Уобичајени ток живота понекад прекидају необјашњиви догађаји. Верујући их називају чудом, а неверујући – невероватним стицајем околности. Закључке донесите сами.
Сукоб цивилизација
Ово се десило у једној од земаља централне Азије, у бившој совјетској републици. Људи који се добро сећају хронике догађаја лако се могу досетити о којој земљи се ради, премда су судбине многих народа и земаља тада биле врло сличне – расуло, оскудица и недаће су преплавиле наш живот после распада велесиле.
После параде суверенитета који су прогласиле бивше братске републике, дошло је до великог одлива становника који говоре руски због чега је неколико година касније овај језик скоро заборављен – толико је мало његових носилаца остало. Нећу говорити каква искушења су задесила малобројне Русе који су остали, овде нема ничег новог – било је ту и тамних страница злобе и ситничаве освете, али је несумњиво било и страница племенитости и доброте које су показала бивша браћа, а понекад и просто комшије из Совјетског Савеза.
Многи се сећају: осамдесете и деведесете године ХХ века нису представљале време буђења само националне, већ и религиозне самосвести народа бившег СССР-а. Тада су у средњој Азији као делу традиционално исламског света огроман значај попримила религиозна осећања и уверења староседелачког становништва. А у исламском свету хришћани никад нису били омиљени, већ само толерисани.
Затим је уследио рат који је однео на стотине хиљада људи разних националности, поделио мештане на два табора, а унутар њих – на гомилу локалних кланова који се једва подносе. Али, као после сваког рата, неизбежно су завладали крхки мир и велика беда.
Живели смо у градићу недалеко од центра области. Овај градић је занимљив по томе што је 1940-их година био „гола степа“ и изграђен је у трци за прву нуклеарну бомбу, а затим је постао један од центара атомске индустрије на просторима непрегледне земље.
Кад су Руси отишли град је напуштен, почео је да назадује и ко год је могао отишао је у свој „историјски завичај“. А градић је остао, остали су стари и усамљени људи, остали су сиромашни и пропали. На упражњена места дошли су мештани са својим поретком, обичајима и културом. И започео је тихи сукоб цивилизација.
Чудан избор
Акбар је био обичан момак из планинског краја који се преселио у град. Имао је четворицу старије браће. Након распада СССР-а почеле су селидбе и многи млади момци из удаљених планинских места су кренули у град у нади да ће за време промена успети да избегну тешку пастирску и земљорадничку свакодневицу и да ће започети нови градски живот.
Једни су се прихватили службе у војсци младе владе, други су ишли у опозицију да ратују за амерички новац под зеленим барјаком ислама, а трећи да лове рибу у мутној води, зарађујући од рекета у тадашњим безбројним бандама. Сам Акбар је био премлад да би учествовао у свему томе, али су његова браћа мало-помало завладала нашим градом и трговци од њих нису могли да живе, уосталом, као и сви они који су им плаћали данак.
Затим је време постепено почело да се мења – власт се полако обрачунала с криминалом и они који су били паметнији постали су „чисти и фини“. Акбарова браћа су постала обични имућни људи.
Иако је Акбар био сигуран у себе, притом је био тих, ћутљив и миран момак и гледао је некако кроз саговорника. Сви момци у граду су га површно познавали, поздрављали су се и о њему нису знали заправо ништа осим да тренира бокс. Акбарова породица је била слична као и све друге у крају – мушкарци су сурови и плаховити, а жене су обесправљене и у јавности скоро неме.
У то време су Руси у нашем крају били исти такви „хришћани“, као што је локални живаљ био „муслимански“.
Многи наши сународници који су остали овде су се опијали и представљали су жалостан призор. С таквом рекламом хришћанства се у то време сусретао скоро сваки мештанин муслиман. Ни Акбар није био изузетак.
У градићу су се неким чудом сачували јадни остаци индустријске производње, крхотине некадашњег огромног комбината. У целом граду су остала два токарска погона и једна ливница. Сад су уместо од некадашњег планског и великог посла животарили од приватних наруџбина. У овим погонима су као и пре радили Руси – оних неколико десетина људи који због неких разлога нису отишли у Русију.
Постоји једна незграпна народна духовита опаска – „Јеврејин-колхозник“, ја је не волим, али она оштроумно истиче да је, на пример, нетипично видети а пијаци Руса који препродаје воће и да је исто тако нетипично видети човека са Истока за токарском машином, иако је несумњиво да и тога има. И иста оваква нетипична ситуација се десила с Акбаром. С момком из имућне породице којем су били отворени сви путеви: и образовање, и посао у државним и безбедносним органима које локални мушкарци толико воле. У сваком случају, Акбар се обрео у ливници, међу Русима с којима се спријатељио. Нико не зна како се то догодило, али није реч о томе.
„Не могу да живим без Њега“
Васкрс 2007. године. Овај празник је у принципу незабораван и ја се сећам сваког свог Васкрса од доласка у храм али је овај дан у мом сећању заузима посебно место... Васкрс се 2007. године славио 8. априла – чаробно време кад као да се цела природа радовала заједно с Црквом, славећи Светло Христово Васкрсење.
Претходно вече је као увек било дирљиво и узбудљиво – све је подрхтавало у ишчекивању великог и радосног догађаја. У току припрема мале парохије допирао је радосни шапат подмлађених бака које су ходале тамо-овамо по храму одевене у светлу одећу. Жене су биле у послу, старешина је издавао налоге, долазили су људи доносећи корпе и посуде с јајима и куличима покривене кухињским крпама и ређали су се око храма ради освећења донетих јела. Чак и они који нису намеравали да уђу у храм били су спремни да стоје напољу до краја ишчекујући радосно лице свештеника који је све кропио светом водицом и викао: „Христос васкрсе!“
Ја сам као прави почетник страсно желео да учествујем у свему, да се латим свега, да свима помогнем, да испуним што више задатака свештеника – да осетим да учествујем у Празнику. Радосно сам јурио у вечери Велике суботе дошавши у храм много раније него што је било потребно и час сам намештао речи „Христос васкрсе“ на горњој пречаги иконостаса, час сам вукао неке кофе. И Празник ме је примио у своју атмосферу.
Васкршња ноћ је већ била у јеку. Читао се канон. Његове једноставне, али толико необичне и живоносне речи испуњавале су све моје биће радосним, тајним и трепетним ишчекивањем великог чуда. Пажљиво сам слушао непознате речи покушавајући да од њих пребацујем мостиће до познатих и да што боље схватим шта ми откривају.
Бочним видом сам са своје леве стране угледао неког мушкарца одевеног у светлу одећу. Није у мени изазвао никакво интересовање, али се нешто дубоко у мени заталасало, а затим сам га одмах заборавио.
Почела је литија и ја сам радосно и усредсређено носио икону Спаситеља која ми је била дата с уживањем певајући заједно с осталима: „Воскресеније Христово видјевше...“. Расејао сам гледао на људе који су прилазили и поглед ми је пао на алуминијумски крстић који је висио на свиленом концу. Подигао сам поглед, угледао блистави, широки осмех и радосне ведре очи на нечијем познатом лицу. Нисам одмах схватио шта се дешава, али ми се скоро заљуљала земља испод ногу...
– Здраво, брате! Срећан ти празник! Христос васкрсе!...
- ...Како? Шта се десило?... Зашто?... И како ти сад?...
Мисли су ми се збркале. Нешто сам бесмислено муцао...
– Па зашто ме тако гледаш? Да, то сам ја, Акбар, па... Зашто понављаш како и како? Па ето тако и готово!
Акбар ме је чврсто загрлио око рамена и стегао ми је подлактицу... То је било надреално, чинило ми се да ћу се сваког часа пробудити и све ће се расејати.
Врата храма су се отворила, требало је ући у храм, унети икону, људи су унаоколо клицали: „Ваистину васкрсе!“ Празник је био на врхунцу...
Касније, напољу, кад су људи прилазили једни другима да се честитају једни другима, размене јаја и куличе, задржали смо се у порти, бочно од храма и ја сам разрогачених очију гледао Акбара, још увек тешко верујући у чудо које ми је дато да видим на овај велики празник... Не сећам се тачно како смо се опростили у овај час пред свануће. Сећам се да ме је чврсто загрлио као да сам му рођени брат којег је пронашао после дугог растанка...
Овај момак из планинског краја који није целог живота растао поред Руса, који није навикнут на нас, успео је да у неком од нас види други свет и овај нови призор га је зауставио. Не сећам се с којим тачно од наших момака је почео да се дружи, али то није ни важно. Запањила ме је једноставност Акбаровог објашњења. Зачудио се томе како је лако дружити се у нашој средини где човек може бити миран: људи говоре оно што мисле, од пријатељства не траже корист и цене човека онаквог какав јесте, где му нико не придикује и не памти увреде.
Невероватно колико је овај човек дубоко и танано схватио где је извор свега тога, како је успео да генијално и прецизно изрази овај утисак-знање на језику који му је био туђ. Рекао је: „Видим – сви код нас у погону осе крстиће, и ја сам пожелео – зашто ја е могу?!... Отишао сам и крстио се! А кад сам сазнао Какав је Христос – схватио сам да ми нема повратка, да не могу да живим без Њега...“
Само једно сам једва успео да изговорим: „Али шта је с браћом, породицом, како ћеш сад живети, вероватно си остао сам?...“ Није ме напуштао осећај реалне, физичке опасности, самоће и катастрофе која је морала наступити у животу овог момка заједно с главним избором. Али чинило се да га то не брине: „Видиш, све је у реду, још увек сам жив и здрав, није страшно, наравно, тешко је, али шта сад да се ради – све ће бити добро!“ Прави живи јунак стајао је испред мене и прекоревао је цео мој живот самим својим подвигом.
Ускоро су у мом животу наступиле велике промене. Разишли су се Акбаров и мој пут који су се тако неочекивано и брзо пресекли, али се надам и верујем да ће Господ Који је на чудесан начин призвао Свог изабраника, на најбољи начин управити његове стазе.
Моја добра другарица која је чула ову причу тачно је запазила да она илуструје речи Јована Претече који је некад призивао Јудејце да се не уздају у крвно сродство с Аврамом, јер Бог може „од овог камења да подигне децу Авраму“ (Мт. 3, 9). Сви знамо шта је било с народом који није чуо овај мудри позив.
Желео бих д се надам да ћемо се ми, чији су преци дали крв за Христову веру, за Његову Цркву, сетити главног блага нашег живота и да ћемо бити међу онима „који су дошли са истока и запада“ и „обрели се с Аврамом и Јаковом“ и да ћемо моћи да постанемо јеванђељски блудни син и да се вратимо свом Небеском Оцу, те да ћемо напослетку, попримити своје право, руско лице.