Интервју Архиепископа владикавкаског и аланског Леонида за лист „Демократики тис Роду“
У интервјуу са замеником председника Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Архиепископом владикавкаским и аланским Леонидом за лист „Демократики тис Роду“ дотакнута је, између осталог, тема подела у православном свету, као и црквена ситуација у Украјини.
— Ваше Високопреосвештенство, студирали сте у Грчкој, течно говорите грчки. Можете ли поделити с нама утиске о времену Вашег школовања у Атини? Чега се највише сећате?
— Од 1998. до 2002. године живео сам у Грчкој и студирао сам на факултету за друштвено богословље Атинског државног факултета, а истовремено сам био незванични клирик руског доњег храма великомученика Пантелејмона на Ахарнону. С топлином и љубављу се сећам тих времена, дивних места и дивних људи којима сам био окружен. Грчка ме је очарала. Храмови, манастири, ремек-дела архитектуре, богато наслеђе античке Хеладе, стил живота, његов доживљај – за мене је све то било ново. Још сам затекао драхму. Четири године које сам ту провео пуне су јарких и занимљивих утисака, дале су ми колосално искуство и заувек ће остати у мом срцу. С посебним трепетом се сећам споменика цару Леониди који се налази код Термопила и пута који до њега води.
— Већ више од 20 година радите у области црквене дипломатије. Сви смо ражалошћени због раскида општења између Московске и Васељенске патријаршије. Како Руска Црква објашњава узроке овог прекида? Какав је сад њен став?
— У праву сте, прекид у општењу између наших патријаршија ражалостио је све у православном свету. И ја га доживљавам као личну трагедију, пошто је с Грчком, с грчким православљем повезан значајан део мог живота.
Међутим – желим да истакнем – Руска Црква не сноси одговорност за овај прекид. Нажалост, украјинску црквену кризу неки често покушавају да прикажу као конфликт јурисдикцијске природе између двеју Цркава. Али оваква интерпретација је у основи нетачна. Цариградски патријарх и његов Синод нису просто успоставили своју јурисдикцију у Украјини, учинили су нешто што превазилази све границе православне еклесиологије. Митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија и преко сто епископа Украјинске Православне Цркве он је у трен ока прогласио неканонским, људима који незаконито „задржавају“ своје титуле. Истовремено је једином канонском Црквом у Украјини прогласио групацију која се у потпуности састоји од непокајаних расколника који су се одвојили од Украјинске Православне Цркве и који ратују против ње. Дакле, простим потезом пера Црква у Украјини и расколничко збориште у овој земљи су „заменили места“. Вероватно је то могуће у нечијој уобразиљи, али у Православној Цркви није.
Желим још једном да поновим – није Руска Црква та која сноси одговорност за прекид у општењу између наших Цркава. Рећи ћу чак и више – Цариградска патријаршија је сама прекинула општење с Украјинском Православном Црквом, јер по његовом мишљењу оваква Црква више не постоји. Зар се сад може замислити да ће цариградски Патријарх позвати Митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија да служи заједно с њим? Ми смо са своје стране били приморани да прекинемо општење с Цариградском Црквом руководећи се црквеним канонима по којима онај ко ступи у општење с изопштенима сам бива изопштен. Не губимо наду у то да ће општење између наше две Цркве бити обновљено. Међутим, да би се то десило Његова Светост патријарх Вартоломеј треба да се одрекне радњи које не представљају само кршење канона, већ и негирање саме православне еклесиологије.
— Док је председник Украјине био Порошенко имао сам прилике да одлазим тамо и да разговарам са заједницама које су пострадале од запоседања храмова. Видеоснимци запоседања су ме просто потресли. Сукоби између заједница, масовно пребијање клира и верника – то је било страшно. Каква је сад ситуација за време владавине новог председника Зеленског? Да ли се број конфликата смањио?
— Да, запоседање храмова је једна од најтежих последица давања украјинске „аутокефалије“. Запоседања су документована као „добровољни прелази“ заједница у „аутокефалну“ Цркву, али су у ствари храмови заједницама често одузимани на силу, на основу фалсификованих докумената, упркос судским одлукама. На друштвеним мрежама има много видеоснимака на којима се види како снажни младићи туку старице и ломе им руке, скидају крстове свештеницима и избацују их из храма... Чак постоји снимак на којем присталица украјинске „аутокефалности“ бије епископа.
Већина учесника у запоседању су људи с радикалним уверењима, али сам сигуран да не иду у цркву. Давање „аутокефалности“ их је изазвало да чине насиље. Међутим, то није имало везе са стварним животом Цркве. Уђите на интернет, погледајте текућу хронику богослужења: расколнички храмови су празни. Освајање храмова је чиста политика. Ударни талас запоседања организован је уочи председничке кампање 2019. године. С одласком Порошенка и сменом локалних власти које су се налазиле под његовом контролом напетост је смањена. Запоседање се наставља у регионима у којима је Порошенко сачувао свој утицај.
Уједно, остала је системска опасност. Нису укинути закони којима се дискриминише Украјинска Православна Црква. Не само то, владајућа странка је регистровала нови низ нацрта закона. Један од њих, на пример, дозвољава председнику и Савету националне безбедности Украјине да без суђења затворе сваку верску организацију због нејасних политичких оптужби и да јој одузму имовину.
Није могуће једном политичком одлуком ликвидирати највећу конфесију у земљи. Потресна је чврстина коју су испољили верници канонске Украјинске Православне Цркве. То су храбри и побожни људи – прави исповедници. Скоро да нема случаја кад су приликом освајања храма дозволили да буду увучени у тучу, кад су одговарали ударцима на ударце. Заједнице које су изгубиле храмове и које су незаконито лишене правне регистрације се на распадају. Људи настављају да се моле и да обављају богослужења – често код куће, а некад и напољу. Многи од њих већ граде нове храмове.
Паства Митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија има чврст и активан грађански став и намеру да се брани у оквиру закона. Против нових дискриминационих нацрта закона за само неколико дана прикупљено је милион потписа – ови потписи су однети директно у канцеларију председника. Мислим, ако се притисак власти појача – завршиће се на исти начин као у Црној Гори: православни народ ће у милионском броју изаћи на улице.
— Да ли ће украјинско православље поново постати јединствено?
— Помесна Црква стоји на вери и побожности својих верника. А раскол зависи од политичких околности. Вера и верска осећања су много дуготрајнија од политике. Даће Бог, промениће се политичке околности и раскол ће проћи, а Црква ће живети. Сви покушаји да се питање исполитизује осуђени су на неуспех. Постоје норми канонског права које су прихваћене у православљу: расколнике треба да прими она Помесна Црква од које су се одвојили и треба да их прими након покајања. Само такво поновно сједињење ће бити чврсто. Међутим, потребни су добро познавање ситуације и темељан и дуг рад.
— Ко по Вашој процени треба да организује други сусрет у формату Амана: патријарх Теофил или неки други поглавар? Колико оптимистички процењујете учествовање Помесних Цркава на таквом сусрету? Хоће ли бити много учесника и да ли ће успети да пронађу пут ка помирењу?
— Уздржао бих се од било каквих оцена у погледу броја учесника или резултата новог братског сусрета поглавара и представника Помесних Цркава ако до њега дође. Иницијатор прошлог сусрета који је одржан у Аману у фебруару прошле године био је Његово Блаженство Патријарх јерусалимски Теофил. Мислим да би било природно да се нови скуп одржи под његовим покровитељством. То изгледа природно, између осталог, и зато што је Јерусалимска Црква Мајка свих Цркава, од које су на овај или онај начин почеле да постоје све Помесне Цркве. У недавном отвореном писму поглаварима Православних Цркава Његово Блаженство је подсетио да су се учесници у прошлогодишњем сусрету договорили да се поново окупе и да наставе братске разговоре. Надамо се да ће епидемиолошка ситуација дозволити да се ове добре намере остваре, пошто је настала дубока криза у међуправославним односима проблем који треба да се реши заједничким напорима свих Помесних Православних Цркава. Жао нам је што Цариградска Црква одлучно избегава такав дијалог.
— У Грчкој се ове године слави 200. годишњица Грчке револуције из 1821. године. Посебно се истиче улога Русије у тадашњим догађајима и веза између наша два народа које уједињује православље.
— Заиста, јединство у вери био је главни разлог који је становнике Русије подстакао на то да учествују у грчком ослободилачком покрету, пошто страдања истоверних Грка који су се налазили под османлијским јармом никога у нашој отаџбини нису остављали равнодушним. Без многобројних успешних војних кампања које је Русија предузела против Турске, без мировног споразума у Адријанопољу, којим је окончан Руско-турски рат и по којем је султан био обавезан да прихвати субјективитет Грчке није могуће замислити њено стицање независности. Подједнако је значајан допринос Русије у формирање грчке елите која је пре 200 година била покретачка снага ослободилачког покрета. Као што је тачно истакла амбасадор Републике Грчке у Москви госпођа Ј. Насика, Русија и руски народ су вековима стварали повољне услове за многе генерације ваших сународника „како би имали могућност да живе срећно и да са своје стране дају много тога својој другој домовини у свим областима: политици, уметности, економији и трговини, образовању и доброчинству“.