Она радост...

У Цркви има неколико празника у чијем средишту се налази Христов Крст. Сви они подстичу вернике да подигну главу и не гледају у земљу, већ да погледају у висину. Цар Константин је гледао у небо оног тајанственог поднева уочи битке кад је Крст сијао на небу јаче од сунчевог диска и кад су се слова слагала у кратку реченицу која је много обећавала: „Овим ћеш победити.“

    

У небо су гледали јерусалимски хришћани далеке 351. године кад се усред бела дана блистајући свим дугиним бојама знак Крста појавио на небу изнад града од Маслинске горе до Голготе. У спомен на овај догађај Црква слави празник 7. (20) маја.

На небо ће гледати људи у последње време кад „ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. Тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом“ (Мт. 24: 29-30). Управо знак Крста као царски знак, знак победе и страдања које је Христос поднео, видимо у овим пророчанским речима Новог Завета.

Али приближимо сад себи ову радост која нас плаши. Тачније, сами се приближимо Крсту с радошћу и трепетом. И пре свега узнесимо благодарност царици Јелени. Неколико векова је прошло од времена јеванђељских догађаја до њених дана. Јерусалим већ одавно није постојао на карти света. Уместо њега постојао је град којем је цар Хадријан променио назив у Елија Капитолина и у којем је Јеврејима било забрањено да се настањују под претњу смрћу. Место Христовог страдања ради искупљења је било заборављено, изгубљено, и Венерин храм се налазио тамо где је Син Божији био разапет између двојице разбојника.

Сто година. Да ли је то мало или много? Сто година нас одваја од празника тристагодишњице Дома Романова. А двеста година? Толико је прошло од нас до Наполеонове најезде. А триста година? То је већ растојање од нас до Петра Првог. Зар ове епохе не представљају неки далек живот који је завређује само да уђе у историјске уџбенике? Да ли је то сан? И да ли се многих ствари сећамо, да ли их знамо и чувамо до данас? Наравно, нешто чувамо, али смо нешто неповратно изгубили. Исто тако смо могли неповратно изгубити сећање на света места да није било Јелене. Јер од њених дана до дана Христовог страдања прошло је отприлике исто колико и од наших дана до Петра Првог.

Историјско сећање се уопште чува захваљујући напорима подвижника и ентузијаста док се већина људи брине само за интересе текућег дана. А плодове ентузијаста временом уживају милиони. Овим плодовима се хвале и поносе, на њима покушавају да зараде све што је могуће, од баналног новца до имена у историји.

Јелена је већ била у годинама, да не кажем стара жена кад ју је потпуно обузела мисао о проналажењу Крста. У тим годинама је могла да се ограничи тихим животом у дворцу и свим предностима царске старости. Међутим, место је није држало. Предузела је путовање на Исток и брижљиво истраживање свих података о месту Христовог страдања. Затим, кад је ситуација постала нешто јаснија, започело је време ископавања које је царица стално пратила. А онда...

Знате ли с чим се може упоредити радост проналажења Светог Крста у недрима земље? С радошћу венчања заљубљених! Упитаћете зашто говорим ове речи? Ево зашто. У чину венчања, у другој свештеничкој молитви (најдужој, па чак и помало наметљивој, захтевној) каже се „и нека дође на њих (младенце) она радост, коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст!“ Другим речима: „Нека се млади радују као што се Јелена радовала кад је пронашла Дрво Крста!“

Замислите радост људи који се венчавају само из љубави и ни због чега другог. Замислите осмехе њихових пријатеља, сузе њихових родитеља и замирање многих срца кад виде срећан призор. Још замислите њихово одушевљење, предукус још веће и скоре среће. Замислите стање у којем човек не зна да ли му се све то дешава или је то само сан. А сад, кад сте замислили све или бар део, схватите да је Јеленина радост била већа! Да је ова радост била мања Црква би говорила: „Јелена се радовала као некад у младости, кад је ишла на венчање.“ Међутим, Црква говори нешто друго. Она младенцима каже: „Нека вам буде дато такво весеље духа, таква чиста радост без икаквих примеса коју је Јелена имала кад је нашла Свето Дрво.“ Већа радост се не може замислити.

Очигледно да је тадашње весеље представљало известан еталон за многа будућа весеља. Она радост је заувек постала образац сваке хришћанске радости. У њој има места за страх, зато што Христовом Крвљу није искупљен неко други, већ ја. Зато је и народ угледавши Жртвеник Новог Завета који се подиже на четири стране света клицао само „Господи, помилуј!“ и ништа друго.

И у септембру на Светски Крстовдан, и у средини Великог поста Крст се износи на средину храмова ради поклоњења. Али не само то. Он се износи како би нас обузела „она радост коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст“. Ова радост неће ометати покајање, али ће зато укрепити наду и охрабрити душу. А ово је сад најкориснија и најпотребнија ствар.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

3/23/2020

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×