Торжок: руска Фиренца и њени људи

Динара Грачова

Торжок Торжок     

Роман у стиховима „Евгеније Оњегин“, који је целом нашем народу познат као енциклопедија руског живота, има једну особеност – догађаји у пет од осам глава се дешавају у селу. Односно, брилијант руске књижевности, чије стихове о престоничком дендију цитирамо с таквим задовољством, у већем свом делу описује живот у провинцији. И сам Пушкин је истицао: „Петербург је предсобље, Москва је гостинска соба, а село је наш кабинет.“ Пушкинист и књижевни критичар Валентин Непомњашчиј је село назвао „епским“ местом где човек „живи навелико“, зато се Оњегин нашавши се тамо, „чисти“ и испољава своје људске особине без улепшавања.

Пандемија која се изненада обрушила на нас није помогла само природи да се очисти, већ и душама становника милионских градова који су имали прилике да се удаље из карантинског гета с електронским пропусницама, испарењима хлора и затвореним храмовима и парковима. А још сасвим недавно многи су били уверени у то да се прави живот може искусити само у шароликости радости и жалости главног града, у светлости велеграда, уз заглушујућу буку таксија. Чак се испоставило да човек да би се обновио не мора да отпутује на село, може побећи у историјски градић у којем живи неколико десетина хиљада људи и процес самоочишћења ће започети троструко брже.

    

Торжок је назив градића, врло пријатан руском слуху, и кад се он помене човеку одмах замиришу укусне топле пирошке и лепињице. Потиче од речи „торг“ („трг“). То је један од најстаријих руских градова основан крајем Х – почетком XI века. Ово живописно место је дуго времена носило назив Нови Торг, а становници Торжока и дан-данас себе називају Новоторима. Некада је град био важно погранично место Новгородске републике, а водама реке Тверце дуж које је и данас концентрисан сав градски живот пролазио је пут од Новгорода до југа, и овде се чак ковао сребрни „новац новоторшки“. Град је више пута био подвргнут многобројним нападима литванске војске, а у XIII веку је Нови Торг издржао двонедељну опсаду Батијеве војске – на крају је освојен, али због његовог снажног отпора освајач није могао да стигне до Новгорода.

    

После изградње Петербурга Торжок је постао важна тачка између две престонице. Крајем XIX века овде се појављује позната производња златовеза на плишу, а у граду ради преко двадесет фабрика и завода. За време Другог светског рата Торжок је био град при фронту и важна стратешка карика која је повезивала Москву и Петербург. Команда фашистичке војске придавала је огроман значај освајању града, чак је унапред планиран тачан датум – 25. октобар 1941. године. Међутим, напад противника не само да је био одбијен – битка је на крају прешла у херојски контранапад, у којем је наша војска имала успеха.

    

Торжок оставља неизбрисив утисак на људе који воле живу историју – концентрација историјских објеката превазилази и најсмелија очекивања, притом нема пластичног кича од којег данас пате многи градови Златног прстена који су се превише одали масовном туризму – на пример, Суздаљ: све је наизглед лепо, а живота нема, посебно ако се човек удаљи пар километара од локалних зидина. А у Торжоку историја и свакодневица живе и дишу, греју људе које је судбина донела на обале Тверце. Оплемењени кеј, у класичном смислу ове речи, налази се само у најпараднијем делу – преко пута градске администрације, и у томе се управо крије драж – човек неометано може да шета утабаном земљом покрај саме воде, да ужива у призорима новоторшког Борисоглебског манастира који се протеже са супротне стране реке, да храни патке, да седи на брвну умочивши ноге у воду, делећи Оњегинове мисли о испразности живота у престоници.

    

Многи историчари настанак имена јунака Пушкиновог романа приписују управо Торжоку у којем је песник био неколико десетина пута – на путу од Петрограда до Москве и назад. Овај град је постао домовина легендарних ваљушки „пожарски“ које су се служиле на трпезама у хотелу код Дарје Јевдокимовне Пожарске. Недалеко од хотелске зграде налазила се радња с натписом „Евгеније Оњегин – мајстор за пецива и кројачке послове“ коју је Александар Сергејевич вероватно више пута видео. Што се тиче деликатеса од меса свидео се и цару Николају I, и Пушкину, који је више пута овде одседао и обавезно би појео порцију ваљушки, које је чак овековечио у стиховима:

У слободно време ручај

Код Пожарског у Торжоку,

Пржене ваљушке поједи

Па мирно крени даље.

Враћајући се теми архитектонског изгледа града тешко можемо избећи помен Спасо-Преображењског храма: пут сваког човека на супротну страну Тверце до Новоторшког манастира и старог дела града води преко моста који се завршава овим ремек-делом за које се сматра да је дело руку Росија лично. Истина, врло је забрињавајуће што на свега неколико метара од светиње стално пролазе фургони с дрвима од којих се све тресе све од јутра до вечери да то може имати врло жалосне последице по сам храм који се већ налази у тешком стању. Овај споменик из епохе ампир стила саграђен је у другој деценији XIX века, на месту храма-претходника из 1364. године, који је срушен 1815. године. Сад се на његовој територији налази подворје Нило-Столобенске пустиње.

    

Историјски део Торжока дочекује нас новоторшким Борисоглебским манастиром и спомеником светом Јефрему – 1038. године бољарин мађарског порекла основао је најстарију од данас сачуваних обитељи у централној Русији поставши њен први старешина. У XVI веку његове обретене су његове нетрулежне мошти после чега је канонизован као преподобни у Сабору новгородских светаца. Сачувало се мноштво чуда повезаних са светим Јефремом, а посебно се заступао за Торжок у периоду времена „Смуте“. И данас се овим моштима можемо поклонити у манастиру који је основао сам светац.

    

Неизбрисив утисак оставља главни храм обитељи који је подигнут на месту старе цркве за време путовања Катарине II из Москве за Санкт Петербург преко Торжока. Подигнут је у класичним облицима под руководством генијалног архитекте Николаја Љвова. Овај руски Паладио саградио је мноштво значајних објеката руске класичне архитектуре – зграду Поште, Невску капију на Петропавловској тврђави, многобројне храмове и виле у Москви и по целој Русији, али се архитекта пре свега придржавао свог главног принципа – „ивер не пада далеко од кладе“. Пошто је рођен у близини Торжока Љвов је највише ремек-дела подигао управо у овом граду и његовој околини. Борисоглебски манастир је распуштен 1925. године, а на његовој територији се пола века налазио затвор строгог режима. Затим је овде био смештено опоравилиште за лечење и рад за алкохоличаре, а потом и историјско-етнографски музеј.

    

У близини Борисоглебског манастира на високом брду се уздиже Благовештењска црква коју Новотори називају црквом Архангела Михаила. Храм је подигнут у XVII веку, а у ХХ веку га је задесила судбина већине цркава: бољшевици су га оскрнавили и затворили 1936. године. Међутим, убрзо по завршетку Другог светског рата поново је отворен и све го 1995. године црква Архангела Михаила је била једина у Торжоку у којој се служило. Распоред богослужења није одштампан на принтеру, као што то обично бива, већ је написан калиграфским рукописом, с издвојеним црвеним кључним богослужењима у току недеље, а суботње свеноћно бденије које почиње у 15 часова нас је посебно дирнуло. Зар није дивно да се човек у јеку дана налази у храму и да слави Бога, а да после службе има слободо вече?

Старешина храма и намесник Торшког рејона, митрофорни протојереј Николај Алексејев гостољубиво дочекује сваког посетиоца, чак и апсолутно непознатог (а ја сам била управо такав посетилац) у складу с најлепшом традицијом православља: због велике бујице народа и озбиљних растојања свештеници не могу увек свакоме да посвете пажњу, а у малим градовима је ситуација другачија. Отац Николај се родио на Николу Летњег, пре 60 година, у Старици, недалеко од Торжока, одгајен је у религиозној породици, војску је служио у војно-десантним јединицама у Литванији, после војске је завршио богословску школу и служио је као ипођакон потоњег митрополита Алексија (Конопљова) који је будућег свештеника рукоположио за ђакона. После пресељења у Смоленск крајем 1980-их година потоњи патријарх Кирил, тадашњи Митрополит смоленски и калињинградски, рукоположио је оца Николаја за свештеника.

Протојереј Николај Алексејев Протојереј Николај Алексејев     

Оче Николаје, како сте дошли у Цркву?

– Захваљујући нашим бакама у нама је већ било посејано семе вере, ишли смо у цркву за Васкрс после чега смо добијали грдњу у школи. Понекад анализирам зашто сам постао свештеник – до тога је довела тадашња безбожност и лаж живота, мислим да је то био и протест. Рођен сам у древној Старици где је пре револуције било 17 храмова и сви су срушени. Ово ме је стално наводило на размишљање: а због чега, а зашто, а ради чега? Ако је све то повезано с нашом историјом, зашто је такав труд згажен? Сваки човек чезне за рајем.

Кад сам био рукоположен за свештеника потоњи патријарх Кирил ме је послао у насеље Озјорно на граници с Тверском облашћу да служим и ту смо за свега годину и по дана од прилога обичних људи саградили храм који је касније освештао владика Кирил. Онда ме је преместио да служим као намесник и старешина саборне цркве у Вјазми, која је саграђена у XVI веку и која се налазила у тешком стању – с пукотинама величине песнице – и њега смо постепено довели у ред. Прихватио сам се изградње цркве у старачком дому коју сам назвао црква Самсона Странопримца. То је било време обнављања храмова и парохија и изградње нових цркава.

    

По линији црквене мисије имао сам прилике да боравим у Пољској, Чешкој, Словачкој, Немачкој, Аустрији, Белгији, Француској, Луксембургу, Холандији, Ираку и Сирији. У Ирак сам путовао још за време Хусеина – тада смо организовали посету митрополита Кирила. Кад смо путовали по земљи она се налазила у стању блокаде и била је страшна девалвација новца – људи су га носили у торбама, ништа није вредео, све се давало за бонове.

– А како сте се обрели у Торжоку?

– Овамо сам премештен из Вјазме. Ускоро се овде појавило Торшко и Старицко намесништво, повећао се број парохија, па је било подељено. Овде је мој рад такође повезан с обнављањем храмова.

Оче, шта мислите, где је човеку данас лакше да се спасава, живећи у руској провинцији или у великим градовима?

– Аврам се у и Содому спасио. Човек може водити развратан живот и на селу, а и у великом граду може живети побожним животом – код мене долази много Московљана. Не само то, рећи ћу вам да људе на размишљање о спасењу понекад доводи управо интензиван живот у главном граду. А у провинцију најчешће долазе да се одморе и мисле да у њој влада идила, док овде има својих страсти.

– Каквих?

– Исте су као и у великим градовима. Јер кажу људи: сав народ је умешен од истог теста. Чини ми се да је још Јулије Цезар рекао: „Боље да владам у галском селу него други човек у Риму.“ Свуда, у сваком друштву, чак и најмањем, присутне су исте страсти.

– Ви сте били очевидац препорода православља у нашој земљи и то у току многих деценија. Да ли се наш народ променио за то време?

– Главна ствар која се променила у нашем народу јесте то да је почео отворено да верује. Они који данас верују у Бога више се не стиде. Раније се дешавало да се налазим у парохијском дому у цркви – пролази човек, посебно ако је млад, увек се осврне – да види да ли има некога у близини, па се тек онда прекрсти. Некада се само старице нису плашиле. А сад седим испред цркве на клупи, пролазе ђаци, иду у школу и велика већина се крсти и клања. А раније је наша вера била утерана дубоко у подземље. Наш црквењак ми је за имендан поклонио књигу „Анатомија човека“. Кажем му: „Па шта ће мени анатомија човека?“ – „А ви, – вели, – отворите.“ Отворио сам, а унутра су била дела Јована Златоуста. Издање пре револуције у совјетским корицама. Људи су се некад тако камуфлирали. То је књига из библиотеке неког интелектуалца, можда лекара, стајала је на полици и нико није знао шта се ту налази.

    

Али с друге стране, у време цара Константина, кад је прогласио хришћанство за званичну религију од државног значаја, сам је примио хришћанство и у њу су навалили пагани. И каква је била реакција Цркве на то? Настало је монаштво зато што хришћани нису могли да гледају посветовњачење Цркве, пошто је пре цара Константина чак и живот породичних хришћана био аскетски. И могли су бити убијени у сваком тренутку, разумете? И најревноснији су почели да одлазе у манастире, створено је монаштво. А Цркву је преплавило мноштво световних појмова. Људи који су долазили да се крсте нису то чинили ради Исуса, него ради хлеба. Тако је и код нас данас, може се запазити, многи су осетили конјунктуру, укључујући и клир, њен менталитет. Код старих свештеника које сам познавао таквих ствари није било. Али такве људе не смемо осуђивати сећајући се мученика из Старог Рима: тада је био један глумац који је требало да наступи с неком сатиричном или хумористичком тачком и да исмева хришћане. Почео је да игра, али га је обузело снажно осећање, поверовао је у Бога и право са сцене је почео да истински проповеда Христа тако да га чује цело позориште, због чега је био погубљен.

Како видите стару и нову Русију?

– Живот пре револуције није био баш сасвим идеалан, али су кључну улогу тада одиграли људи који нису желели добро Русији, укључујући и наше, домаће, који су искористили недостатке – и уместо социјалне правде довели су земљу до револуције, поубијали су практично цео културни слој руског народа, до почетка Другог светског рата су практично потпуно уништили Цркву и на крају смо добили оно што смо добили. Притом ће, на пример, увек бити сиромашних – има их и данас, питање на крају није решено. Комунисти често хвале своје образовање, али је оно било врло једнострано: атеистичко и стално „Буди спреман! – Увек сам спреман!“ И дан-данас имамо присталице идеја о томе како смо лепо живели. Знате ли који је главни показатељ народног процвата? Све је једноставно: 1814. године, односно после рата с Неполеоном извршен је попис становништва Русије.

Следећи је извршен 100 година касније, 1914. године. У земљи се од 1814. до 1924. године становништво удвостручило, а колико је тада било ратова и епидемија?... А прве амбуланте су се у нашим селима појавиле тек после државних реформи, односно огроман број становника је живео у селима, без нарочите медицинске помоћи, ако не рачунамо надрилекаре и број становника се удвостручио. А од 1914. до 2014. године број становништва је опао за половину. Шта нам то говори? Није било абортуса и наталитет је био висок, зато се повећавао број становника. Абортуси су се појавили за време Совјетског Савеза, наша земља их је озаконила прва на свету. И пошто имамо такву статистику и идеале које су одгајили комунисти пред нас се поставља озбиљно питање очувања територија на истоку с обзиром на то да у близини имамо озбиљне суседе.

Оче, Торжок је на мене оставио невероватан утисак, али ми је веома жао што се велики број дивних храмова још увек не обнавља. Да ли се с тим може нешто учинити?

– Многи храмови су већ рестаурирани, али има и оних који тек треба да буду. Још желим да истакнем да данас храмови код нас нису препуни људи. И епидемија је то још једном потврдила Веома ми је жао што су комунисти били иницијатори распада и рушења наших храмова користећи државу. Управо државна власт је довела храмове у такво стање, а не народ. Да нису дирали цркве мислим да би помало, чак и у условима док је беснела атеистичка пропаганда, народ свеједно одржавао ове светиње. А шта је било учињено: одузели су – затворили – довели у стање да не може да се служи, многи храмови овде су минирани. Мислим да је обавеза државе да обнови храмове који су срушени по целој земљи, то је посебно важно за сеоске крајеве. Друго је питање да ли ће се користити као религиозне установе или не.

    

Већ смо покрили кровове око 30 сеоских храмова у Старицком и Торшком рејону, да не би даље пропадали. Сад се врло оштро поставља питање односа према нашем културном наслеђу. Био сам у једном храму пре 40 година, био је у одличном стању – само да уђеш и да служиш. Костур иконостаса је био цео, две или три иконе на самом врху – очигледно, они који су хтели да га униште нису могли да их скину – под је био у плочицама. Дошао сам тамо 40 година касније: очигледно је неко исекао спојнице и храм се урушио, остале су само рушевине. Можда је остала само једна деценија, максимум две и ови храмови ће се претворити у руине, треба их под хитно сачувати. Црква се тиме бави колико може, чинимо све што је у нашој моћи, али су за све ове процесе потребна средства која ми немамо. Сад су нам дали Спасо-Преображењски храм, надам се да ће бити обновљен и Воскресенски манастир из XVI века који је затворен 1920-их година.

Осим тога што је Торжок незабораван старински град у који човек жели изнова да се враћа, веома су дирљиви атмосфера у храму, богослужење и отвореност парохијана према гостима.

– Наш народ је просто изванредан, парохијани нам помажу у свему, чувају традицију. Парохијанке стално долазе да помогну, чисте храм, свакодневно дежурају, а данас је то већ реткост, сад се све ради за велики новац. А код нас се ова традиција да се људи помажу преноси с мајке на кћерку, с баке на унуку и тако даље. Жене одлазе у пензију, али многе сматрају да им чини част да бар једном недељно дођу и да помогну у храму.

Динара Грачова

Са руског Марина Тодић

8/1/2020

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×