Патријарх српски Порфирије: Светосавска беседа

    

Свети Сава је рекао: „Чеда моја богољубљена, ми који смо примили од Господа бесмртну веру, толики дар - да не умремо никада, (...) дужни смо да творимо свагда бесмртна дела у Христу.“

Ово нам је, као бесцен благо, на Великом црквено-народном Сабору у Жичи, оставио у аманет наш Свети отац Сава, знајући да ће небо и земља проћи, а да истина и испуњење вере остаје у векове. Непогрешиво уверен да је човеку могуће нешто трајно остварити само вером, Светитељ је, као јеванђелски мудри човек, који своју кућу зида на Стени, а не на песку (Мт 7, 24-25), најпре утврдио Цркву у свом народу као живо огњиште вере. Отуд је ово духовно неимарство Светог Саве по лепоти и вредности узвишеније и лепше од сваког другог градитељства, јер је Светитељ, попут апостола, обликовао срца свог народа овом спасоносном вером која и „горе помера", а на таквој вери је градио унутар свога народа, али и мостове ка другима.

Кроз историју човечанства, царства су долазила и пролазила, завојевачи надирали и нетрагом нестајали, али само је Светосавска Црква Христова за све то време достојанствено и одважно сведочила своје неодступно следовање непоткупљивим идеалима Неба, остајући притом на свим овоземаљским голготама уз род Немањин и Савин, неуморно га тешећи и крепећи да издржи и сачека зору сопственог васкрсења.

И како онда разумети време у којем данас живимо и како превазићи искушења којима је наше поколење изложено? Свакодневно смо запљускивани информацијама о томе да је читаво човечанство преплављено разним и дубоким кризама у свим сферама живота. Сведоци смо неразумевања, подела и поларизација на свим нивоима међуљудских односа: у породици, у браку, унутар радних колектива и тако даље и тако редом све до великих светских глобалних поедла. Све ове поделе су рефлексије наших унутрашњих располућености између оног што јесмо и оног што неприродно и узалудно покушавамо да будемо. У наше доба, невоље додатно продубљује глобална здравствена пошаст која је читаво човечанство суновратила у амбис неизвесности, још дубље отуђености и страха.

У човековим унутрашњим пространствима, која нису испуњена вером, расту недоумице, увећавају се страхови, бујају слабости. Тако живот у заједници постаје кошмар. Због тога, човек без аутентичног искуства ове Савине вере лако би дошао до језивог закључка: ништа нема смисла или други, мој ближњи, јесте моја претња, моја претња, мој пакао.

У времену девалвације непролазних, аутентичних вредности, човеку је вера потребнија него икада. Вера у то да смо ми чеда Неба, а не само пород земљин; да се свако од људи с разлогом обрео на овом успутном боравишту које називамо земљом. У таквом резоновању човек усељава у своје срце веру да за њега, његовог ближњег и сваког човека постоји план, промисао и дубоки смисао. У потрошачком и времену нарцисоидности, када је све доминантно усмерено ка забораву Христа као Хлеба живота, потребно је опомињати се Господњих речи: „Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих" (Мт 4, 4). То је Савина вера. То је Савин систем вредности.

Светитељ нас подсећа да се старамо о својим ближњима јер су нам Богом дати да се не бисмо изгубили у самоћи или утопили у смртоносном мору егоизма. Савина вера исцељује душу, јача вољу, пружа храброст и снагу да срцем загрлимо ближње и никад да не упиремо прстом тражећи у њима ,,кривце“; да у односу са нашим комшијама, ма којој вери и народу припадали негујемо искрено пријатељство које неће моћи да угрозе испади појединаца било које стране, да батина и песница ни по коју цену не изражавају међуљудске односе у нашој средини, да разумемо да смо сви једни другима потребни.

Зато је наш категорички императив, молба и благослов: Ближњи је мој рај! Наш истински ближњи је најпре Бог, и сваки други човек као жива икона Његова. Искуство вере у Христа, светосавске вере, неутралише поделе, раздоре, искључивости које су посебна пошаст савременог доба и које не мимоилазе ни наше народно биће. Искуство вере изграђује поврење као прави аутентични стваралачки простор.

Велики апостол народа Павле, на кога се по свему угледао и равноапостолни Светитељ и отац наш Сава, поучава хришћане: „Вером ходимо, а не гледањем“ (2 Кор 5, 7). Зато, духовна децо, гледајте вером у Христа, вером ходите, чеда Светог Саве! Вером, која премешта и горе, а камоли привремене препреке; вером, која неравнине и стазе живота поравнава; вером, која жалости и невоље у радости и вечне победе премеће.

Вера извор свакога блага Светога Саве. Срећан и благословен данашњи празник свима и посебно срећна и благословена школска слава Свети Сава.

Беседа изговорена на Светосавској академији 27. јануара 2022. године

    

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×