Јастуци

Белешке волонтера за помоћ избеглицама

Ирина Худјакова

Аутор је добровољац службе „Милосрђе“ за негу тешких болесника, а сд ради и као волонтер црквеног штаба за помоћ избеглицама.

    

Модеран и брз трамвај бодро поскакујући вози ме од Сокољника у Николо-Јамску улицу. Гледам кроз прозор, скоро додирујући носем стакло – пролазим кроз места из детињства. Појављују се куполе Јелоховског храма, крстим се, подижући руку, исто као што то ради старица у шареној руској марами. Замишљени момак поред мене поправља слушалице, певач чак ни не пева, него виче о слободи која му не треба без љубави. Или је обрнуто?

Идем из ковид-болнице на Сокољникима, с дежурства. Да, ја сам једна од добровољаца службе „Милосрђе“ која помаже медицинарима у неговању тешких болесника. Сад пацијената има мање и наша помоћ је све чешће потребна у другим сферама. Гледам свој одраз у прозору – на челу ми се још увек види траг од заштитних наочара. Добро сам их причврстила кад сам се облачила, јер у црној зони не могу да их поправим – носи како си наместила, до краја смене. Овакви трагови се после дуго задржавају.

Излазим на станици „Музеј Андреја Рубљова“ и удишући свеж пролећни ваздух пролазим поред древног манастира оријентишући се по путоказима. Мој циљ је „Црквени штаб за помоћ избеглицама“ који се налази у „Кући за маме“ у Николо-Јамској улици 49, лам. 3. Лако проналазим потребну зграду, у њој је монументално старинско степениште препуно играчака. Овде помоћ и заштиту добијају жене које су се нашле у тешкој животној ситуацији. То знам из искуства, али још увек није дошло време да о томе пишем.

С десне стране су маме, с леве – избеглице. Улазим у штаб – поздрављају ме дивне девојке које обрађују пријаве и врше пријем посетилаца, распоређују помоћ – у намирницама, стварима, смештају, раду и многом другом. Овде, у близини, налази се „Пункт за пријем и издавање хуманитарне помоћи за избеглице“ у који потребити одлазе после разговора са социјалним радницима Штаба.

Петак је, до краја радног дана има мање од пола сата, видим да има још двадесет седам минута. Опрезно улазе млада девојка и старији, врло збуњени мушкарац. Цео дан су ишли по граду, вадили документа и на крају су дошли до нас. Кћерка има пријављен боравак у Москви, дошла је да студира, а родитељи и бака су недавно побегли од паљбе и бомби из градића код Доњецка. Држали су се до краја, али кад више нису могли да издрже у подрумима сами су, пешке, путем којим су летели меци, кренули на пут. Право је чудо да су стигли.

    

Девојка сама одговара на сва питања, отац седи на столици гледајући испред себе. Физички је дошао овамо, на сигурно, али је остао тамо, у родној кући где је сваки ексер укуцао својим рукама, а напољу се њише дрвеће чије крошње тек почињу да зелене, које је расло заједно с њим. Гледам га, он гледа, чини се у зид, а у ствари у напуштени дом. Можда размишља да ли су угасили светло одлазећи на брзину, а можда и на то да нису стигли да оперу прозоре за Васкрс. Он није напустио кућу, не скида збуњени погле с ње. Хоће ли је икад више видети? Бог зна.

– Тата! Да ли те је звао свештеник? – кћерка понавља питање запослене.

– Јесте, – живну он наводећи име свештенослужитеља, – договорили смо се да се видимо, хвала, хвала! – и поново гледа напуштено гнездо. Вероватно су оставили отворено прозорче. Да ли су стакла читава? Да ли је сама кућа цела? Да ли су све комшије у животу?

    

На пункту за издавање хуманитарне помоћи пакују им ствари, намирнице, и за жену и ташту које их чекају у привременом смештују – баки је потребна нега, здравље је издаје, није ни чудо с обзиром на то шта ју је задесило. Намирнице, предмете за хигијену и друге потребне ствари уредно се пакују у велике торбе. Ту је чак и плетена капа, нова, фирмирана – брижљиво је стављају мушкарцу на главу, као да знају да ће се време у Москви сутра покварити, да ће пролеће које је раширило крила бити засуто снегом и да ће почети да фијуче ветар у налетима. Збуњено је прима, клима главом, захваљује се, опет се захваљује, гледа скроз...

Помоћ је напокон спакована у две велике торбе.

У том тренутку добровољци из магацина износе снежно беле врло мекане јастуке у сјајном паковању, огромне, као облаци, паперјасте као пена на млеку. Таквих, само набијених врло лаким перјем и паперјем, сећамо се из детињства. Сви смо ми родом отуда. Мушкарац их узима у руке, опипава и осмехује се. Гледам овог збуњеног човека и видим како је живнуо. Нови живот га благо грли јастуцима, загрева топлотом омогућавајући му да га пажљиво размотри. Тата и девојчица нас гледају истим очима и сад сам потпуно сигурна: отац се заиста откравио, схватио је да није сам, да помоћ постоји и да је близу.

    

– Хвала вам на свему, Бог нека вас чува – срдачно каже мушкарац на вратима. Очи су му живнуле, радосне су. Размењујемо лепе жеље. Силуете кћерке и оца постепено се растварају у мартовској измаглици петка увече, само снежно бели јастуци светле у тами, али се у сумраку чини да се беле поуздана и брижна крила анђела-чувара.

***

    

Избеглицама и пострадалим мирним становницима можете помоћи пославши смс-поруку на број 3443 с речју „Беженцы“ и износом прилога. На пример, „Беженцы 300“.

Можете да пружите помоћ или да затражите помоћ у тешкој ситуации бројем стално отворене линије за пружање црквене социјалне помоћи „Милосрђе“: 8 800 70 70 222.

Фото: Марија Лурје

Ирина Худјакова

3/31/2022

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×