Никозија, 16. новембар 2020. г.
Центар за истраживања Кикског манастира (Кипарска Православна Црква) објавио је рад игумана обитељи Митрополита кикског и тилиријског Нићифора „Савремено украјинско питање и његово решавање по божанским и светим канонима“ (Никозија, 2020, 233 стр.) преноси Патријархија.ru.
Митрополит Нићифор, један од најугледнијих јерарха Кипарске Цркве, као свој главни циљ види чување јединства православља и од прве странице му посвећује свој рад: „Јединству православља – у знак захвалности са свештеним страхом посвећујем.“
Он посебно истиче да се у раду на питању које се сад тако оштро поставља у Цркви руководио архијерејском савешћу и свешћу о дужности, да се трудио да сачува непристрасност истраживача: „Ова једноставна и смерна студија, лишена частољубља, не види другу част осим да прикаже – без прећуткивања и тајних замисли – православним верницима који живе у сени и сенци раскола који сакрушава православље, оне полазне елементе украјинског црквеног питања који у им потребни како би стекли потпуну и тачну представу о томе у складу са свештеноканонским предањем Православне Цркве – и како би се њом руководили у својим даљим поступцима... Њен циљ није да украшава или драматизује, већ да непристрасно прикаже истину, односно без предрасуда, симпатија или антипатија. Ја пишем, по речима божанског апостола, искрено, као од Бога, пред Богом (2 Кор. 2: 17). У смерним напорима да расветлимо ово питање колико је то неопходно, руководићемо се светим канонима васељенских сабора и помесних сабора који уживају васељенски углед, канонима богоносних отаца и одговарајућом општом и специјалном библиографијом у вези с овом тематиком. А кад то буде потребно, прибећи ћемо и Речи Божјој, која је попут блага скривена у Светом Писму Старог и Новог Завета.“
Митрополит кикски је свестан да објављивање ове књиге може бити опасно по њега: може навући гнев властодржаца, изазвати крајње негодовање од стране „националиста и других лица која изврћу истину“, послужити као повод за пристрасну критику, па чак и клевету на њега – али је спреман да прихвати претње и блаћење са храброшћу и захвалношћу Богу. Чврсто је уверен да „је победа зла привремена“.
Главни део садржаја књиге обухвата следеће главе:
- „Којој Патријаршији Украјина припада у смислу црквене јурисдикције?";
- „Ко има право да даје аутокефалност и уз које претпоставке?“;
- „Да ли Васељенска цариградска патријаршија има канонско право да прима апелационе молбе ван својих граница?“;
- „Прекид црквеног општења међу православним црквама“;
- „Ко је глава Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“;
- „Традиција Проширеног цариградског синода ендимуса“;
- „Саборно и хијерархијско уређење Православне Католичанске Цркве“.
Избегавајући политизацију питања и полазећи само од историјских и богословско-канонских аргумената аутор истражује све кључне аспекте за евентуално решавање украјинског црквеног питања: јурисдикцијску припадност канонске територије Украјине, начин за давање аутокефалности, разматрање апелације у Православној Цркви, канонске основе за прекид евхаристијског општења, проблем првенства у Цркви и границе овлашћења цариградског патријарха.
У свом раду митрополит Нићифор долази до следећих закључака:
- Украјинска Православна Црква представља канонску територију Московске патријаршије, а покушај Цариградске патријаршије да опозове своју одлуку из 1686. године о предаји Кијевске митрополије је неканонски и неважећи;
- давање аутокефалности представницима украјинског раскола противречи канонима и црквеној пракси;
- примање апелације од лица која су лишена чина и подвргнута анатеми без њиховог покајања противречи канонима; исто тако је антиканонска претензија Цариградске патријаршије на примање апелација из других помесних цркава;
- давање аутокефалности украјинском расколу није „вратило украјински народ у канонски ток“, као што то тврди цариградски патријарх, већ је, напротив, изазвало „катастрофалну поделу Украјинске Цркве и болан раскол њене христоимените пуноће“, а такође прети изазивањем раскола у православљу у целом свету;
- једнострано давање аутокефалије је пољуљало углед Цариградске патријаршије као центра за координацију православља у свету;
- прекид евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом од стране Московске патријаршије канонски је основан;
- нова претензија Цариграда на „првенство без једнаких“ подмеће првенство власти уместо првенства служења и подрива саборност Цркве;
- нова догма о томе да је цариградски патријарх наводно глава Цркве противречи православној догматици, еклесиологији и канонском праву;
- узурпација власти од стране патријарха Вартоломеја на канонској територији Украјине противречи духу Критског Сабора;
- дужност помесних цркава у којима се говори на грчком језику јесте да подрже канонска права Руске Цркве; подржавање одлука Цариградске патријаршије због разлога грчког патриотизма представљаће појаву јереси етнофилетизма која је осуђена на Цариградском сабору 1872. године.
Књига је написана приступачним језиком, добро и убедљиво је структурирана, опремљена индексом имена и потребним техничким апаратом.