„Успешна специјална операција“ – тако се данас у Украјини називају догађаји од пре три године кад је 2. маја у одеском Дому синдиката било спаљено неколико десетина грађана. Украјинске „патриоте“ одлично знају да је то било унапред планирано убиство. И не желе да у истрази, која је формално отворена, буду пронађени кривци, јер се они данас сматрају херојима.
Чак се даје и образложење: да их нису на време убили, и у Одеси би постојала „народна република“. Међутим, то је извртање чињеница: стварни отпор у Донбасу је почео као реакција на догађаје од 2. маја! Онда је Кијев организовао „Дом синдиката“ великих размера – као што су у Одеси бацали кроз прозоре „Молотовљеве коктеле“, тако кроз прозоре становника ДНР и ЛНР и дан-данас лете меци и пројектили.
Дана 2. маја становници источних и југоисточних области су могли да виде и да схвате како се према њима заиста односе нови властодршци. Нада у то да ће с украјинским националистима моћи да живе мирно у једном демократском систему у којем ће бити узета у обзир специфична својства региона и различити идентитети, била је спаљена. Оно што се десило у Одеси у другим облицима се свакодневно одвија у оквиру целе Украјине.
Мајдан је симбол негирања да опонент има право на другачије мишљење и одлучност да се на силу наметне избор који диктира идеологија украјинства – радикалног ограђивања од Русије и свега руског под паролама европеизације. Од овог негирања у дијалогу почео је необјављени грађански рат.
Можемо чути да украјинске власти не испуњавају Мински споразум полазећи од приватних интереса – иде им у прилог рат који се споро одвија и уопште им није потребан разорени и непријатељски Донбас. То је тачно, али треба имати у виду да је извршење овог споразума у датом систему у принципу немогуће.
Кијев не може да преговара с побуњеним регионом, пошто је дијалог с „несвеснима“ строго забрањен. Започети преговоре значи започети дијалог на нивоу целе Украјине, прекршити забрану за признање интереса милиона грађана, чије ће гласове de facto изражавати представници народних република. А цео систем, и државе, и његове идеологије, формиран је на принципијелном одрицању од таквог дијалога. Ако се одрицање повуче, срушиће се цео систем и биће компромитована сама идеологија на којој он почива.
Украјински национализам је политички облик радикалне русофобије и старе западне традиције представа о Русији. Једно од општих места у томе како нас Европљани описују јесте да код Руса наводно нема јавног мњења. Ово се односи и на давнашње историјске текстове и на савремену политикологију. Због тога Запад уопште не разуме шта се дешава у Русији чудећи се њеној непредвидивости. За њега је ово земља-човек, коју оваплоћује владар-тиранин, који управља ропским масама. Овакав поглед се не базира на проучавању стварности која се мења, већ на представи да је код Руса све директно супротно ономе што се дешава на Западу. И да нас због тога треба газити.
Украјина исто тако покушава да се односи према својој „унутрашњој Русији“ негирајући њено постојање. Ње нема и не може бити! Зато војници АТО наводно не ратују са становницима Донбаса, већ с руском војском, а њу, невидљиву, тамо шаље московски тиранин који има само робове који немају своје мишљење. А житељи Донбаса су зомбирани његовом пропагандом – тамо човек нема с ким да разговара.
Међутим, игнорисање стварности је лоша тактика. Она је довела Украјину до рата и наставља да уништава државност коју су, као што је познато, створили бољшевици. Најперспективнија република бившег СССР-а је постала најзаосталија и најсиромашнија. Сваки стабилан политички систем треба да се заснива на друштвеној сагласности, на узимању у обзир интереса главних група становништва. Одрицање од дијалога и одрицање од признавања чињенице да опонент постоји представља залог распада.
Данашња Украјина 2. маја у Одеси није спалила „прорусе“, већ своју будућност
