Четврта Летња Призренска духовна школа на Косову и Метохији организована је од 19. до 25. јула 2021. године, благословом Његове Светости Патријарха Српског Господина Порфирија и благословом надлежног Епископа рашко-призренског Господина Теодосија. Покровитељ школе је Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке а организатори саме школе су протосинђел Андреј, игуман манастира Црна Река и вероучитељи из Београда: Дарко Николић, Драган Будимлија и Немања Протић. Превоз на релацији Београд-Призрен организован је аутобусом епархије рашко-призренске са њиховим возачем Г. Дејаном Крстићем. Предавачи и духовници ове школе су били сви епископи, свештеномонаси, свештеници, монаси и сви домаћини са којима су студенти Београдског Универзитета имали прилике да се сретну и разговарају.
Најпре је полазнике, благословом нашег Патријарха, Његове Светости Господина Порфирија, молитвом пред пут испратио викар Његове Светости Господин Стефан, настојатељ храма Светог Саве а у присуству сапутника и духовника школе, јереја Владимира Марковића и ђакона Ненада Идризовића.
Након прочитане молитве и тропара: Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот...путници су са благословом нашег духовног оца и учитеља, Светога Саве пошли на пут.
Понедељак 19. јул
Прва станица
Када пођеш на неки пут, у неки крај, да видиш нешто, обично се распиташ где идеш. Не распитујеш се само онда када се враћаш кући, на своје. Тада је битно само оно што већ носиш у себи.
Тако сам размишљао и сада о путу који ми предстоји. Позван сам да кренем са студентима Београдског Универзитета на Косово и Метохију. Тема самог путовања је била упознавање са нашом богатом духовном и културном баштином на Косову и Метохији.
И нисам се посебно припремао за пут него сам се и сам радовао учењу. И како то обично бива када се враћаш кући прва нам је станица била управо посета онога ко је био глава наше куће, који нас је на Косову и Метохији заветовао Христу у истини - Светога Кнеза Лазара. Његове свете мошти у манастиру Раваница чувају нашу земљу и наш народ где год се налазио. Лазар нас је везао са земљом и небом, и сигурно је да чува и нашу земљу и за нас припремљено небо.
Целивали смо његове свете мошти. Измоливши тај благослов осећали смо га током читавог пута.
Ушли смо на административни прелаз код Бујановца. Испоставиће се да је ту једино и било могуће поклоницима да уђу у већој групи са обзиром на то да ће касније за осам аутобуса са поклоницима бити забрањен улазак на Свету српску земљу. Увече смо стигли у манастир Драганац у Косовском Поморављу. Ту смо благословом игумана Илариона (Лупуловића) имали преноћиште, јутарње богослужење и Литургију.
Радује нас да у најсиромашнијем крају где живе Срби видимо да манастир напредује својим ванвременским темпом. Три искушеника ће ускоро примити монашки постриг. Можда ће неко од Срба управо њиховим молитвама да се врати на своје огњиште и започне живот овде у Косовском Поморављу, земљи плодној и благословеној. Већ прве вечери су наши вероучитељи Дарко, Немања и Драган, студенте поделили у три групе које су започеле упознавање и разговор.
уторак 20. јул
Од рудника злата до заједничког казана
Након Свете Литургије и доручка у манастиру Драганац упутили смо се ка Новом Брду. Испред цркве Успења Пресвете Богородице нас је дочекао свештеник бостански и новобрдски Стеван Митрић. Ту једнобродну камену базилику је из утврђења пренело на својим рукама 10.000 људи за три дана. Камен по камен. Није згорег да се сетимо тога када мислимо да је нешто немогуће или да немамо снаге да обавимо неки посао.
Отац се труди да обнови фрескопис цркве. Као што се и блаженопочивши патријарх Павле одмах по доласку на трон рашко-призренске епархије 1957. године потрудио лично да спречи влагу и обнови оронули храм који је "прелетео" из славе и злата у туробну и тешку реалност страдања које ће уследити. Сведочи нам овај храм да је од заборава само мржња гора али да и мржњу слогом и чврстом вером можемо надвладати.
Попели смо се најзад до „туристичке атракције“ овога краја, тврђаве Ново брдо. Тај средњевековни град је данас симбол овог краја, окружен кафићима и спортским реквизитима. Једино стара црква Светог Николе, саборни храм новобрдских и грачаничких епископа, у непосредној близини тврђаве, стоји као неми сведок минулих векова. Данас се локалне власти труде да ову цркву припишу заједници Саса, рудара римокатолика ангажованих на копању руда у време цара Милутина у 13. веку. И опет од нас зависи у којој мери смо спремни да копамо духовну руду и то духовно злато и бисер не дамо никоме да нам украде.
Са висине и славе, давне новобрдске спустили смо се у Прековце, у народну кухињу.
Ту смо имали најслађи ручак. Ручали смо на месту где се поред још неколико кухиња епархије рашко-призренске храна припрема за 2.000 најсиромашних људи. Овај подвиг је препричавао Господин Драган, који нам је био домаћин. Причао је студентима како те Народне кухиње опстају и како су и на који начин стигли до тога да имају самоодрживу производњу поврћа, меса и сира на пластеницима и фармама које упошљавају око 50 људи. Неки студенти су разумели, неки нису али мени је било јасно какво је то Божије чудо. И сами у Београду хранимо исти број људи али у далеко блажим условима. Окружени смо људима који могу да помогну, док су они окружени самим сиромаштвом, односно окренути себи самима и искључиво сопственим снагама. Утолико је овај подвиг већи и величанствено сведочанство сталног Божијег присуства.
Ручак није могао бити укуснији, јер након кнедле у грлу, сузе су помогле да храна склизне и да запамтимо тај укус вечне победе живота и вере над страдањем и патњом.
У Пасјанима смо целивали мошти Свете Босиљке, новопросијавше мученице за веру. У храму нас је дочекао отац Далибор Којић и показао зид из кога су извучене њене свете мошти. Промислом Божијим и мудрошћу ондашњих свештеника склоњене су да не би биле украдене. А живо сведочанство о њој је кроз народ овога краја стигло и до Светог Архијерејског Сабора који је њу и њен часни пример одбијања да пређе у ислам и да се потурчи и уда за Албанца, истакао за вечни пример генерацијама. Њена жеља за непорочним и девственим животом насупрот богатсвима и сластима овога света пример су данашњег монашког подвига и једног од најузвишенијих начина нашег православног сведочења вере.
Пут је даље ка Призрену водио преко Шар планине. Обишли смо нашу цркву Светог Николе у Штрпцу. Дочекао нас је протојереј-ставрофор Синиша Миленковић, парох сиринићки и намесник призренски. Након краћег разговора упутили смо се ка манастиру Светих Архангела у Призрену. Ту нас је радосно и раширених руку дочекао игуман Михајло, велики поп, како га локално становништво зове. Гостопримство и добродошлицу смо осећали на сваком кораку. Наши вероучитељи су наставили до касно свој програм приближавања основних истина наше вере. Група студената била таква да овим студентима није било потребно говорити о основним учењима вере већ о свој ширини и дубини Христових истина. Те вечери су почеле да се осећају прве назнаке тога колико је плодоносно ово њихово дело и какве лекције ће им Дарко, Немања и Драган још пружити до краја пута, а које ће памтити док су живи. Тишину жубора призренске Бистрице пресецали су само гласови учитеља вере до касно у ноћ и занимљива, животна питања студената, боготражитеља.
среда 21. јул
Царски град Призрен
Св. Литургију смо служили у Св. Архангелима. Након доручка смо пошли у пешачку туру упознавања Призрена и наших великих светиња које крије овај град. Најпре смо се попели на тврђаву Каљају са које се види као на длану читав град.
И премда је у последњих неколико година град удвостручен нама прија што је само градско језгро, стари део града у великој мери везан за живот Срба на овим просторима. Цркве: Светог Ђорђа, Светог Ђорђа (Руновићева), Светог Николе (Тутићева), Светог Пантелејмона, Светог Николе (Рајкова), Светих Врача, Светог Спаса, Свете Недеље представљају истинско благо овога града. Призренска Богословија и Богородица Љевишка су бисер овог царског града. Поклонивши се овим светињама заједно са свештеником Јованом Радићем, нашим домаћином, у поподневним часовима смо посетили Призренску богословију. Ту нас је дочекао јеромонах Исидор, заменик ректора Призренске богословије.
Говорио је о значају школе кроз историју и о великом чудо обнове у последње време чиме је Господ на месту тешког страдања, на опустелом згаришту одлучио да себи сагради Дом и украси га најлепшим цветовима, децом својом, која су изнова удахнула живот и радост у ову школу. Господ их је наградио одличним професорима, условима за живот и учење, за спорт и разоноду, а они стоје као непоколебиви живи симбол овог града и нашег, српског присуства у њему. Они су понос наше Српске православне Цркве. Та деца уче, певају, путују, радују се животу. Они су генерација која има потенцијал да промени на боље све оно што генерације пре њих нису успеле да промене. Ми их често не разумемо, посебно њихове родитеље. Како су смели да их пусте, питамо се. Не разумевајући да је свака од тих породица постала сарадник и расадник Божијег плана о спасењу, повратку и опстанку нашег народа у овом светом царском граду.
четвртак 22. јул
Живот на згаришту
Раном зором смо стигли у манастир Девич. Ту је Свету Литургију служио протосинђел Андреј, игуман манастира Црна Река, док су монахиње појале на челу са игуманијом Анастасијом. Црква испуњена нашом децом као да је проговарала, попут чувара гроба и моштију Светог Јоаникија Девичког, одолевајући свим искушењима. Игуманија Анастасија која је наследила чувену игуманију мати Параскеву преживела је и опстала са својим сестринством уз кивот Св. Јоаникија.
Страшна искушења су претрпели 2004. Године, али њихова спремност да страдају и предају се мученичким хоровима су учиниле чудо да им дају снаге, да сва страдања и муке претрпе и опстану на овој светињи. У малој манастирској трпезарији су поделиле са нама домаћу питу, ону укусну, праву. Памтићу тај укус док сам жив. И оно домаће кисело млеко. Тако се од вајкада ручало по манастирима. Нема продавнице у близини, нема извољевања. Мати не чује добро али се само осмехује. Тај њен осмех је благослов. Мени је доказ да након свега Христос побеђује и даје радост коју нико ко је осети не може да задржи за себе.
Оставивши иза себе ове свете жене, ратнице Христове, обишли смо Ораховац.
Обично би нас овде дочекивао отац Веља али он се представио у Господу. Бог зна колико је бразди преорао за Господа и у Њему нашу заједницу од 300 Срба који живе и опстају упркос свему. Њему нека је вечан помен и да га Господ прими у своје наручје. Дошао је млади свештеник из овог места, отац Милан Станојевић. Сахранио је у овој цркви кости свога оца, прекопане и нађене из јама. Одведеног и невраћеног. И мајка му се упокојила након свих мучења и страдања која је претрпела још 1998. године. Дошли смо баш у време када су се та киднаповања и страдања дешавала пре 23.године. У јулу месецу 1998. године стотину Срба је киднаповано и нестало. Неки су пронађени, неки нису али сви су заједно у сабору мученика светих. Једини разлог зашто су страдали је зато што су Срби. Данас отац Милан на тој истини темељи своју веру да је живот и радост његове деце и деце његових парохијана у Орховцу могућ. Ми смо се покрај њега исплакали и поклонили се његовој вери и непоколебивости. Госпођа Оливера Радић, чувена професорка, новинар, извештач и све друго за нашу заједницу у Ораховцу се најзад обратила и подсетила на страшне догађаје из 1998. године. Сведочила је о својим комшијама, рођацима и пријатељима. Чак и они који су успели до тада да се суздрже, нису даље могли да не испусте сузе. Наставили смо дружење и разговор у дворишту куће Радића. Колико год мало и тесно изгледало – успело је да прими 50 студената и професоре у пратњи.
После Ораховца смо обишли Велику Хочу. У порти храма Светог Стефана сачекао нас је прота Миленко, парох великохочански. Са њим смо обишли село и етно музеј Господску кућу.
Вечерњу службу служили смо уз благослов игумана Стефана у манастиру Светих Врача у Зочишту. Ту смо целивали мошти Светих врача и у пријатном дружењу са монахом Дионисијем уз послужење сазнали за бројна исцељења која се дешавају у овој светињи.
Вече смо провели у разговору са студентима и са нашим домаћинима у Великој Хочи.
Петак 23. јул
Манастир Грачаница
У петак је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Грачаница служио Епископ рашко-призренски Господин Теодосије. Након Свете Литургије владика се обратио студентима и поздравио их. Одржао је надахнуту беседу у којој је похвалио студенте и њихову опредељеност за Литургијски живот, приврженост Цркви, као и посете светињама и манастирима Косова и Метохије. Истакао је значај њихове посете, Летње призренске духовне школе и свих других посета за опстанак нашег народа на овим страдалним просторима Косова и Метохије.
Након разговора са епископом обишли смо и културни центар у Грачаници и Газиместан у прањи Господина Александра Гуџића који се свесрдно трудио да објасни главне историјске околности и догађаје на простору Косова и Метохије од Косовског боја кроз читав средњи век.
Увече смо се поново дружили са нашим домаћинима из Призрена, игуманом Михајлом, јеромонахом Исидором и јеромонахом Илијом Бухом, који су након вечере поздравили студенте и одржали пригодне беседе.
Озарена монашка лица пуна молитвене наде и неколико реченица које срце цепају. Отац Михајло је изговорио следеће речи: „Немојте ви нас да жалите. Жалите себе. Када посећујете тамо шопинг молове и кад живите без ваздуха на ужареном асфалту. Нама овде срце гори љубављу. Овде је живот јер се стално подсећамо на страдање и смрт.“
И заиста су на развалинама древног манастира и храма одлучили да прво обнове конаке за народ. Да има ко да обнавља храм у годинама које следе. Данас је отвореност оца Михајла и манастира Светих Архангела анђелски покров који штити све Србе који долазе да се у Царском граду осете као становници света, као становници небеског Јерусалима.
Субота 24. јул
Свети Краљ
Поново аутобус. Стигли смо на Литургију у манастир Дечани и поклонили се моштима Светог Краља. Схватили смо да смо ретка група која се од почетка корона вируса пробила до манастира. Доживео сам велики благослов. Када нам је након посете јеромонах Петар отворио мошти да целивамо и када сам на својим уснама осетио миомирис светитеља јасно ми је било да нас је све заједно себи припустио. Дозволио да дођемо и да му се поклонимо. То није никакав знак наше узвишености већ управо супротно, наше потребе и раслабљености. Ипак, Божија љубав и милост за свакога од нас се у оваквим приликама очитују.
Игуман Сава је служио Свету Литургију на којој смо се поново сви причестили, а након службе Божије и послужења је студентима одржао пригодно предавање. Колико је било пријемчиво будућим научним радницима најбоље говоре речи једног студента 3.године медицине. „Пажљиво сам слушао оца Саву и могу рећи да бих волео када би некада овакво предавање одржао и неко од професора са мог факултета. Затим су то слично поновили и студенти ЕТФ-а, Правног, Филолошког, докторанти на средњевековним списима. „Не зато што је говорио академским језиком већ зато што је направио синтезу науке и теологије говорећи о болестима, страдањима и Божијем плану за нас.“
И заиста, када смо са Богом онда нема грешке. До Господа води молитва и подвиг. А подвиг је целокупног братства манастира да остају верни Господу на своме манастирском имању. Свесни су свих опасности и ограничења, али су зато живи исповедници своје вере у молитви непрестаној.
Након обиласка манастира стигли смо до Пећке патријаршије где нас је дочекало сестринство манастира. Монахиња Ирина нам је представила историју ове светиње која представља илустровану историју Српске православне цркве.
У њој се вековима налазило седиште и маузолеј српских архиепископа и патријарха. Од свога постанка у 13. веку, Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књижевнике и уметнике. Зато све оно што чува, за нас Србе данас представља само срце нашег верског, културног и националног бића.
Под хладом Шам-дуда старог скоро 800 година послужили смо се пред наставак пута.
Путујући пред вече стижемо у манастир Црна река, где нас је дочекао отац Андреј, игуман манастира са својим братством.
Недеља 25. јул
И зној и сузе и нада
Ујутру смо служили Свету Литургију на месту где су се подвизавали и стасавали многи знани и незнани светитељи. Пред моштима Светог Петра Коришког, над испосницом Светог Јоаникија Девичког, у срцу монашке школе рашко-призренске епархије која је расадила монашки дух свуда по свету, удостојили смо се да се напојимо благодати ове светиње. На гробу Светог Харитона да пролијемо сузе јуначке. Ова Црна Река крије воде живе, воде што теку у живот вечни. Она као да најављује на уласку у Свето и распето Косово и Метохију да суровост спољна рађа срце будно и мило Господу. Да нас сва ноћна бдења и сав проливен зној и сузе покајања приближавају Господу.
Коначно је уприличено и завршно предавање. На њему су се као и предходних вечери обратили сви учесници и на крају вероучитељи.
Подељени су сертификати и запутили смо се кући.
Шта то ову школу разликује од неког поклоничког путовања, од других школа? Диван труд и непрестано поучавање које су Дарко, Немања и Драган спроводили. Непрестан дијалог, молитва, светиње, благодарења, сусрети, путујућа заједница, покретна исповедаоница, истомишљеници, а опет сви редом ученици, Господњи.
Летња Призренска духовна школа се разликује од обичне школе јер 50-оро људи живи дан, ноћ, заједно. Ритмом Цркве, ритмом богослужења. Она је примењена веронаука. Тек када се људи покрену, када се изместе из метежа и брига овога света, када се отисну и крену на пут, могу да се огледну у другоме. Када знамо да је тај други наш колега, брат и пријатељ онда се лакше усваја добро а мења погрешно у том одразу који нас снађе. А тако се најбоље учи.
Научио сам се и ја доста тога од ове деце. Пре свега су ме излечили од сопственог скептицизма. Сада знам да има ко да води у будућности и нашу Цркву и државу. Имамо генерацију која стасава на Светоме Сави, Светоме Кнезу Лазару, Стефану Дечанском, Светом Харитону Новомученику. Не смемо да их спутавамо. Морамо им помоћи да се развију. Да наставе да цене Косово и Метохију ценом покајања и преумљења. А онда ће поздрав: Догодине у Призрену, бити само једна давна успомена пред реалношћу повратка Срба у Призрен и на читавом простору Косова и Метохије.
