да је грех данас постао мода и да на сваки начин убија човека. Грех човека чини обичним конзументом који живи унутар гроба и закона смрти. Насупрот томе, ми желимо да, говорећи о добру, приведемо децу Богу, како би она стекла заједницу вечнога живота.
- Ваше Преосвештенство, шта да радимо са дјецом чији родитељи то не дозвољавају или са дјецом других националности?
Наша дужност је да проповедамо колико можемо и да свима, православним и неправославним, говоримо о Васкрсењу Христовом. Свети старац Серафим Саровски, велики руски светитељ, увек је људе поздрављао речима: Радости моја, Христос васкрсе! Тако и ми треба да чинимо, па ко има уши да чује нека чује (Лк. 8, 8). Наравно, у томе мора да постоји слобода, јер у Православљу никада није било тоталитаризма. Али, с друге стране, мора да постоји неодступно сведочење. Можемо да разговарамо о философији, економији, политици, ратовима и страдањима, али најбитније је да говоримо о Васкрсењу Христовом. Наиме, ни једна религија, осим Православља, не говори о овој надумној тајни, најважнијој за наше спасење.
- Малочас сте рекли да у Цркви нема тоталитаризма. Како то да га нема кад је хијерархија јасно постављена?
Можда изгледа да га има, али не би требало да буде тако. Најпре би епископи, који имају највећу власт у Цркви, требало да буду слуге свима и тиме сведоче љубав Христову. Исто тако, врло лако може да се догоди да сам владика или други људи у Цркви пренагласе димензију власти и части. Међутим, то није ни аутентично, нити, ако могу да кажем, христолико делање. Господ је дошао у овај свет да служи спасењу ближњих, па је самим тим и сваки свештенослужитељ позван да тако чини и живи. Навешћу пример Светог Нектарија Егинског, великог грчког светитеља. Свети Нектарије је једно време био ректор богословије у Атини. Иако је био владика, врло често је чистио ходнике и тоалете. Једном приликом су се потукла два дечака у школи и сви су очекивали да светитељ реши настали проблем. Он је тада рекао: „Нећу да их казним, него ћу два дана да постим на води зато што су се потукли.“ Он је на тај начин решавао проблеме, док би неко узео прут и истукао их. Свети Нектарије нам је својим јеванђелским животом сведочио како треба да живимо.
У хришћанству је можда пренаглашена димензија власти, док је код Протестаната на пример, свако ауторитет за себе. Православље покушава да се сачува од оба искушења и да иде средњим путем.
- Ваше Преосвештенство, шта можете да нам кажете о намери да се отворе православне гимназије?
Тренутно постоји могућност да у Брчком покренемо православну гимназију, јер сматрамо да у Бијељини тренутно нема простора за тако нешто. Међутим, све зависи од тога да ли ће се од јесени увести веронаука и у средње школе или неће.
Постојање православних гимназија би нам свакако помогло да међу нашу омладину вратимо поштовање, стид, поштење, врлину и доброту у сваком смислу. Нама је са Запада као критеријум понашања, наметнута лествица неврлина. По њој је врлински-неврлински човек наводно онај човек који је слободан у свему, па и у греху. Тако на пример, ако неко није поробљен пороком алкохолизма, он и када пред собом види чашу пића, неће је попити по сваку цену, јер је слободан од те страсти. Онај, пак, ко је поробљен тим грехом, учиниће супротно, јер је роб, а не слободан. Ако чинимо грех, постајемо робови греха, како каже свети апостол Павле (Рим. 6, 20). Ми желимо да наша деца буду слободна од греха и зла, како би била слободна за врлину и Бога. Када тако васпитамо децу, они ће сутра бити добри људи, пожртвовани и честити лекари, неподмитљиви полицајци.
Платон је у Античкој Грчкој васпитавао људе да се уче само добру, а они који су се у томе највише трудили, добијали су титуле Философа и управљали су Грчком државом. Значи, најученији философи су били и најморалнији људи. Насупрот томе, данас код нас на највишој функцији може да се нађе неко ко је са моралом давно раскрстио. То није добро, и то морамо да мењамо у Цркви, у држави и на свим нивоима.
- Ваше Преосвештенство, питање вјеронауке је отворило и питање односа Цркве и државе. Да ли се Црква и држава могу потпуно одвојити?
Црква и држава се не могу, нити треба да се одвоје, али са друге стране не треба ни да се мешају у посао једни другима. Најбољи је концепт симфоније – сарадње, по којем Црква, кроз проповед и мисију, ради свој духовни, културни и васпитни посао, док са друге стране, држава брине о грађанима, инфраструктури и свим другим потребама. Црква и држава треба да се допуњују. То је био византијски концепт симфоније, који је постојао и у Немањићкој Србији и он се до данас показао као најбољи. Нажалост, до недавно смо на овим просторима имали атеистичке државе где се отворено гонила Црква. То је, хвала Богу, прошлост. Сада све то треба васпостављати на праве основе, а то је, понављам, принцип симфоније: свако да ради свој посао за добро народа.
- Мислите да се то може остварити?
Наравно да може и ми се трудимо да тако и буде. На пример, ми сарађујемо са сваким градоначелником или начелником општине кога је народ легално изабрао, без обзира на страначку припадност. Ми као Црква можемо да урадимо нешто за добробит свога народа, а нешто може и општина. Најважније је да заједно чинимо добро.
- Да ли политика покушава да злоупотреби Цркву? Ускоро ће избори, а кандидатима је веома важно да се сликају поред владика и свештеника и они су тих дана посебно присутни у цркви. Да ли је то злоупотреба?
Сигурно да има таквих покушаја, али народ препознаје када неко то чини ради самопромоције. Ако иза некога нема дела, неће народ ићи за њим.
Политику би требало враћати на традиционалне основе. Ми Срби смо најбоље функционисали у време монархије кад је био један владар. Другим речима, ако он чини добро, биће добро и њему и монархији, и супротно. Данашњи политичари се и не питају шта ће се догодити после њиховог мандата. Све је некако уситњено.
Црква увек наглашава да партије не треба да разједињују, већ обједињују наш народ. Исто тако говори и чини наш Патријарх и Сабор: сви морамо да чувамо јединство нашег народа, и овде и у расејању. Како да опстане Република Српска или Србија, ако нема политичког јединства? Црква непрестано наглашава да чувамо Немањићко јединство и концепт симфоније.
- Мислите да је то могуће?
Морамо да верујемо да јесте. Сигурно може да нам буде боље и непрестано треба да говоримо о томе, иако живимо у времену потпуног отуђења од јеванђелских критеријума. Заиста је тешко време, али дајте да чинимо оно што можемо и што је до нас.
- Да ли политичари уважавају став црквених великодостојника?
Онај ко је верник у извесној мери уважава, јер се у њему води борба између политике и вере. Онај ко није верник, више се ослања на политику и земаљске ствари. Поред њих, нажалост, има људи који не само да имају антицрквене, већ и антинационалне ставове а припадници су нашег народа. Дакле, постоји широк спектар људи који се баве политиком.
Али ми који смо позвани да проповедамо Свето Јеванђеље, никога не одбацујемо и свима проповедамо Христа. Увек постоји могућност да се и најватренији атеиста покаје и постане добар хришћанин. У историји је било несавршених људи, богобораца, који су од вукова постајали јагњад, а управо је то смисао и циљ.
- Ваше Преосвештенство, пошто смо се већ дотакли контроверзних тема, поставила бих Вам и сљедеће питање. Посљедњих неколико година Српска Православна Црква је изложена разним критикама: да свештеници живе у раскоши и возе најбоље аутомобиле, а говори се и о развратном животу. Шта се ту у ствари дешава?
Људи у Цркви су несавршени и слаби, исто као они који живе у свету. Навешћу пример једног светитеља из осамнаестог века, Нила Мироточивог са Свете Горе, који се по упокојењу јављао своме ученику и говорио о последњим временима. Свети Нил је апокалиптичке догађаје описане у Светом Писму, конкретно у Откровењу, сместио на почетак 20. века, а ми смо већ дубоко зашли и у 21. век. Говорио је како ће доћи до трансформације држава и ратова који ће се одвијати један за другим. Описивао је да ће се на почетку краја људске историје психологија људи изменити, да ће зло постати добро, а добро зло. Самим тим, људи ће престати да личе на људска бића, а полови се међусобно неће разликовати. Другим речима, све ће бити превредновано и постављено наглавачке. Ето, такво је наше време. Пошто смо несавршени људи, такве ствари су могуће и у нашој јерархији. Међутим, Црква се бори против тога и жигоше такво понашање. Када, на пример, неки свештеник направи одређени преступ, владика га ставља под забрану свештенодејства. Ако Епископ направи слично, Сабор га ставља под забрану свештенодејства, пензионише или одређује неку другу санкцију.
Међутим, на почетку смо већ истакли да треба да тражимо бисере и, ако будемо тако размишљали, нећемо имати времена да се бавимо људима који нису за пример. Зашто не бисмо писали о савршеним, врлинским људима који су постигли све што су могли у области науке и уметности. Данас се углавном све банализује, а човек се срозава на ниво животиње, и као такав постаје критеријум вредности које се форсирају преко медија. Изађимо из тог муља и кренимо ка Небесима.
- Чија је одговорност у томе да би бисери, како их називате, постали узори?
Њих треба тражити и препознавати. У медијима треба говорити о врлинским људима и њиховим поукама. Оставимо се мрака. Мрак је мрак и посветимо му минимум простора у новинама, како би свима постало јасно да то није доминантна тема. Уместо тога, хајде да говоримо о људима који чине многа добра дела: помажу сиротињу, граде цркве. Данас је проблем управо у томе што антијунаци покушавају да постану јунаци.
- Да ли Црква проповиједа о томе?
Наравно. Она то чини кроз Јеванђеље и сусрете са људима. Можда не довољно, али сигурно говори о томе.
- Ваше Преосвештенство, разговарати са Вама с обзиром да сте на челу Зворничко-тузланске епархије, и уопште да сте епископ у Босни и Херцеговини, а не поменути живот овдје је немогуће. Просто мислим на живот између три народа која овдје живе. Познато Вам је да се веома често, у не тако давној прошлости, управо религија-вјера оптуживала за рат који се овдје десио. Како коментаришете такве оптужбе? Да ли су свештена лица са било које стране могла да допринесу том стравичном рату?
Наравно да мислим да нису, иако се кроз историју дешавало да се вера утопи у политику и сједини са њом. Тако је, на пример у време фашизма и нацизма, Римокатоличка црква врло блиско сарађивала са фашистима и Хитлером. Данас говоре да није тако, али историја сведочи супротно. Могуће је да један политички тренд преплави Цркву, да јој се наметне и да она крене лошим путем. Зато се треба борити да се тако нешто не догоди. Наша мисија је да не прихаватамо политику противну Јеванђељу, добру и врлини, без обзира да ли се ради о моме или неком другом народу. Ту сви имамо личну одговорност, као што је и Црква има.
На овом нашем простору треба да радимо на помирењу и видању рана. Да је било мудријих политичара можда овог несретног рата не би ни било. Такође, да је Међународна заједница имала жељу да не буде рата на просторима бивше Југославије, не би га ни било. Врло је тешко одгонетнути шта је ту посреди. У сваком случају, представници Цркве су покушавали да допринесу миру. Блаженопочивши Патријарх Павле је из тог разлога ишао у Беч и у Загреб да разговара са кардиналом Кухарићем.
- Управо због тога, што више знамо тј. покушавамо да сазнамо, тим прије се поставља питање: Колика је улога вјерских заједница у помирењу?
Велика је наша улога у томе, верујте. Када је Свети Сава престао да буде Архиепископ, путовао је на Исток у Свету Земљу. Успут се сусретао са султанима и великим људима тога доба, прикупљао дарове за Хиландар и друге манастире. Он нас је својим животом учио такозваној благодатној дипломатији, која у нашој Цркви вековима постоји.
Међутим, потребно је нагласити да Црква не тежи само политичком, него и дубљим миром - када човек у својој души задобије заједницу са Богом. Тај мир је нама важнији и њега проповедамо као суштину. Са становишта политике, земаљски мир је потребан и добар, али није једини. За политичаре је он сасвим довољан, али не и за нас. Потребан нам је Бог као гарант вечног мира, а спољашњи политички мир је важан како бисмо могли да радимо на остварењу унутрашњег мира. Зато је потребно да пребивамо у миру и љубави са свима, али истовремено да не прихватамо искушење да смо сви исти и да сви исто верујемо. Не верујемо сви исто и није свако учење исто. Али, са друге стране, то нас не спречава да будемо људи и да се према свима односимо по закону љубави. Свети Арсеније Кападокијски, учитељ старца Пајсија, је живео на просторима Мале Азије, одакле су Грци протерани почетком двадесетог века. Међутим, то није спречило светог Арсенија да једнако исцељује и православне и припаднике исламске вероисповести. Исто тако, светом Василију Острошком притичу људи разних вероисповести. Дакле, светитељи помажу сваком потребитом човеку, управо тако и ми показујемо своју веру и хуманост.
- Шта данас значи бити добар, исконски вјерник?
То значи да верујемо у Васкрсење, да живимо законима Васкрсења, а не греха, да се боримо за своју веру. Празновали смо Васкрсење Лазарево, које је икона Васкрсења Христовог, али и икона свеопштег васкрсења људи. Христос је победио смрт и сви ћемо васкрснути из мртвих. Као што смо умрли у првом човеку - Адаму, тако ћемо сви васкрснути у Христу. После тога долази Свеопшти суд Божији као круна и крај историје. Тада ће, у ствари, бити осмишљено све што тренутно изгледа бесмислено. Заиста, без тога би овај свет био Долина суза. Тада ће Господ обрисати сваку сузу са људског лица јер је вера у Васкрсење повезана са вером у коначну победу Добра, Правде и Истине.
Христос васкрсе - Ваистину васкрсе!