2/10/2011
Радован Пилиповић
Историјско седиште народне Српске цркве, манастир Пећка Патријаршија, стављена је под српски државни кров после Првог Балканског Рата 1912. године. Велике политичке промене 1918. наметале су обнову старих историјских традиција.
Етнички и национални идентитет ових људи је био заснован на изворним традицијама са породичног огњишта, на постојећим историјским причама, које су продирале, како се да видети, и у лепу књижевност.
На место старог живописа поставио је његовом руком израђене „фантастичне и безначајне слике птица и змајева“. Овај варварски чин уништавања српске културе од стране „Дионисија, зографа Блгарина“, руски научник, оценио је на следећи начин: да је фреска ктитора овог манастира „уништена као споменик српскога господарства у овим крајевима, у име бугарског патриотизма“, тј. тај вандализам извршен је „из мржње бугарског свештенства према остацима старе српске културе“.
Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у спомен на припаднике војних формација Независне Државе Хрватске изазвала је реакцију Српске православне цркве, преко отвореног писма и одговора архијереја Митрополије дабробосанске и сарајевске, Његовог Преосвештенства митрополита Хризостома Јевића.
Оцена: 10|Гласови: 1
Ратови, болести и природне катастрофе привлачиле су пажњу људи од пера прошлих векова. Састављачи старих српских записа и писци старих летописа обраћали су пажњу на болести и о њима писали као о пратећим појавама других друштвених и елементарних непогода.
Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема.
Мешање Цариградске патријаршије у црквене прилике у Украјини, стварањем нове јерархијске структуре преко неколико јуридичких потеза, уз садејство политичких елита савремене Украјине, оптеретило је црквене односе у православној икумени.
Оцена: 9|Гласови: 1
Из штампе је изашла књига „Ореоли и сенке – расправе из историје Српске Православне Цркве у Независној Држави Хрватској 1941-1945. године“ аутора Радована Пилиповића. Књига кроз 22 расправе на различите теме покрива мартирску историју Српске Православне Цркве у Другом Светском Рату на простору Независне Државе Хрватске, сателитске државне творевине Хитлеровог „Новог поретка“.
Оцена: 3|Гласови: 1
Руско-јапански рат, почео је пре тачно 110 година, заправо трајао је од 8. фебруара 1904. године до 5. септембра 1905. године. У оружаном сукобу су се сударила два царства – Руско и Јапанско борећи се око превласти над Манџуријом и Корејом. Највеће ратно поприште била је јужна Манџурија, односно полуострва Лиао-Тунг и Мукден (Шен-Јанг) у Кини. Поморске операције су вођене у Жутом Мору и у морским пространствима око Кореје и Јапана.
Српска православна црква је двадесетих и тридесетих година XX века била својеврсни покровитељ руске црквене емиграције, дајући Руској заграничној цркви материјалну, моралну, али и црквено-дипломатску подршку.
У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку.
Богољубиви кнез Лазар прима Синаите, видевши у њима видљиви благослов за народ који започиње нову етапу у свом животу и постојању. Малобројни хагиографски извори уступају место народној традицији која новонастала општежића око Мораве, према Дунаву и Тимоку, у данашњој централној и источној Србији везује за личности подвижника.
На дан Светог Краља Стефаана Дечанског, 24. новембра 2011. године, у касарни на Бањици 250. Ракетна бригада противваздушне одбране Војске Републике Србије обележила је свечано дан јединице и 49. година од свога оснивања. Ова елитна јединица рода војске, називаног „ракеташи“, негују традиције ослободилачких ратова Србије и српског народа бурног и немирног XX века.
У поворци Св. Отаца, српски архијереји наступају са оцима хришћанског истока и херојима патрологије. Есхатолошки историзам се понајбоље види у иконографији, а затим и у етосу српског књижевног стваралаштва средњег века.
