Један од главних недостатака савременог богослужбеног живота јесте одсуство свијести о самој природи и духу богослужења код вјерника, а неријетко и код самих свештенослужитеља. Оно што се назива учешће у Литургији занемарује се и своди на пасивно присуствовање и посматрање, што је добрим дијелом посљедица погрешног приступа тзв. ”литургијској обнови.” Другим ријечима, Литургија јесте постављена у средиште али без правог и потребног поимања саме Тајне.
Више пута се током историје потврдило да је неправилно схватање богослужења и занемеривање његовог значаја доводило до удаљавања и отпадања од Цркве. Зато је неопходно у сваком периоду, нарочито данас, радити на обнови свијести о суштинској важности богослужења за живот вјерника и једне парохије, а сљедствено томе и градити потребан ниво богословског образовања за разумијевање његовог смисла и духа. Николај Балашов, говорећи о богослужбеном животу у предреволуционарној Русији, наводи опис храмовног служења од свештеника Теодора Богоса: ”…народ још увијек не учествује у богослужењу, него је само нијеми посматрач… Занимљиво је како се људи труде да, свако на свој начин, прекрате вријеме (пишу имена за помињање и предају цедуље, пале свијеће, цјеливају иконе)… Стрпљиво ишчекују крај службе, на којој ништа не разумију, а затим се разилазе кућама, односећи са собом осјећај физичког умора и нејасну свијест о испуњеној дужности.”[1] Иако је овај опис настао прије више од сто година, готово у потпуности би се могао примијенити и данас. У томе и лежи један од главних парадокса савремене ”литургијске обнове”. Јер је један броја теолога који су сматрани носиоцима обнове, њену суштину видио искључиво у упућивању на често причешћивање. То наравно јесте један од суштинских апспеката литургијског живота али уколико се он изузме из контекста ширег учешћа вјерника у богослужбеном животу који треба да буде припрема за Литургију, онда се појављују девијације (које су се нпр. могле уочити у протекле двије године, од појаве пандемије вируса корона). Дакле, потребно је разумијевати дух богослужења, кроз лични подвиг припреме за учешће у саборној молитви Цркве. Живот вјерујућег човјека у Цркви, као и историја читавог човјечанства, јесте очекивање и припрема за сусрет са Христом у Будућем вијеку, док је сав ритам богослужбеног живота очекивање и припрема за Свету Литургију и причешћивање Светим Тајнама Христовим.[2] За учествовање у Светој Литургији потребан је подвиг љубави, о чему сликовито говори велики ревнитељ и служитељ Тајне, Св. Јован Кронштатски: ”Много има вјерника који се причешћују Тијелом и Крвљу Христовом неискрено, не са великом љубављу, него само устима и трбухом, са охладњелошћу… Такви морају дубље понирати у себе и дубокомисленије размишљати о томе шта је молитва и о томе шта је Свето Причешће.”[3]
У свему овоме, велика одговорност лежи на свештенослужитељима и у њиховом приступу богослужењу. А то значи да садржај богослужења које они врше треба да буде јасан, читање молитава и појање да буду изражајни и разговјетни јер у супротном постоји опасност да се богослужење претвори у ”светогрдну бујицу ријечи”[4] што би довело до удаљавања пастве од храма. Протеклих деценија су бројни православни теолози упозоравали на вјерницима својствено неразумијевање Свете Литургије које је довело до ”раскорака између љубави и разумијевања.”[5] Корисно је свакако осјетити љепоту богослужења и благочестиво расположење које оно дарује човјеку али у центру нашег односа према богослужењу не треба да буде некакав ”вјерски естетски доживљај” или сентиментализам већ доживљена Истина, што је могуће једино кроз исправно разумијевање његовог смисла и садржаја. У црквено-богослужбеном животу критеријум врједновања не треба да буде сопствена жеља и потреба већ објективна и саборна Истина Цркве. Другим ријечима, погрешно је у богослужењу одабирати оно што мене интересује и што одоговара мојим субјективиним потребама и жељама већ пажњу треба усмјерити на објективни садржај богослужења а то је свештенодејствено исповиједање Оваплоћене Истине – Христа и узрастање у животу у Њему.[6] Учествовање у литургијском служењу не треба да постане навика и ”религиозна потреба” већ исповиједање вјере Цркве. Према томе, богослужење јесте извор богословља и зато одсуство жеље да се схавти његов смисао доводи до равнодушности и према богословљу Цркве, које усљед тога постаје предмет уског круга ”научника.” ”Психологизација” богослужења онемогућава истинско разумијевање његовог смисла и спрјечава развој литургијске свијести, а одрицање од разумијевања и жеље да се схвати шта ми чинимо кад се сабирамо на Литургији доводи на крају до одрицања од вјере и Истине.
Потребно је такође обновити свијест о томе да је богослужење заједничко дјело, да су вјерници саслужитељи свештенослужитељима. Ако се заборави да је Литургија заједничко свенародно дјело, онда ће њена благодатна сила бити сведена на прост ”религијски обред”, а вјерни народ ће бити пасивни посматрач ”религиозне представе”. Тиме би се занемарио и дидактички карактер самог богослужења. А управо православно богослужење представља најбољу школу за развијање заједништва међу члановима парохије. Литургија нас, по ријечима П. Евдокимова, учи ”да се ослободимо самих себе и да усвојимо молитву цијелог човјечанства.”[7] Литургијске јектеније, уколико се вјерник удуби у њихов смисао, уводе у доживљај саборности и јединства са онима који се с нама моле у храму, са одсутнима, онима на мору, заробљеницима, болеснима, путницма. Литургијска молитва се односи на цијелу творевину и цијело човјечанство и врхуни у прозби за мир и јединство свих и свега.
Према томе, литургијски препород на првом мјесту значи препород нас самих, обнову нашег литургијског доживљаја и повратак истинском разумијевању црквеног богослужења. На тај начин ће се избјећи опасност од утапања у секуларизам који није ништа друго него одрицање богослужења и поимања човјека као богослужбеног бића. Непотребно је и опасно прилагођавати облик и садржину црквеног богослужења потребама и тежњама ”савременог” секуларног свијета већ је потребно поновно откривање његовог истинског смисла и преображавујуће силе.