6/30/2014
Свештеник Оливер Суботић
Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве.
Виртуелна реалност као тродимензионални свет креиран компјутерски формираном фотореалистичном графиком и дигитализованим звуком може бити веома корисна ако се употреби у научне и едукативне сврхе: од помоћи у медицинским експериментима, преко прегледа тродимензионалних архитектонских здања за потребе студената до војних симулатора. Она се, међутим, данас далеко више користи у домену забаве.
Оцена: 6.4|Гласови: 5
Ми данас имамо као наслеђе најдивнију и најистинитију православну веру, имамо свете тајне Цркве, имамо благодат Духа Светога која у њој обитава, али наше молитве су најчешће неуслишене.
Често имамо прилику да чујемо констатацију да је време у коме живимо тешко. То није у потпуности тачно, поготово у односу на тежину времена косовских јунака и и времена које је уследило после Косовске битке.
Оно што издваја овај догађај од претходно наведених јесте чињеница да је Лазар четири дана био у гробу. Лазарево тело је увелико било у процесу распадања и то чини његово васкрсење преславним.
Неких дванаест векова после овог догађаја дешава се слична ситуација. Један богати младић племићког рода живи врлински, али осећа да његова душа тражи више. У једном тренутку добија призив у свом срцу да пође за Христом и све овоземаљско богатство остави другима.
Стогодишњица почетка Првог светског рата је веома важан календарски подсетник српском народу. Огромне жртве наших предака траже молитвено сећање и дубоко поштовање, чувене победе које су српске војсковође извојевале нас надахњују у искушењима,
Када је реч о учешћу, „присуству“, „бивању“ у виртуелној сфери, основни проблем није у поремећају пажње, већ у поремећају идентитета личности.
Не можемо се отети утиску да друштво у коме се срећемо само испред екрана монитора или дисплеја мобилног уређаја све више „затире стазе“. И не само да се полако више не пролази између кућа, већ нестаје и разговора и дружења унутар дома. То је, додуше, било присутно и раније, још са аналогним електронским технологијама – Бодријар је упозоравао да нам поред телевизора не треба никакав надзорни механизам јер су људи пред њим свакако одвојени
У домену тоталног опсега бинарне цивилизације потребно је приметити не само тоталну доступност стваралаштва, већ и тоталну комуникациону доступност људи. Ова доступност уме да буде веома корисна у разним ситуацијама и областима, поготово пословним.
