Српска православна црква је двадесетих и тридесетих година XX века била својеврсни покровитељ руске црквене емиграције, дајући Руској заграничној цркви материјалну, моралну, али и црквено-дипломатску подршку. Она се, такође, између два светска рата, сусрела преко руских емиграната и са питањем успомене на последњег руског цара који је мученички страдао у комунистичком преврату. У тренуцима када Српска црквена организација прима у своју службу неколико стотина свештеника и монаха, када је културни утицај руске емиграције на православну Цркву, али и друштво у Краљевини СХС/Југославији веома приметан, један део српског свештенства, поводом десетогодишњице од смрти цара-мученика, поставља питање меморијализације његовог лика и дела за српски народ, нарочито због онога што је са цареве стране у годинама Светског рата учињено за Краљевину Србију.
Како се приближавала десетогодишњица смрти царске породице тако су односне иницијативе јачале и рад добротворних друштава са сврхом неговања култа на цара мученика добијао у јавности на значају.
У Краљевини Југославији било је активно преко 100 различитих руских емигранстских удружења. Подужи списак истих, налазимо на „Резолуцији“ којом су осуђени прогони руске цркве у Совјетском Савезу, крајем 1929. и почетком 1930. године. Одређено груписање удружења ишло је по принципу географске провенијенције (козаци разних крајева, Руси из различитих области).. Монархистичка друштва била су прожета јаком националном идеологијом и реториком и сва неговала су успомену на династију Романов.
У исто време контакт са патријархом Варнавом одржавао је Одбор за подизање православног храма посвећеног успомени цара Николе II. Одбор је имао за председника лично српског патријарха и сматрало се да је дужност неговати успомену на руског цара великог српског добротвора „који је погинуо за Слободу Словенства и до краја својих дана стајао на страни интереса Србије и спасао нашу Отаџбину у годинама Светског Рата“. Одбор се обраћао парохијама Српске Цркве тражећи за градитељску делатност материјалну подршку.
Такође, са српским патријархом Варнавом преписку је одржавало Друштво за ширење руске националне и патриотске књижевности, а његова посебна Комисија имала је задужење да се бави Историјом за време владавине цара Николаја II Романова. Председници те Комисије били су Кнез Никита Александрович из Лондона и Петар Скаржински некадашњи губернатор Волинске губерније. Комисија је бројала још и 38 чланова руске емиграције из Београда, Софије, Париза, Лондона, Нице, Пекинга, Шангаја, Харбина, других градова, али и угледних интелектуалаца Срба.
Српска православна црква у својој добротворној мисији и раду не заборавља руске избеглице и Руску заграничну цркву којој у многим приликама помаже на различите начине. Са Св. Архијерејским Синодом се одржавају писмени контакти од стране различитих руских емигрантских удружења, а многа су имала или се борила за коначне духовно-религиозне циљеве. Дубоки пијетет, прожет елементима црквеног култа или, понекад, тек са основама истог, негују према цару и његовој породици емигранти који су нашли уточиште у српској средини. У свему овоме се могу видети корени потоње канонизације руске царске породице у ред светих Православне Цркве.
***
Распис Одбора за подизање Спомен-храма посвећеног успомени на цара Николаја II, 24. децембар 1930.
Под почасним претседништвом Његове Светости Господина Варнаве, Патријарха Српског Одбор за подизање Православног Храма посвећеног успомени Цара Николе II
-------------
Канцеларија Одбора : Београд, Кр. Наталије ул., 33
24. XII 1930.
ПРЕЧАСНИ ОЧЕ,
У Београду је основан под Претседништвом Његове Светости Господина Варнаве Патријарха Српског Одбор за подизање Цркве-Споменика Руском Цару Мученику Николи II, који је погунуо за слободу Словенства и до краја својих дана стајао на страни интереса Србије и спасао нашу Отаџбину у годинама Светског рата.
Та Црква-Споменик мора бити дело опште-словенске захвалности, стога је Његова Светост Патријарх Варнава благословио издање уметничког портрета Цара Николе II, с тим, да свака парохија Краљевине Југославије, као православни центар Словенског становништва, мора обавезно учествовати у делу подизања Цркве-Споменика, путем растурања у свакој парохији по 10 портрета Цара Николе II, по цени динара 10 за сваки комад, т. ј. уз доплату од Динара 100.
Портре је одлично израђен на тврдом картону и представља најбољи лик Спаситеља и Добротвора Словенског Цара Николе II. Стога Одбор се нада, да ћете Ви, пошто будете растурили ових 10 портрета, наручити још извесну количину истих. Имена свих добротвора биће штампана у новинама и урезана на зидовима Цркве-Споменика.
Надајући се на Вашу свесрдну помоћ у делу подизања Цркве-Споменика и широког растурања по благослову Његове Светости Патријарха Варнаве портрета Цара-Мученика, Одбор моли Ваше молитве за успех његове акције.
По наредби претседника
Секретар
Рклицки
Писмо потпредседника Друштва за успомену на цара Николаја II Василија Флуга патријарху српском Варнави, 12. новембар 1934. године
Под Највишим Покровитељством Блаженопожившег Његовог Величанства Краља Југославије Александра I.
Под почасним претседништвом Његове Светости Патријарха Српског Варнаве
Друштво за успомену на цара Николу II
Његовој Светости Патријарху Српском
Господину Варнави
ВАША СВЕТОСТ
МИЛОСТИВИ ВЛАДИКО,
Управа Друштва за успомену на Цара Николу II приступа ка скупљању дозвољених њој прилога од стране Министарства унутрашњих послова (дозвола бр. 8712 од 19 марта 1934 г. ) на целој територији Краљевине Југославије, да би су се повећала њена сретства, ради ширења њеног добротворног и идејног рада.
Будући, да тај збор може имати успеха само при услову његовог најширег распростањења у свима друштвеним слојевима, Управа Друштва узимају у обзир факат великог поштовања према покојном Цару Мученику, овластила је мене, да се обратим Вашој Светости, дубокопоштованом почасном Претседнику Друштва, са понизном молбом, да Ваша Светост дозволи и благослови тај збор између православних људи и обрати пажњу архијереја српско-православне цркве на тај збор.
Потптретседник Друштва
За успомену на Цара Николу II.,
армијски ђенерал,
Василије Е. Флуг