3/12/2015
Зоран Шапоњић
Пред зору, кад је помрчина најгушћа, узнемире се пси у Јалтанској улици изнад јужног залива у Севастопољу. Земљу гризу. Њихов страшни лавеж цепа ноћну тишину и тера страх у кости.
Када се пре неколико година учинило да ће Руска флота отићи из Севастопоља, да је све изгубљено и да је крај, војни свештеник, баћушка Георгиј Пољаков, старешина Никољског храма на Братском меморијалном гробљу, на северу Севастопоља, рекао је: Русија никада неће отићи из Севастопоља!
Џаба Ивица Дачић шаље данас у Загреб, препорученом поштом, коверат у коме је списак имена 20.000 српске деце коју су усташе побиле у Јасеновцу. Нити тај коверат у Загребу има ко да прими, нити списак ко да прочита!
Није важно колико ће ГМО отрова завршити у нашим, и у желуцима наше деце, важно је да је Србија пре који дан прославила отварање поглавља 30 у преговорима са ЕУ, које нас обавезује да у Србији укинемо забрану промета генетски модификованих организама.
Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе.
Митрополит Kостромски и Нерахтски, његово високо преосвештенство г. Ферапонт учинио је на Илиндан, на велики празник руског и српског народа, велику част „Искри“.
У Високим Дечанима нашао сам јуче изгубљеног себе. И видео Божју милост. И Његову славу. И као никад у животу задрхатао пред свецима ископаних очију. Видео Дечане. Високе. Грешан и бедан, мали и пролазан, недостојан…
У дане пред Божић, тихе и радосне, старини Срећку на очи изађу слике, давне, а миле
Сањао сам ноћас грдну водурину. Све црну и мутну како тутњи око мене, ваља кладе и камење, пени и нестаје у црном бездану. Носи дрвене нагореле крстове и једну крваву српску заставу, испод црног неба које се спустило на земљу чује се страховит прасак… Страха се само сећам, језивог, који ме је свог обузео… Страха који дохвати до саме сржи људске душе, оног који се ретко у животу осети.
Оцена: 5|Гласови: 1
Погнуте главе стајао сам пред куполама храма Христа Спаса, над Москвом је сипао снег, а мене је срце вукло ка тихом Дону! Само да легнем у степу, међу жуте, сасушене травке, у снег који се тек ухватио по земљи, да одоздо, на плавом небу гледам велике беле облаке како плове на југ. И да ми пахуље напуне очне капке, да останем тако, да сањам Григорија Мелехова и Аксињу Астахову и ону њихову чаробну олујну ноћ крај Дона…
