Лењинградска блокада је почела 8. септембра 1941. године. Један од полигона с којег је совјетска војска покушавала да пробије блокаду био је Невски пјатачок (в. коментар). У годинама Великог отаџбинског рата овде је с обе стране Неве убијено и утопило се приликом пребацивања 120 хиљада совјетских војника. У сећање на њихов подвиг подигнути су меморијал, два музеја, поклонички крстови, капеле и храм у част иконе Мајке Божје „Взисканије погибших“ („Тражење погинулих“) на десној обали Неве у насељу Невска Дубровка где се поименице помиње око 40 хиљада погинулих војника. Нешто о томе како се појавила спомен-књига, које светиње се чувају у Дубровском храму и какве могућности за мисију међу ђацима пружа рад на трагању дописник „Журнал Московске патријаршије“ сазнао је у насељу Невска Дубровка.
Обала лева, обала десна
„8. септембра 1941. године Немци су заузели град Шлиселбург који се налази на обали Ладошког језера. Сви копнени путеви до Лењинграда били су одсечени. Тог дана је почела Лењинградска блокада,“ – на хронику догађаја подсећа Александар Осипов. Ову локацију фронта Главни штаб је изабрао због неколико разлога: леву обалу и позиције Волховског фронта је делило само 13 километара које је непријатељ освојио. Нева није много широка на овом месту – 600 м, с обе стране су обале релативно ниске. Међутим, непријатељ је тако направио одбрану од бункера, минских поља, бодљикаве жице и артиљерије да преко годину и по дана совјетски војници нису успели да савладају ових неколико километара и пробију блокаду, без обзира на сталне нападе. Неко време се сматрало да је совјетска војска највећи број људи изгубила на Невском пјатачоку.
Данас су историчари доказали да је због сталне ватре која је отварана на прелазу и на местима на којима је била концентрисана наша војска на десној обали такође имала велике губитке. Ни ноћ, ни димна завеса дању нису спасавали од губитака на прелазу. По неким војничким извештајима од десет чамаца и пловила с војницима понекад су на леву обалу стизала само три чамца. Сам Невски пјатачок представљао је голу парцелу приобалне земље изровану кратерима, шанцима и земуницама. Немци су контролисали све деонице на десној и левој обали реке и чим би приметили да се нешто мрда одмах су то место обасипали ватром. Кад су после рата израчунали колико немачког метала има на овом полигону испоставило се да на сваком квадратном метру на земљи Невског пјатачока има шест килограма метала.
„У Богу су сви живи“
После рата све до 1970-их година обала Неве код насеља Невска Дубровка била је препуна људских костију. Као да је сама река, избацујући их на површину, подсећала да остаци погинулих завређују другачију судбину. „Али на њих нико није обраћао пажњу. Људи су их газили као смеће. Никоме није падало на памет да их треба достојно сахранити.“ „Па да, то су јунаци, али их више нема, – сећа се староседелац насеља Александар. – Изађеш на плажу, склониш кости са стране, простреш пешкир и сунчаш се.“ Заједно с Александром и старешином храма у част иконе ‘Взисканије погибших’ у насељу Невска Дубровка, оцем Валеријаном, стојим на десној обали Неве код поклоничког крста и гледам широку, скоро непокретну површину реке која је постала гроб хиљада наших војника. „У совјетско време је постајала званична парола: ‘Нико није заборављен, ништа није заборављено,’ а нико није размишљао о томе да су у Богу сви живи, да су палима потребне наше молитве, једноставно, људи то нису схватали. Дакле, и однос према остацима је био такав, безбожан,“ – објашњава отац Валеријан.
Отац Валеријан је послат у насеље Невска Дубровка да служи одмах после рукоположења 1999. године. Тада се мала заједница молила у згради бивше продавнице која је била претворена у храм. А снежно бели храм у част иконе „Взисканије погибших“ који данас венчава главну улицу, још није постојао. Иако је у његовом роду, као у породицама скоро свих људи у Русији, било и оних који су се борили на фронту, и премда се поштовало сећање на рат отац Валеријан се није много занимао за ратну историју.
Међутим, кад се удубио у друштвени живот насеља почео је да учествује у свечаним манифестацијама, посвећеним, између осталог и разним датумима (9. мај, дани почетка пробијања блокаде, дан Невског пјатачока (трећа недеља у септембру)), упознао се с ветеранима и локалном интелигенцијом за коју је чување сећања на рат представљало главно животно дело. На пример, с професорком локалне школе и етнологом Светланом Соколовом (сада покојном) и пензионисаним војним лицем Александром Осиповом. „Светлана Борисовна је написала 15 етнолошких књига о историји Невске Дуборвке, укључујући и Невски пјатачок. Она је основала школски етнолошки музеј ‘Летопис Дубровског краја’, један од штандова посветила је ветеранима 330. пука и сакупила је њихова сећања о борбама на полигону. „Захваљујући њој добио сам дозволу да долазим у сваки разред и да разговарам с ђацима о православљу,“ – каже отац Валеријан.
А Александар Осипов је радио у архивима, марљиво реконструишући историју борби за полигон. Херојски летопис Невског пјатачока почео је веома да занима оца Валеријана. Свој допринос заједничкој служби видео је у проналажењу имена погинулих и у молитви за њих и предложио је Александру Осипову да сваке суботе долазе на прелаз и служе литију код крста. „Прво је било мало имена и за кратко време смо стизали да поменемо све, – сећа се отац Валеријан. – Међутим, у архивима смо стално откривали нове и нове податке и ускоро се накупила цела спомен-књига са седам хиљада имена. Онда смо на литији почели да помињемо све у заједничкој молитви као људе који су свој живот положили за веру и отаџбину.“
Међутим, дубровска заједница је помало расла и појавило се питање нове просторије за храм. „Наравно, сви смо желели да се у насељу појави прави храм, али су то били само снови и наде,“ – каже свештеник. На почетку перестројке у насељу је изгорео стари клуб који се налазио на видном месту. За ослобођено место је почела да се води озбиљна борба. Једни су предлагали да се ту обнови клуб, а други да се направи установа за трговину и забаву. Дуго су спорили, доказујући чему треба дати предност.
„А ми у овим споровима и дебатама нисмо учествовали, – сећа се отац Валеријан. – Али је по могућству цела парохија у литијама ишла од старог храма до овог трга и обилазили смо га с молитвом. Молили смо се за пале војнике и у мислима смо их молили за помоћ да се заједници дозволи да овде сагради храм и да се нађу доброчинитељи. На крају су већина становника насеља и администрација Дубровке били на нашој страни. На празник ‘Државне’ иконе Мајке Божје 2008. године на овом месту је освештан камен-темељац, 9. маја 2010. године је служена прва служба, 24. јуна је освештан саграђени храм. И убеђен сам у то да је храм који је великих димензија за наше насеље саграђен по молитвама погинулих војника.“
За другове своје
Храм на Невској Дубровки није само место молитве, већ је и локална знаменитост. У њега редовно свраћају људи који су дошли у музеј „Невски пјатачок“. Занима их да виде две иконе Мајке Божје – „Взисканије погибших“ и „Тихвинску“ које је у току своје посете Невској Дубровки 2010. године храму поклонио руски председник Владимир Путин. Познато је да је у борбама на Невском пјатачоку као један од бораца 330. пука ратовао и био тешко рањен његов отац, Владимир Спиридонович Путин. Друга знаменитост је својеврсни „мошчевик“ (ковчежић за мошти, прим. прев.) од крстића које је на обали Неве пронашао један од становника насеља. И наравно, јединствена спомен-књига у којој је данас прикупљено око 40 хиљада имена. Четири пута годишње – 9. маја, 22. јуна, 19. септембра (почетак борби на Невском пјатачоку) и 27. јануара (дан пробијања блокаде) – сви јунаци се у храму помињу поименце. У томе оцу Валеријану не помажу само парохијани, већ и трагаоци, ветерани, родбина погинулих и представници клуба бајкера „Ноћни вукови“ (Санкт Петербург). За бајкере је отац Валеријан постао, ако не духовник, онда свакако ауторитет у питањима духовно-моралног живота.
Дешава се да се храму обраћају рођаци војника који на основу докумената нису могли да утврде где је погинуо њихов ближњи, али знају да је ратовао управо овде. И онда отац Валеријан тражи име хероја у својим списковима за помињање и по правилу их налази. У супротном случају, трагању се придружује Александар Осипов.
Дешава се да неко свештенику постави и „сакрално“ питање: „Како можемо да се молимо за војнике међу којима је било много комсомолаца и комуниста?“ „Затекао сам многе ветеране. Они су се сећали како су их баке као децу водиле у храм, како су се тамо исповедали и причешћивали, – одговара отац Валеријан. – И признавали су да се чак није постављало питање да ли да иду у бој или да не иду, ‘хоћу ли погинути или нећу’. То су чинили са свешћу о томе да треба спасити оне који се још могу спасити у Лењинграду који је умирао од глади. И јуришали су на непријатеља, можда не свесно, али интуитивно осећајући у свом срцу Христову пожртвованост захваљујући којој је победа и била освојена.“
На молбу ветерана 2012. године је Фонд за овековечавање сећања на погинуле у одбрани отаџбине „Сећамо се, Поносимо се, Поштујемо“ (Санкт Петербург) почео радове на трагању на десној обали Неве код Невске Дубровке. У трагању су учествовали одреди из читаве земље. Неки су дошли са својом децом, ученицима старијих разреда. Отац Валеријан је искористио ову прилику како би поразговарао с децом на духовне теме. И једна девојка га је изненада упитала. „Оче, а да ли сте ви пробали да учествујете у ископавању?“ – „Нисам, али бих волео,“ – одговорио је отац Валеријан. И схватио је да је сад просто дужан да учествује у њима.
Никад пре тога није видео ископ (отворени гроб с остацима) и оно што је угледао у гробу у којем су се налазили остаци 370 војника шокирало га је. „То је, да опростите, било права каша од костију, делова тела (ископавање се вршило на мочварном терену), сачуваних комада униформе, – сећа се свештеник. – И одмах сам себи одговорио на два питања: да ли треба отварати такве гробове и сахранити борце на друга места и због чега је то потребно?
Као прво, наравно да треба. Јер то није братски гроб, већ је просто јама у коју су погинули сахрањивани заједно да не би дошло до заразе, а касније су их уписивали у нетрагом нестале. Али како су нетрагом нестали ако су јуришали у напад и погинули у боју? То су хероји, иако су напуштени и заборављани. И подразумева се да их треба поново сахранити онако како заслужују, хришћански. А као друго, то је потребно зато да бисмо, колико се то може, утврдили њихова имена и молили се за њих.“
Прибравши се, свештеник се укључио у заједнички тежак посао и одједном се осетио веома добро. „Нисам могао одмах себи да објасним зашто је то тако. И одговор сам нашао само у Јеванђељу: Нема веће љубави него ако неко положи душу своју за другове своје (Јн. 15, 13). Благодат коју сам осетио у ископу јесте последица њихове молитве за нас пред Престолом Божјим. Они су ово право заслужили приневши себе на жртву за друге људе. Ова благодат освећује све унаоколо. Без Божје помоћи рад на ископавању је претежак за човека и његову психу,“ – објашњава отац Валеријан.
„Духовна култура“
Испоставило се да је укључивање деце у рад на трагању корисно за гајење патриотских осећања. По благослову свештеноначалија од 2014. године у околини Невске Дубровке фонд „Сећамо се, Поносимо се, Поштујемо“ сваког лета (изузетак је само 2020. година) организује историјско-етнолошки камп за ученике школа из Лењинградске области. Овде се могу видети деца најразличитијих узраста – од 6 до 17 година. Дечаци и девојчице не учествују у ископавању, али уче како се правилно копа и живи у условима рада на терену. На пример, они већ знају да се ватра не сме палити на месту старе ватре. Може се десити да су је минирали нелегални копачи како би се ослободили конкуренције. Обично се дечји камп подиже у шуми, у близини меморијала погинулим херојима који се налази у близини железничке платформе „Теплобетона“. Овде је сахрањено око три хиљаде совјетских војника. Од професионалних инструктора омладина такође учи да пружа прву медицинску помоћ, да се оријентише у шуми да не би залутала, сазнаје о занимљивим детаљима из ратне историје отаџбине итд.
„Отприлике трећина наше деце живи у породицама које се налазе у тешкој животној ситуацији, – говори руководилац кампа Валентина Боброва. – Камп се традиционално отвара молебаном, који служи отац Валеријан. У програм часова улази и његов циклус беседа ‘Духовна култура’ на којима ђаци сазнају нешто о Православној Цркви, као и о смислу и значају радова на трагању у светлости православне традиције.“
Судећи по коментарима родитеља након боравка у кампу њихова деца постају озбиљнија и одговорнија према себи и другима. У њима се рађа поштовање према старијима (између осталог, и према професорима), стварају се навике рада у групи, буди се интересовање за историју Русије и родног краја.
Неки се чак уписују у волонтере („Волонтери победе“). А у некима се појављује жеља да развијају креативност, да свирају гитару и певају. Јер песме уз гитару покрај логорске ватре стварају посебну атмосферу за дружење. Али главно је то што се у њима рађа интересовање за Цркву и разговоре са свештеником. На пример, 14-годишњи Михаил признаје – „први пут сам видео свештеника с којим ми је занимљиво“. „Отац Валеријан није само на децу, већ и на нас, одрасле, оставио утисак танкоћутног и добродушног човека. Стекао је наклоност наше деце. Раније сам чула да у Невској Дубровки има храм, али никад нисам била тамо, – каже Наталија Викторовна, мајка 13-годишње Алине. – А сад, управо на кћеркину иницијативу редовно идемо у овај храм, одлазимо и на службе.“ Два дечака која су била у оваквом кампу сад прислужују у храму у част иконе Мајке Божје „Взисканије погибших“.
Тајна је у томе што на својим часовима с децом отац Валеријан никога не покушава насилно да приволи за црквени живот. „За мене је важно да виде да је свештеник човек као и сви други, да се с њим може разговарати на било коју тему. И ако си дошао код њега да поделиш своју несрећу он ти неће нешто наметати, грдити те или васпитавати те. Напротив, покушаће да ти помогне. За децу не постоји баријера доживљаја као код старије генерације коју су једном наплашили да ћеш ако поверујеш у Бога и почети да долазиш у храм имати непријатности. Зато с младом генерацијом можемо и треба да радимо. Увек ме радује кад се на мојим часовима у њиховим очима појави искра интересовања, а лица им заблистају. Значи да ме чују и разумеју.“
Топла, неформална атмосфера на овим часовима остаје и на поновном сахрањивању које се обично одвија на пољани у близини платформе „Теплобетона“. Трагаоци сваке године налазе нове остатке војника и сваки пут се ова церемонија одвија врло дирљиво. Отац Валентин је посебно запамтио 2019. годину, кад је крајем тужних манифестација преостало да се у гроб спусти последњи од 40 ковчега (те године трагаоци су пронашли остатке 345 бораца) и на небу се одједном појавило јато ждралова.
Свештеник је више пута имао прилике да види како се на таквим церемонијама успостављају топли и пријатељски односи између трагалаца и сродника погинулих, које трагаоци позивају. „Јер рад на трагању је несебичан, може се рећи да је то пожртвовани рад трагалаца. И родбина погинулих то осећа, каже свештеник. – На пример, познајем човека који откако је пронађен његов стриц који се борио на фронту неколико година долази овамо и учествује у радовима на тражењу.“ На овим манифестацијама човек често може чути за необичне догађаје или постати њихов сведок, за шта отац Валеријан има своје објашњење.
Тако је једна рођака пронађеног војника питала кад су пронашли њеног оца. Кад је чула да је то било 17. јула заплакала је. На питање шта ју је тако погодило жена је испричала како је уочи тог дана сањала: „Стојим на ливади препуној пољског цвећа, необично лепој. Видим да преко ливаде према мени иде неки човек. И одједном осећам да је то мој тата иако га никад нисам видела у животу, зато што сам рођена после његове смрти. Он ме грли, ја плачем, мази ме по глави и каже – не плачи, кћери, ускоро ћемо се видети.
Другу причу отац Валеријан је чуо од самог трагаоца. С њим је уочи једне од експедиција у контакт ступила девојка чији прадеда је погинуо на Волховском фронту. Говорећи о свом прадеди веома се надала да ће успети да га види. Једног дана трагања на Сињавинској мочвари овај трагалац је с друговима на небу угледао балон од хелијума. Било је потпуно нејасно откуд он у овој забити. А балон се вртео на небу и спустио се испред њих на неко брдашце. Мушкарци су пришли, сондом су пробушили брдашце и извадили остатке прадеде ове девојке. Отац Валеријан ово објашњава само невидљивим духовним нитима којима смо повезани ми и наши блиски покојници.
По његовом уверењу исти је узрок и наизглед потпуно стихијске појаве као што је Бесмртни пук. „Он није постојао и није могао постојати у совјетско време, зато што није било духовне везе с погинулима, – каже свештеник. – А кад је почела да се обнавља захваљујући заједничкој молитви, милиони људи су пожелели да изађу на улице с портретима своји рођака-хероја и да тако подсете и себе и друге на пожртвовани хришћански подвиг.“ Отац Валеријан сања о томе да све више људи дође на процесију Бесмртног пука после парастоса који се 9. маја служи у свим нашим храмовима. А људи су постепено схватили да је за покојнике главно молитвено сећање на њих. Онда ће се жалост у срцима претворити у светлу тугу и појавиће се мирна увереност и радост од речи „У Богу су сви живи.“