Никита Пустосјват. Спор о вери. 1880-1881. Фрагмент. Сликар: Василиј Перов
Ових дана је по одлуци црквеног суда схиигуман Сергије (Романов) лишен чина. Жалостан, али природан резултат дугог и разорног процеса који свети оци називају „прелешћу“.
Ипак, оштро и негативно се односећи према бунтовничком и изазовном понашању схиигумана који је пао у прелест, многи православци сматрају да су појаве, тенденције и процеси које он разматра, важни и значајни.
Не само то, човек може помислити да сам сатана подстиче људе, које ћемо назвати неуравнотеженима и радикално расположенима, на побуну и устанак, између осталог, и против неких негативних појава које реално постоје, како би дискредитовао само супротстављање овим појавама под обличјем „мрачњаштва“. Зато што је сваком добром делу довољно природати „ревнитеље“ на челу с „правим“ старцем, дати им „иконе“ цара Ивана Грозног и „старца“ Григорија Распућина, додати пар барјака с „кукастим крстовима“ (свастиком) – и ствар ће бити осуђена на пропаст, дискредитована.
Дакле, да ли треба отворено и директно разматрати нека оштра и сложена питања која се постављају пред сваким хришћанином, а и просто човеком који није равнодушан и који размишља, између осталог, о животу у Цркви, о односима између Цркве и државе? Ово питање завређује одговор.
Зато што постоји мишљење да не треба збуњивати људе разматрањем неких „незгодних и тешких“ питања, јер у животу негативних ствари има напретек. Хајде да говоримо о позитивном и живот ће сам по себи постајати светлији и чистији. Међутим, у стварности се испоставља да насушна потреба да се говори о „позитивном“ уопште не укида потребу за дубоким и озбиљним осмишљавањем и решавањем текућих проблема који због тога што их људи „не примећују“ не нестају сами по себи, већ се акумулирају и на крају излију са скандалом и буком, или прете да изнутра минирају „парну машину“
Међутим, овде се поставља друго питање. Да ли су неспремност на компромисе и борба за истину увек истина?
Једном сам на интернету наишао на текст човека који себе назива свештеником и који припада следбеницима такозване катакомбне цркве. Овај човек се јаросно обрушавао на светитеља Луку (Војно-Јасенецког) оптужујући га за сервилност и издавање идеала православља ради угађања властима. Поред осталог, овај човек је наводио цитате из чланака светитеља објављених у разним годинама у „Журналу Московске патријаршије“. И заиста, ако прочитамо ове текстове у њима можемо наћи много аргумената који могу да посведоче да је светитељ био лојалан совјетској власти. Али ево које питање се поставља: да ли су ове тврдње знак издаје?
Светитељ Лука, као и патријарх Сергије (Старогородски), а затим патријарх Алексије (Симански) живели су у време кад је безбожничка власт због разноразних околности чинила мале, али очигледне кораке у сусрет Цркви и природно је да се од Цркве захтевало да заузврат испољи лојалност. Да ли то противречи учењу Цркве? Нимало. По цену ових компромиса (социјалних, али не догматских) остварена је могућност очувања црквеног живота и олакшање живота милиона верника у Русији, и у право с ове тачке гледишта можемо и треба да оцењујемо ове примере икономије (снисхођења)
И напротив, знамо за бескомпромисне и сурове „борце за истину“ у годинама прогона Цркве, као што су, на пример били „дисидентски“ свештеници Николај Ешлиман и Глеб Јакуњин. Наизглед, они су говорили најчистију истину и бранили су „свето“ право на слободу вероисповести, али се на крају показало да је њихова борба за правду ван истине и ови људи су жалосно завршили свој живот. Наравно, Бог им је судија, али по њиховим плодовима, односно на основу мноштва управо ових „жалосних“ чињеница које помињемо, можемо делимично да судимо и о њиховој свеукупној делатности.
Очигледно је да се Промисао Божја састојала у томе да Руска Црква у ХХ веку претрпи период прогона очишћења и милиони верника су прошли кроз огњено искушење, а многи су и живот дали за веру. Да ли су ови прогони били праведни? – Очигледно је да нису, али је очигледно и то да се воља Божија састојала у томе да Црква треба да доживи овај период. И они који нису прихватали лаж, који су повили главу, претрпели искушења до краја с кротошћу и смирењем – удостојени су светости. А они који су борећи се с лажју постали заједничари духа јарости и бунтовништва отпали су од Цркве и њихова судбина је жалосна.
Уједно постоји очигледан проблем који треба стално да имамо у виду. То су покушаји државе да на овај или онај начин утиче на Цркву у својим интересима. Мислим да су овакви покушаји увек постојали. Уосталом, правде ради треба рећи нешто и о утицају Цркве на државу. Али ако говоримо о истинском црквеном утицају – односно не о административно-правном, већ духовном – на државу, овај утицај је безусловно увек позитиван и благотворан, док утицај државе на Цркву често има чисто прагматичне, световне циљеве, брани интересе „телесног човека“ и зато не може бити безусловно прихваћен. И овде као природан и нормалан процес изгледа стално истицање и разматрање оних „црвених линија“ које држава не треба да прекорачи, као што вероватно и држава има права да означи такве „линије“ за Цркву. Чини се да је то корисно и исправно за организацију свеукупног живота народа, који поред све своје целовитости има врло разноврсно духовно и морално устројство.
Једном је митрополит Антоније Сурошки рекао дивне речи о реалности црквеног живота и нашем учествовању у њему:
„Ми исповедамо једну Цркву, а стварамо и живимо у другој. Емпиријска Црква, Црква у којој практично живимо и делујемо, нимало не личи на ону Цркву коју исповедамо... Знам да већи део клира никад не критикује Цркву и не доводи у питање ништа црквено. Али мислим да ћемо се, ако не будемо доводили у питање оно што неминовно треба да буде исправљено, показати као недостојни Цркве коју исповедамо.“
Ми волимо своју Цркву и своју отаџбину ревносном љубављу која нас подстиче на то да с болом говоримо о свему оном вапијуће-неправедном, горком и неправилном што постоји у земаљском устројству Цркве и државе, у међуљудским односима. Неки нам кажу: шта можете да промените? На ово са сигурношћу можемо рећи: уз помоћ Божју можемо много постићи! Можемо и треба да променимо себе, можемо да помогнемо људима да промене однос према многим важним стварима. И усуђујем се да мислим да смо дужни да то чинимо у Христу и са Христом, у славу Божју. И ово нимало није у супротности са заповешћу Господа о кротости и смирењу, зато што Сам Господ није ћутао, већ је кад је то било потребно – говорио и разобличавао, па се чак и гневио, али је све то чинио с љубављу, полажући душу Своју за овце Своје.
Кад с болом говоримо о држави, о страшној и бесмисленој бирократији, на пример – не говоримо о држави уопште, зато што схватамо да је држава „костур“ наше отаџбине и на многим стварима смо јој искрено захвални. Али ми говоримо о бездушности и равнодушности чиновника који раде у „систему“. Говоримо о самом овом бездушном „систему“ који „по закону“ меље судбине живих људи. Говоримо и говорићемо о томе да овакав „систем“ уопште не треба да постоји у нашој отаџбини, а ако постоји, треба учинити све да би се он променио, да би постао другачији. Да односи међу људима, колико год да их деле социјалне, психолошке или имовинске разлике... – да се међуљудски односи у нашој отаџбини граде на принципима самилости, хришћанске љубави и милосрђа, и закони треба само да помажу и поспешују изградњу оваквих односа, али нипошто не да их ломе и да сакате људске судбине. И верујемо да уз Божју помоћ, уз наш заједнички осмишљени рад и учествовање, живот у нашој отаџбини може да се промени набоље. Говорићемо о томе и чинићемо све што је могуће како овај „бездушни систем“, чак ни систем озлоглашеног „права“ не би руководио животом људи, већ како би њиме руководили милосрђе, љубав и самилост. Нека ове врлине буду заоденуте у потребну и строгу законодавну форму.
Не треба да се бојимо да се у духовном, моралном и културном смислу одвајамо од других народа, будући јасно свесни свог призвања и предназначења, имајући на уму речи апостола Павла:
„Ово, дакле, говорим и сведочим у Господу да више не живите као што живе и остали незнабошци у празноумљу своме, помрачених мисли, отуђени од живота Божијега због незнања које је у њима, због окамењености срца њиховога. Они отупевши предадоше себе разузданости па чине сваку нечистоту с похлепом“ (Еф. 4: 17-19).
И ако поново погледамо животно искуство исповедника Луке, кримског архиепископа, поред све његове мудре лојалности у односу на световну власт уопште, често је умео да буде крут и непопустљив у појединачним, али за Цркву битним и важним питањима. И умногоме захваљујући способности светитеља и многих других исповедника ХХ века да уступају у неким општим питањима и да се не истичу као „борци против режима“, да буду чврсти и доследни у одбрани заиста важних питања – захваљујући њима Црква је сачувала свој идентитет „који може да осоли“, чак и условима државне (владајуће) атеистичке идеологије.
Тим пре можемо и треба да говоримо о синергији – односно, о сарадњи – државе и Цркве данас, кад с једне стране, побољшање квалитета живота не противречи учењу Цркве, а с друге – повећање нивоа духовне и моралне самосвести код људи постаје све очигледнији приоритет унутрашње државне политике. Једном речју, управо данас и управо у нашој отаџбини сви имамо задивљујућу и ретку могућност да заједно градимо добар и спасоносан, благодатни живот.