Научна конференција поводом 200. годишњице рођења Фјодора Михајловича Достојевског у организацији Центра за руске студије Факултета политичких наука БУ и Руског центра за науку и културу ,,Руски дом“ у Београду
ПАТЊА, ЉУБАВ, ИЗБАВЉЕЊЕ
Београд, Руски дом, 30. новембар 2021.
У знаменитом говору у част Пушкина, Достојевски говори о Русима као народу-богоносцу, носиоцу универзалне идеје која стоји у знаку не само фактичке патње него и искупљења повести целокупног човечанства и његовог препорпода под знамењем истине и правде. Ту идеју, не једном, „дотичу“ и мајсторским литерарним поступцима изразито индивидуализовани ликови његових романа, често увучени у парадоксалне заплете, сведочећи уједно у својим психолошким и етичким недоумицима самосуочавањима. Као да је и Фјодор Михајлович следио Тјутчевљеву гномску крилатицу да се истину о мору (узетом као симболу повести) и човеку може сазнати само у олуји. Имганаријум Достојевскових карактера, било да је реч о „мислиоцима“-„проповедницима“, бунтовницима, морално осетљивима – кроткима, циницима, демонски опседнутима… - по правилу имају једну важну, такорећи естетско-метафизичку црту: „личне“дилеме њихове егзистенцијалне драме уједно су и оно што мучи стварног човека, односно повесно човечанство, разапето између призивања антрополошко-повесног телоса свечовештва и необично богате праксе (само)рашчовечивања. Баш у тој, по правилу естетски успело извајаној вези личног и типичног, појединачног и општег, психичког и историософског, руско-словенског и општечовечанског треба, поред осталога, захвалити околност да дело Фјодора Михајловича више од столећа и по с несмањеном јачином плени пажњу мислећег човечанства. Најтежа и најсудбоноснија питања conditio humanae, нарочито модерног човека, код Достојевскога „проговарају“ путем „реалности“ имаганитивних оваплоћења његових ликова и њихових животно-метафизичких ситуација, као што, на другој страни, лична драма најпроминентнијих фигура из његове вечне „галерије“ мајсторски сведочи оно што се најдубље тиче стварних људи, не само пишчеве епохе. Утолико „патња, љубав и избављење“ могу бити схваћени и као естетски предложак, и као три непролазна топоса реалне људске ситуације, али и као тлоцрт европске и светске повести, чиме, укупно узевши, треба бити омогућен вишестран, широк, али ипак концентрисан приступ вечито актуалном делу генијалног руског писца.