4/7/2011
Свештеник Јован Валентин Истрати
Оцена: 10|Гласови: 1
Грех хаотичног полног живота, без обећања и благослова је у данашњем свету несумњиво најактуелнији и скуп је свих грехова.
Литургија је попут гигантске секире, забодене у срце пакла. Она је смрт смрти, шкргут демонских зуба, дах Духа Светог у људима, благоуханије срца Христовог, рајска роса која хлади врелу пустињу света. Док се служи Литургија, рајски љиљани још увек цветају у душама што воле лице Божије.
Због своје наивности још увек тражим одговор на прекомерну патњу у свету. Куд год човек да погледа, ако има очи он види колико пати човечанство оптерећено, обремењено небићем, вичући у свом немом болу, безмерном и непролазном.
Постајемо све ближи једни другима, живимо у преиспуњеном глобалном селу, али се осећамо све усамљенији, све даље од душа других људи. Живимо на растојању звучног сигнала до Америке, али на растојању целе вечности до неба. Или, боље рећи, тела се не приближавају, постају све већа под притиском материје, а душе све ситније, зато нам се чине тако далекима.
