Егзарх патријарха у Африци, зарајски митрополит Констатин је за „Афричку иницијативу“ дао интервју у којем је рекао нешто о томе зашто Африканци бирају Руску Цркву, како је организован рад на континенту и успостављен с дијалог с другим Црквама које су присутне у Африци.
– Владико, реците нам како сте кренули путем служења Богу?
– Рођен сам у верујућој породици. Моји родитељи су почели да воде светотајински живот кад сам имао годину дана. Тата је постао свештеник кад сам имао 10 година. Зато су ми ствари којима се сад бавим познате практично целог живота. Од детињства ми се све свиђало – и Црква и свештенослужење. Рекао бих да је све било прилично органски и природно.
– И даље сте ректор богословије?
– Не, та фаза у мом животу је већ прошла. Али сам 10 година био проректор за рад у настави у Коломенској богословији и 10 година сам био на њеном челу.
– Да ли вам то сад помаже у раду у Африци?
– У неким питањима свакако, јер ту постоји моменат управљања. Нисам био само ректор богословије, већ и председник одељења за образовање и катихизацију у Московској обласној епархији. Наравно, разумем се у те ствари и могу даље да преносим своје искуство.
– Како сте именовани на дужност у Африку?
– Треба познавати принципе црквене хијерархије, јер ми помало личимо на војску. Дословно дајемо заклетву, завет послушања. За монаха се обично каже да он у свом животу пише само једну молбу – да буде замонашен. И тиме се његова слободна воља завршава. После тога један може да стаса у старијег монаха, а други у московског патријарха.
Али све је то послушање. У извесном смислу нема разлике између тога да ли метеш двориште или си егзарх Африке. И једно и друго је послушање. Зато највише црквено руководство сагледава ситуацију, какве кадрове има у резерви и поставља оне који су способни за нешто. А зашто сам конкретно ја изабран треба питати свештеноначалије.
– Односно, ви – зарајски митрополит, према свом раду у Африци се односите као према послушању?
– Наравно. Притом треба знати да ако је човек данас у Африци сутра може бити на другом месту. И ту нема никакве дискусије. С друге стране, монаси су људи који нису везани за породицу. Немамо жене и децу. Обављамо само црквено дело.
— Дана 29. децембра 2021. године основан је Патријаршијски егзархат Руске Православне Цркве у Африци. Познато је да је то реакција Цркве на расколнички став Цариграда у вези с украјинским питањем. Али Цариград је подржала Александријска Црква (Африка је припадала њеној канонској територији). Чак је обећала да ће увести санкције због преласка у Руску Православну Цркву. Како је настала оваква ситуација?
— Оно што се сад дешава у православном свету је велика катастрофа. Историја Цркве траје две хиљаде година и за то време смо имали разне проблеме. Међутим, расколи који су се појављивали у Цркви решавали су се заједничким црквеним разумом. И први пут су за дуго времена православне цркве, званичне, и исправне православне цркве подржале отворени раскол и нису подржале канонску Цркву. То је велика људска трагедија, зато што знамо да се одлуке често не доносе сасвим добровољно.
Оно што се сад дешава у Украјини и оно што се сад дешава у Цркви је у суштини исти процес. Скренуо бих пажњу на важан моменат: премда су Цариград, а за њим и цео грчки црквени свет – подржали украјински раскол, није дошло до одвајања Украјинске Цркве. У Украјини има око сто епископа који одређују став своје Цркве. Кад је дошло до одвајања које је иницирала украјинска власт и које су подржали западни „другови“, од свих архијереја само су двојица прешла у раскол. То је зачуђујуће, поготово сад, у садашњој политичкој ситуацији, поред огромног притиска кад је низ архијереја већ ухапшен, кад се налазе у притвору, на суду или у кућном притвору. Било би лако прећи на основу националног става, али су сви верни. Оно што се дешава у Украјини показује да у овом црквеном питању није све тако једноставно.
Став Цариграда је прилично јасан. Међутим, став Александријске Патријаршије је за нас био неочекиван, зато што је патријарх Теодор који се тренутно налази на челу Александријске Цркве увек био друг Русије. Он је служио још за време Совјетског Савеза, зна руски језик и много пута је био у Русији. На богослужењу на дан интронизације патријарха Кирила началствовао је управо патријарх Теодор, јер је он други после цариградског Вартоломеја, зато је и предводио службу. Он је на овој служби пре 15 година честитао патријарху у име свих цркава и то на руском језику. Недуго пре својих дејстава обилазио је Украјину и свуда је проповедао. Сачували су се видеоснимци, они нису тајна. Говорио је: будите верни, чувајте веру и истинско православље. Јасно је зашто је учинио оно што јесте: разуме се да је на њега извршен одговарајући притисак. Али то је била права издаја.
Афрички свештеници су заправо све видели. Наравно, многи су запањени због његових поступака у прилог раскола. Зато је оснивање егзархата реакција локалног клира на поступке сопственог патријарха и на одсуство било каквих јасних објашњења зашто је данас први човек Цркве говорио једно, а сутра говори нешто сасвим друго.
Затим су ови свештеници нашем патријарху упутили молбу да их прими. И треба имати на уму да су лишени многих ствари. Истерани су из својих храмова. Представници Александријске Цркве су започели судске процесе против њих. Ови људи су се нашли у врло тешкој ситуацији, али су желели да буду у истинској Цркви. Наравно, поверовали су у Руску Цркву у Русији: они виде да се она обнавља, да се храмови не затварају, већ да се отварају, исто као и манастири и духовне школе. Односно, за њих постоји могућност да припадају снажној и великој традицији.
Настанак егзархата је обраћање људи и то што смо их примили је прва фаза. А другу фазу организације егзархата чини то што нам се и даље обраћају, како клирици Александријске патријаршије, тако и други из неканонских цркава. Овај процес непрекидно траје и ми видимо стварну прилику да послужимо људима. Због тога је историја појаве егзархата одговор на обраћање људи.
– Недавно сам на вашем сајту прочитао да је у Руску Православну Цркву прешла неканонска Црква (или група људи). Како се то дешава?
– Неканонске групе такође имају своју хијерархију. Известан човек обавља дужност епископа. Ми такве људе примамо као мирјане – они остављају чин и постају мирјани. Недавно смо имали групу кандидата за свештенике који говоре француски (то су лица која се припремају за примање свештеничког чина). Ту су била двојица бивших епископа који су дошли као мирјани. После тога смо их рукоположили за ђаконе и свештенике. Са сузама су примали рукоположење.
– Ипак, желим да схватим тај моменат. Људи су се окупили и одлучили да желе да буду православни?
– Чини нам се да је Африка отприлике као Курска или Белгородска област иако је по површини као две Русије, а по броју људи као осам или десет Русија. То је огроман континент, где постоји огромно мноштво разних заједница које се називају православнима, јер Африка је умногоме хришћански континент и многе афричке земље су хришћанске. Међутим, нису имале пастирско руководство и зато су се заједнице стварале самоиницијативно. Могле су настати из протестантизма или католицизма. Историјати су најразличитији. Међутим, кад упознају праву Цркву Африканци желе да постану њен део. Приче о преласку у Руску Православну Цркву су дивне. Међу нашим клирицима су људи који имају висока звања, веома су образовани, знају по неколико језика. С неким свештеницима је било врло занимљиво разговарати као с људима високог нивоа.
– Какав утисак су на вас оставили људи?
– То су људи који обема ногама стоје на земљи, али сам у њима осетио много доброте. За време мојих последњих обилазака земаља као што су Замбија, Малави и Танзанија било је веома пријатно, топло, искрено, радосно и врло непосредно. Велики бели човек, па још носи крст. И за браду могу мало да ме чупну.
– Како Африканци схватају речи руског православног свештеника о Богу?
– Ту постоји један принципијелни моменат. Не ради се о неверујућим људима које обраћамо у веру. Ради се о верницима који су прешли у Руску Православну Цркву. Они у одређеној мери поседују знања о вери.
Скренуо бих пажњу на то да проблеми које тамо видим постоје и у Русији. Сви смо ми овде врло цивилизовани, али вас уверавам ако не одлазећи далеко направимо анкету о томе ко шта зна о вери, тешко да ћемо добити много бољи резултат него, на пример, у Танзанији. А можда ће становници Танзаније бити бољи.
– А на којим језицима се служи?
– Ми се с поштовањем односимо према локалној култури и служба се одржава на локалним језицима, на којима се тамо обично служи. Наравно, за мене је то проблем, пошто се пре него што сам именован за Африку нисам много служио страним језицима. Али нема везе, освајамо енглески језик на јуриш. Кад треба све се брзо учи.
– Да ли Руска Православна Црква дозвољава да се не служи на црквенословенском?
– Наравно. Једна је ствар служење у Цркви у Русији где постоји хиљадугодишња традиција и култура и где је питање превода са црквенословенског језика на руски врло осетљиво (али то су свеједно сродни језици). А у другим земљама, не само у Африци, служимо на језицима који су тамо уобичајени. И зато је за нас тренутно један од значајних праваца организација образовне делатности и преводилачког рада. Сад се врло активно бавимо тиме.
– Да ли ће то бити организовано у виду богословија?
– Тек смо на почетку пута, непуне три године. Али хвала Богу, сад су могућности онлајн-технологија огромне и може се радити из целог света. У тиму који се сад тиме бави један човек из Курска, други је из Московске области, трећи је из Псковске, а неколико их је из различитих земаља Африке. Сели су онлајн, размотрили, поразговарали, одштампали материјале и никуда не треба да иду.
– Да ли много свештеника из Русије служи у Африци?
– У састав Патријаршијског егзархата у Африци улазе две епархије. Постоји Североафричка са седиштем у Каиру и Јужноафричка са седиштем у Јоханесбургу. У току је организација канцеларије Патријаршијског егзархата у Јоханесбургу, при храму преподобног Сергија који се налази између Јоханесбурга и Преторије, у предграђу Мидрентеу. Имамо више од двеста свештеника. Од тога су петорица Руси, а остали су мештани.
Имамо око 300 парохија и заједница и то је врло озбиљно, зато што се ради о локалном клиру који чине врло различити људи. Међутим, сад су већ организовани у намесништва и у црквене карике. Захваљујући дописивању преко интернета можемо брзо да разговарамо и да решавамо проблеме. Имамо четове с намесништвима. Стално смо у контакту док радимо.
По руском схватању парохија значи леп храм, парохијски дом и порта. Овде је у неколико случајева то просто заједница. Имамо нешто мање од 300 заједница. Ако је реч о парохијама у класичном смислу, њих има мање и наравно, значајно је питање изградње храмова. Имамо око 230 свештеника. И тренутно растемо: сад је дошло шест кандидата за свештенике из земаља у којима се говори француски и очекујемо осам кандидата из земаља са енглеског говорног подручја. Окупљамо их по језичким групама да би се настава лакше одвијала.
– А где се држи настава, у Москви?
– Као прво, примамо богослове – студенте више школске установе који се уписују на руске богословије. Они се уписују у четири богословске школе и сад их имамо око четрдесет. Ове године се још врши одабир.
Постоје онлајн предавања при Московској богословији. Овај правац такође треба интензивно да развијамо. У принципу, сад се поставља питање развоја наставних програма за обуку клира. Осим тога, одрасле људе који долазе у зрелим годинама обучавамо на краћим курсевима. Доводимо их у Русију. Обучавамо, рукополажемо и враћамо.
– У Африци су заступљене скоро све религије, католицизам, протестантизам и ислам. Између осталог, и паганство које се делимично интегрише. Како се сад остварују контакти с другим професијама?
– Велики мит о Африци представља то што је људи доживљавају као једну земљу иако их има преко 50 („канонски“ број је 54). Разлика између ситуације у Египту и ЈАР је огромна. Што се тиче односа с другим религијама, ми се трудимо да живимо мирно, да не ступамо у сукобе и да се с поштовањем односимо према сваком. У разним земљама су различите ситуације у којима се хришћанство налази. Не постоје само католицизам и протестантизам, већ и старе источне цркве. У Египту је то Коптска Црква. У Етиопији је Етиопска Црква. А што се тиче паганства, оно представља велики проблем, али не само у Африци. Оно је проблем и Русији.
– Како Руска Православна Црква сарађује с древним источним Црквама, на пример са Коптском Црквом?
– То је тема наших давнашњих односа и великог дијалога који је вођен у ХХ веку у који се наставља у ХХI веку између православних цркава и групама источних цркава. Имамо радну групу – комисију за дијалог с Коптском Црквом и с Етиопском Црквом.
Овај дијалог je у току. Њега координира Одељење за спољне црквене односе Московске патријаршије. Комисија постоји на принципима паритета и с друге и с наше стране.
– Католицизам и протестантизам су истовремено, благо речено, у великој мери померили своје оквире. Да ли Африканци то виде?
– Африканци углавном негативно доживљавају најновија дешавања у Католичкој Цркви у вези са извесним попуштањем у погледу истополних бракова. Ми проповедамо строге моралне принципе. И то их такође привлачи. Лично сам био сведок да им се веома свидело кад сам говорио да строго гледамо на питања породице и брака.
– Руска Православна Црква се вероватно показала као најефикаснији инструмент „благе силе“ Русије. Али с друге стране, имамо друге институције које се такође баве благом силом. Да ли вам оне помажу?
– Све наше амбасаде, руски домови и друге руске организације су благонаклоно расположени. Има разних људи. Има уцрквљених, између осталог, међу нашим амбасадорима, шефовима РЦНК и других организација. Има људи који су равнодушни према Цркви, они потичу „из времена совјетског васпитања“, али несумњиво имамо подршку.
Јасно је да осим непосредног духовног руковођења нашом црном браћом имамо задатак духовног руковођења нашом дијаспором која је настала у тим земљама. У неким земљама има врло мало Руса, а у другима приличан број. У неким амбасадама постоје иницијативе за то да се убудуће тамо појави храм наше, руске традиције. Мада, ја имам задатак да нипошто не начиним грешку Александријске Цркве и да не правимо храмове „за своје“. Ако смо дошли у Африку, сваки хришћанин, православни мештанин, може да се осећа као код куће у руском храму. Ако желимо успех, не треба да падамо у замку да црни брат одједном осети да то није његов храм. Зато је кадровско питање веома важно.
– Африка ипак није Русија, историјски ни на који начин није с нама блиско повезана. Зашто онда Африканци бирају Руску Православну Цркву? Шта их то привлачи у њој?
– Конкретни људи и конкретни сусрети, жеља да имају чисту Цркву. Изнећу свој утисак. Мислим да виде да је то озбиљна Црква, велика, са мноштвом храмова и манастира, духовном школом, великом духовном традицијом и писменошћу. Желе да буду део нечег великог, део велике Русије. Мислим да на том пољу осећају да овде постоји духовна снага.
Притом смо ми врло пријатељски расположени према њима. Наш задатак је да нимало не гушимо њихов идентитет, да им не намећемо неку своју националну визију. Уопште немамо задатак да их учинимо делом руске државе.
У Малавију сам се срео са локалним чиновником за верска питања и објаснио сам да сам руски јереј, али нисам из Русије дошао са руским свештеницима, већ сам руски архијереј свих ваших свештеника: крстио сам ваше држављане. Односно, ми смо у извесном смислу локална Црква која у потпуности поштује локалну традицију.
– Ви сте мисионар који руску православну веру доноси у Африку. Реците нам шта сами под тим подразумевате?
– Знам да једноставно треба да радим свој посао. За Цркву је главно служење Свете божанске литургије, наше главне службе; и обављање тајни: крштења, венчања, исповести и других. Кад долазимо на ново место наш задатак није да измишљамо, већ да радимо шта треба, наравно, у складу с локалним реалијама. У том смислу је наш задатак много једноставнији, не треба да радимо нешто ново. Ради оно што умеш, чему си научен и примењуј на локалне реалије. Учи људе ономе што знаш.