Црквено поштовање 30. августа/12. септембра пренос моштију
У Београду, у издавачкој кући “Бернар”, изашла је из штампе нова књига о руским светим ратницима, у којој су сабрана јеванђеља руских светитеља, познатих по свом јунаштву и подвизима у заштити отаџбине. Књига је написана на основу житија војника и војсковођа који су уписани у књигу светих Руске Православне Цркве (општеруских и локално-поштованих светитеља), а такође и оних који су живот свој положили за веру православну и слободу отаџбине.
***
Име Александар, што значи „заштитник људи“, носиле су велике војсковође – Македонски, Суворов и витез Невски. Кнез Александар постао је заштитник Отаџбине у годинама смртоносне опасности. Победнику над Швеђанима и Немцима на бојном пољу, следило је искушење како наћи излаз из безизлазне ситуације, у којој се налазила Русија. Један погрешан корак претио је погибијом земље. Кнез Александар изабрао је тежак, али једино правилан пут.
Детињство малог Александра било је уобичајено за руског кнежевића. Он је био други син великог кнеза Јарослава Всеволодовича и благочестиве кнегиње Теодосије, кћери кнеза Мстислава Срећника. Са три године примио је постриг за кнежевско служење и био је предат на васпитање бојару Фјодору, који је држао обуку војних вештина и премудрости владања. Пример за младог Александра били су његови витешки преци Мстислав Велики, Ростислав Смоленски, Андреј Богољубски, Мстислав Срећни и Мстислав Храбри. Мудрост је црпео у књигама свог прадеде Владимира Мономаха.
Као што је било уобичајено за та времена, Александар је рано почео своје служење. Са 14 година, отац га је „посадио“ на кнежевски трон у Новгород Велики. Године 1234, он је учествовао у бици на реци Омовжи, у којој је Велики кнез Јарослав разбио војску реда мачоносаца. Витезови су били нагнани на лед који се поломио под њима. Касније ће Александар искористити ту тактику у бици на Чудском језеру. Пораз је био толико разарајући, да је ред мачоносаца био принуђен да се „улије“ у састав Тевтонског реда.
Тешке су биле прве године владања Александровог у Новгороду. „Наступио је обилан мраз, на Воздвижење Часног Крста, по области нашој, и од тога невоља наста велика…“. Почела је глад. Новгорођани су напуштали родни крај, спасавајући се од смрти - од глади.
Међутим, то тешко искушење било је само весник још страшније невоље. Године 1237, војска хана Батија упала је у руске пределе, уништавајући све на свом путу. Орда монголска је била толико многобројна, да су „птице оглувиле приликом галопа Батијеве коњице“. Велики кнез Георгиј Всеволодович, стриц Александров, устао је са својом дружином, улогоривши се на реци Сит, очекујући долазак братских дружина ради заједничког дејства против иноземаца. Но, помоћ није стигла. Русија је већ била раздробљена на самосталне удељне кнежевине. Кнежеви су међусобно ратовали проливајући братску крв и разарајући земљу својих предака, некад јединствену. Кнежеви нису могли да се уједине чак ни пред лицем смртног непријатеља. Руска кнежевства заузимана су појединачно и разарана су до крајности. Новгород је избегао разарања, али је такође био принуђен признати власт Златне Орде.
Тадашњи суседи, желећи се окористити слабљењем руских кнежевина, пожелели су присвојити за себе руске земље. Године 1240, краљ Шведске Ерик Картави, у савезу са Данцима, упутио је на обале реке Неве велику војску, с намером да ту изгради своју тврђаву и утврдивши се, да се даље шири у Новгородске поседе. Шведска флота, са сто лађа, од којих је свака имала по осамдесет људи, допловила је Невом до ушћа реке Ижоре, и ту се улогорила. Јарл Биргер је послао надмену посланицу Александру: „Ако можеш, брани се! Ја сам већ овде, и пленим твоју земљу“.
Кнез Александар је одлучио, не чекајући помоћ од великог кнеза Јарослава, да крене са својом дружином у сусрет непријатељу. Но, пре тога, он се упутио ка Светој Софији и молио се Спаситељу: „Боже хваљени и праведни, Боже велики и крепки, Боже Превечни, који си створио небо и земљу и поставио границе народима и наредио им да живе не преступајући у туђе пределе… И сада, Владико Прештедри, чуј речи варвара овог, који се прегордо хвали како ће разрушити свету Твоју Цркву и истребити веру Православну, и пролити крв хришћанску… суди онима који ме вређају и сачувај оне који се боре са мном; узми оружје и штит и буди ми у помоћи…“.
Кнез Александар се, излазећи из Сабора, обратио Новгорођанима: „Братијо, нас је мало, а непријатељ је силан, но, није Бог у сили, него у Истини!“.
Светитељ Спиридон је благословио војнике окупљене ради похода.
Кнежева дружина је муњевито јурнула на непријатеља, поштујући при том војну предострожност. Тако што су све задржавали од напада, док се сви не искупе, како нико не би могао упозорити Швеђане о приближавању Руса. Претходнопостављен, ради извиђања, старешина Ижорске земље, Пелгусије, саопштио је кнезу неопходне податке о шведским армијама и испричао о виђењу свише о појави кнежева-страстотерпаца, Бориса и Гљеба. Они су пловили на лађи небеској, положивши руке на рамена један другом. И рече Борис своме брату: „Брате Гљебе, ваља веслати, да помогнемо нашем рођаку кнезу Александру“.
Одушевљен таквим јављањем небеских заступника, кнез Александар ипак није никоме наредио да о томе говори. Кнежева дружина је 28. јула, заједно с народном војском из Новгорода, и дружином са Ладоге, која им се придружила у путу, неприметно пришла логору Швеђана. Сила Швеђана знатно је превазилазила нашу дружину, али је кнез Александар рачунао на изненадни напад, и то је заиста одиграло одлучујућу улогу у бици. Малобројна стража је била брзо и неприметно елиминисана. Стрелци су почели гађати логор који је спавао. Швеђани, који нису ништа слутили, услед изненађења, нису успели да се припреме за битку. Изненадни удар руског одреда није им дозволио да се брзо построје у борбени поредак и многи су одмах пострадали. Кад су се шведски војници ипак успели престројити на одбрану, почела је жестока битка прса у прса, у којој нико није желео да уступи. Посебно су се у боју истицали Гаврило Олексич, Јаков-Полочанин, Новгорођани Миша и Сава, који су одрубили шатор са златним врхом шведског команданта. У боју је пао и пријатељ кнежев Ратмир. Кнез Александар Јарославич смело је јурнуо у саму битку и нашао се у двобоју са вођом Швеђана Јарлом Биргером. Својим копљем он је закачио противника „оставивши му печат на лицу“, по речима летописца. Упорна борба трајала је до вечери, али када су Новгорођани покушали да одсеку Швеђане од њихових бродова, они су јурнули у бекство. Тама их је спасила од потпуног истребљења. Сакупивши две лађе убијених знаменитих војника, Швеђани су скупили два рова убијених војника и побегли главом без обзира.
Руски губици били су изненађујуће мали. Показало се да Швеђани нису имали времена да обуку опрему и, без обзира на храброст и војну вештину, били су разбијени.
Шведска круна је задуго заборавила пут ка руским земљама. Кнеза Александра су од тада почели звати „Невским“. Тада је имао двадесет година.
Неколико столећа касније, војну тактику Невског хероја – муњевитост, притисак и неустрашивост, над бројно надмоћним противником, користио је велики руски војсковођа Александар Васиљевич Суворов.
Но, упади са запада нису се завршили. Римски папа благословио је ред Тевтонских (Ливонски ред) витезова на крсни поход против пагана у Прибалтику и руских „шизматика“. Ливонски ред улазио је у састав моћног немачког Тевтонског реда, постао је један од најјачих европских војно-државних структура. Он је завладао земљом Пруса и неких прибалтичких племена. Тевтонски витезови су, 1241. године, разбили псковску дружину и ушли у древни Псков, уз подршку бојара издајника. Освајајући даље по обали Балтичког мора, они су заузели тврђаву Копорје, у непосредној близини Новгорода. Но, у самом Новгороду, Александра није било. Без обзира на блиставу Невску победу, Новгорођани су га принудили да се удаљи. Део Новгорођана је био апсолутно против сарадње са Швеђанима и Немцима, који су имали велику корист од трговине са њима. Александар Јарославич се вратио на свој посед Переслав-Заљески, заједно са породицом и дружином. Међутим, слободни Новгорођани су се прилично брзо уразумили и послали су молбу Александру да се врати у Новгород, и заштити га од опасности која се надвила. Без обзира на увреду, кнез Александар није могао отказати помоћ, одлично схватајући какву претњу, за Русију, представља агресија са Запада. Мада такво схватање није било својствено многима. Папа римски и европски владари, нудили су помоћ у борби с Татаро- Монголима. И европски поредак је тада већ многе привлачио.
Разорена и ослабљена Русија била је принуђена изабрати између Истока и Запада. Био је то цивилизацијски избор. Којим путем развоја да иде земља – западно-европскои или евро-азијским (тада монголским)? Питање сложено, а морало се одлучивати брзо. Александар Јарославич је изабрао источни пут, те иступа против Ливонског реда који је представљао Запад. Испоставило се да је благоверни кнез Александар био проницљив. Русија је опстала. Штавише, после неколико столећа, пролазећи кроз неизбројна искушења, она је протерала своје тадашње завојеваче. За разлику од југо-западних кнежевина, које су се окренуле Западу, и пале у зависност од својих суседа.
Кнез Александар Јарославич вратио се у Новгород, радосно дочекан од становништва. Све се муњевито изменило. Брзо је сакупљена војска и ускоро су Новгорођани, на челу са кнезом Александром, прогнали Немце из Копорја, и приближили се Пскову. Псковљани нису желели да штите немачке најамнике и отворили су врата. Ослободивши Псков, кнез Александар упутио је заробљене витезе у Новгород, а издајнике је обесио. Губитак Пскова је постао тежак ударац за Немце. Ливонски ред је почео прикупљати велику војску како би једном заувек окончао сукоб са непокорним руским кнезом.
Армије су се среле код Чудског језера. Руски истурени одред је био опкољен и разбијен. Александар је одвео војску ка Враниној стени, намеравајући да витезове сретне на леду Чудског језера. Наравно, он се сећао славне битке на леду Омовже, и погибије тешких витезова усред проломљеног леда. Он је знао и тактику вођења борбе крсташа. Они би поређали клинасто своју тешку коњицу, заковану у непробојне оклопе. Тај клин је брзо пробијао било које формације непријатеља. После би дотукли, већ растројене редове, лаком коњицом, скривеном у центру клина. Помагали су им и лако наоружани одреди стрелаца.
Кнез Александар Јарославич, постројио је своје пукове тако да се непријатељски клин заглави у одбрамбеним редовима руске пешадије, поставивши коњицу на крилима своје војске. Ради одлучујућег удара он је сакрио коњски пук у заседи иза Вранине стене. Ујутро, 5. априла 1242. године, клин крсташа је кренуо по леду Чудског језера у сусрет пуковима Новгорођанаа, Псковљана, Ладожана и Владимираца. Руси су такав строј звали „свињом“. Та „свиња“ је била страшна за слабе духом. Но, руски војници су били одушевљени својим кнезом. Осенивши се крсним знамењем, Александар је узвикнуо: „Да васкрсне Бог и да нестану непријатељи Његови!“. А војници су одговорили: „О кнеже наш часни и драги, сада је наступило време да положимо за тебе главе своје!“.
Крсташи су се убацили у саму средину руске армије. Но, војни редови су издржали удар тешке коњице и не помишљајући на узнемиреност. Они су одступили ка позадини са окованим ланцима и окружили су витезове са свих страна, лишивши их тиме преимућства у тешком наоружању. Бој у коме је кретање тешких оклопника било ограничено, био је погубан за њих. Ускоро се „заслепљујуће белило леда изменило у црвено поље од потока крви. Сувише страшан био је прасак пуцања леда, под тежином војника и звук од сече мачева и копаља, који су се ломили о панцире немачких и руских оклопа.
Најзад, када је спласнуо јуришни елан крсташа, њима је с леђа ударио резервни пук Александров. Немци нису издржали неочекивани напад и окренули су леђа. Седам врста су јурили руски коњаници непријатеља који је бежао. Лед Чудског језера прекрили су лешеви Немаца и племена Чуда. На једном месту, где лед више није био тако чврст, крсташи у оклопима нестали су под водом.
Победа Руса је била потпуна! Погинуло је петсто Немаца и небројено много Чуда. Педесет знаменитих витезова је заробљено. Кнез Александар Јарославич вратио се у Псков тријумфално. Та величанствена победа названа „Леденом погибијом“, одржана је на дан Похвале Божијој Мајци.
Ливонски ред је затражио мир. Према условима преговора, Тевтонци су одступили од свих, недавно заузетих територија, и уступили су Новгорођанима део Латгалије (данас источна Летонија).
Две славне победе кнеза Александра Јарославича Невског спасле су Русију од смртоносне опасности, која је претила са Запада. У горким данима, после Батијеве инвазије, ове две победе су подигле дух руског народа, дајући му наду у ослобођење.
Међутим, подигао се још један опасан непријатељ на западним границама – Литванци. Њихови кнежеви су такође одлучили да искористе ослабљеност Русије. Те исте 1242. године, они су напали на новгородске земље. Кнез Александар „са мало своје војске“ не оклевајући, кренуо им је у сусрет и разбио литванску војску. Пораз је био толико тежак да се Литванци три године нису усуђивали појављивати у руским пределима.
Но, неутољива жудња да се живи на рачун ослабелог суседа, чинила је своје. У свом новом походу заузели су Торжок и Бежецк и примакли су се Торопцу. Кнез Александар је поново брзим маневром затворио пут Литванцима. Разбио је њихове одреде и ослободио заузете градове. Псковљани са Новгорођанима су хтели да се на томе зауставе, али кнез Александар је, схвативши опасност од новог литванског упада, кренуо даље са својом дружином. У Полоцку се зауставио код свог таста. Кнез Брјачислав Васиљкович био је последњи полоцки владар из династије Рјуриковича. Његова кћер Александра и кнез Александар, венчали су се 1239. године. Натеравши Литванце до Жижицког језера, он је расејао остатке литванске армије, а на повратку је разбио још један литвански одред под Усвјатом. Литванце је ухватио такав страх, да су се они, по речима летописца, почели „плашити и Александровог имена“.
У то време су се у Русији десиле огромне промене. Кнез Јарослав Всеволодович, после смрти свога брата Свјатослава, прешао је у Владимир. Грозни хан Батиј, позвао га је у Орду, али је неочекивано поступио милостиво и поставио га за „најстаријег кнеза у руском народу“. Добивши повељу на Велико кнежевство, кнез Јарослав Всеволодович је коначно пренео престоницу руског кнежевства у Владимир. Тако је довршио дело, које је започео кнез Андреј Богољубски. А у Великој Орди зацарио се нови хан Гујук. Морало се јахати у далеки Каракорум. Кнез Јарослав добио је повељу. А мајка ханова, Гујука Дорагене, указала му је посебну част и давала му да једе и пије из сопствених руку.Но, вративши се, Јарослав се одмах разболео и после седам дана је скончао. Дорагена, која је заузимала утицајан положај, послала је наређење да се јави кнез Александар. Но, он није отпутовао у Каракорум, него код Батија.
Кнез Александар Јарославич је стигао у сарај-Бату са поклонима. Монголски жреци су захтевали да прође између очишћујућег огња, али је Александар одбио рекавши: „Ја сам хришћанин. Поклањам се Јединоме Богу који је створио небо и земљу. Не могу се поклањати твари“. Хану су одмах пренели кнежев одговор. Очекивало се да ће кнез поделити судбину кнеза Михаила Черниговског, који је кажњен због одбијања да се поклони огњу. Међутим, хан Батиј је дозволио да Александар уђе и без установљеног обреда. Победник над ратничким Швеђанима, Немцима и Литванцима ушао је у ханов логор и пао на колена, смирено сагнувши главу, искупљујући својим великим смирењем претходне грехе кнежевских међусобних сукоба. Да ли је Александар могао избећи такво понижење, без ризика да свој народ подвргне новом разарању? Није могао. Хан Батиј је имао на располагању армију од триста хиљада војника. На обалама Дњепра стално је била у покрету армија од 60 хиљада војника. Батиј се неко време дивио смиреном изгледу храброг Александра, а потом је рекао другима: „Истину су ми говорили, да нема равног кнезу Александру“.
Па ипак је морао путовати и у Каракорум. Међутим, за време дугог путовања кнеза Александра и његовог брата Андреја у Монголију, умало није дошло до рата између Чингизита Гујука и Батија. Године 1249, браћа су се вратила. Андреј са повељом за Владимир, Александар са повељом за Кијев и „сву земљу руску“ и Новгород.
Александар се упутио у Новгород. Кијев је лежао у развалинама. Некада велика и дивна престоница Русије претворила се у покрајински град – украјину, прво, великог кнежевства Литовског, а потом круне Реч-Посполите. У Кијев је кнез Александар послао свог намесника.
Од тог времена сваког руског човека мучи питање: да ли је било могуће одбацити Монголо-татарски јарам оружаним путем? Такви покушаји су повремено предузимани. Кнез Андреј, у савезу са кнезом Јарославом Тверским, побунио се против татарског насиља ,1251. године, али је био разбијен од стране армије Неврјуа, и побегао је у Шведску. А Русија је изложена новом разарању.
Кнез Данило Галицки, уздајући се у помоћ европских крсташа, нанео је пораз ординцима. Но, ускоро је, под претњом новог монголског напада, морао да се потчини и сруши сопствене изграђене тврђаве.
Велики војсковођа Александар Невски, који није изгубио ни једну битку, не би пропустио макар ни најмању могућност да се ослободи од ропства Орде. Но, у то време такве могућности није било. Морало се трпети, прикупљати снагу и чекати свој тренутак. Могућност да се супротставе Златној Орди, појавила се тек после 140 година. И Руси су ту могућност искористили на Куликовом пољу.
Да би се победио тако грозан непријатељ, била је неопходна, не само војна сила, него и чврстина духа. Руским људима је ту чврстину давала православна вера.
Геополитички карта тога доба, није у свету показинала ни једну моћну православну државу; Византија је била заузета од стране крсташа. Православне су остале само Србија, Бугарска и невелика Полоцка кнежевина. Због тога не чуди што баш тада, папа Инокентије IV, шаље своје посланике Александру Невском, с предлогом да он прими римокатоличку веру и призна његово поглаварство, а да ће у замену добити помоћ за борбу против Татара. Међутим, велики кнез Александар Јарославич, показао је и чврстину вере. На наговарања папских кардинала о правилности римокатоличког хришћанства, он је одговорио да нам је добро позната историја од Адама до VII васељенског сабора. „Сматрамо да је све добро а од вас веру не прихватамо“. Таквим одговором он се придружио свом претку, равноапостолном Владимиру.
Поред римокатоличанства у том тренутку је привлачно изгледало и паганство. Монголи су тада још били пагани тенгрианци, који су обоготворавали небо. Балтички Словени су били сварожички пагани. Вера се могла прилагодити насталим условима. Но, у Русији није дошло ни до каквог колебања вере. Био је то одлучан и свестан избор истините вере. Као и у време Владимирово.
Православна вера је постала духовна спојница, која обједињује руске људе у свим кнежевствима, иако су оне биле под влашћу различитих држава. Она је научила Русе да невољу прихвате као казну због грехова, да позове на покајање и смирење. А када затреба – да положи душу своју „за другове своје“.
Александар Невски је успео да добије дозволу за стварање православног епископства у Сарају, престоници Орде. Била је то велика утеха и за заробљенике, и за руске трговце, и све који живе у Орди. Просветитељска делатност руског свештенства ускоро је довела до тога, да су неке супруге ханова почеле примати православље. Монголски принц Даир, рођак хана Берке, отпутовао је у Ростов, где је примио постриг и добио име Петар, изградио је Петровску обитељ, те, због свог праведног живота, прибројан је у лик светих.
Уважавајући однос према православљу, довео је до укидања узимања данка од Руске цркве.
Временом је кнез Александар успео да добије и дозволу да сам скупља данак, без учешћа татарских сакупљача.
Међутим, то се није десило одједном. Пре тога, кнез Александар је морао да изнуђује, прети, па чак и насилно умирује народно незадовољство уперено против татарских чиновника. Међутим, нису сви схватали исправност таквог понашања. Па тако и блиски људи. Тако ни син Василије, који је предводио иступање Новгорођана, јер није желео да се потчини вољи очевој и напустио је град. Александар је морао више пута да путује у Орду, како би умилостивио разгневљене ханове, због тога устанака.
Кнежевство у Владимиру, било је за Александра неизмерно тешко, после бекства брата Андреја у Шведску. Морао је да сахрањује „стотине погинулих“ после „Неврјујевог налета“, да обнавља разорене градове и села. Кнез Александар је много средстава трошио на откуп руских заробљеника из Орде.
Ускоро су се обновили упади ратоборних суседа. Ти исти Швеђани, у савезу са Данцима, поново су покушали освојити обале Неве и тамо изградити своју тврђаву. Међутим, приликом првих гласина о приближавању дружине Александрове, они су се ужурбано удаљили. Кнез је одлучио да их заувек одучи од жеље да нападају руске земље. Предузео је зимски поход у Финску, која је тада припадала Швеђанима. „Био је то тежак пут. Некад нисмо видели ни дана ни ноћи“ - говори летописац. Упркос тешкоћама, моћна сила Александрове воље и самопожртвованост његових пратилаца, победили су све тешкоће. У сумрацима поларних ноћи, руски ратници су са својим кнезом прошли „као Божије невреме“, и утерали Скандинавцима велики страх и задуго обезбедили северне пределе од досадних суседа.
Потом је Ливонски ред, подстрекиван од стране Римског понтифика, почео нови крсташки поход на „неразумне“ шизматике. Крсташи су се приближили Пскову, али су се, чувши за приближавање војске из Новгорода, журно вратили. Московско-Новгородска војска, на челу са кнезом Димитријем Александровичем, стигла их је у Јурјеву и разбила их. Са Ливонским редом био је потписан мир.
Међутим, није било спокојно у целој Русији. Јеврејски трговци из средње Азије, код нас називани Бесерманима, откупили су од ординаца право да скупљају данак од руских земаља. Они су лукаво, високим каматама услед неплаћања данка, увлачили дужнике у зависно ропство, а онда их продавали. Од тада је сваки иноземни изнуђивач у Русији називан „басурманом“. У многим градовима би букнули устанци. Хан Берке се разбеснео и био је спреман да новим налетом опустоши Русију. Кнез Александар је морао хитно да одјаше у Орду. У сигурну смрт. Целе године је Александар Јарославич морао да умилошћава хана, да би га одвратио од још једног разарања земље. Успео је, не само да умири грознога хана, него и да добије дозволу да не шаље руске ратнике у ординску војску. Тако их је сачувао за борбу са унутрашњим непријатељима. Четврто путовање у Орду било је последњи земни подвиг кнеза Александра.
На повратку са тог пута, он се разболео. Зауставивши се у Городцу Волшком, тешко болесни Александар је лежао у Ферапонтовом манастиру. Осећајући приближавање краја свог многотрудног живота, он је примио схиму са именом Алексеј. Причестивши се Светим Христовим Тајнама, смирени монах је предао своју светлу душу Господу. Свој земни пут кнез Александар Јарославич, у схими Алексеј, окончао је 14. новембра 1263. Године, у 44 години живота. Митрополит Кирил, духовни отац и пратилац светог кнеза, стигавши у Городец на опело, рекао је у надгробом говору: „Знајте чеда моја, зашло је сунце земље Русије. Више неће бити таквога кнеза“.
Престони Владимир, од малог до великог, изашао је у сурет почившем вољеном кнезу. Приликом опела, монах Севастијан је желео да отвори руку покојника, да би у њу ставио Повељу праштања грехова, али је блажени кнез „као жив“ сам отворио руку и прихвативши повељу, сложио је на груди. Великог кнеза Александра Јарославича – схимника Алексеја – сахранили су у Рождественском манастиру града Владимира.
Поштовање Александра Невског почело је одмах после његове блажене кончине. Заступништво небеског покровитеља земље Русије очигледно се пројавило у години Куликовске битке. Олтарник обитељи Рождества Пресвете Богородице, молећи се за избављење од иноплеменика, видео је како се пале свеће у гробници кнеза Александра. Из олтара су изашла два блистава старца и позвала: „Кнеже Александре, устани на помоћ сроднику твоме кнезу Димитрију“. На дан тог виђења, висока је била рука Великог кнеза Димитрија, надахнута од стране његовог светог претка. На Куликовом пољу, извојевана је славна победа против проклетог Мамаја. Прозван је кнез Димитрије, због те победе, „Донским“, као и својевремено кнез Александр „Невски“. Тада је митрополит Кипријан, са свим преосвећеним сабором, открио гробницу кнеза Александра и обрео његове мошти нетрулежним, после 117 година пребивања под земљом. Тако је установљено локално поштовање благоверног кнеза Александра Јарославича.
Када је Цар Иван Васиљевич кренуо у освајање Казанског ханства, зауставио се у граду Владимиру, да би измолио благослов од свог блаженог претка, за нови подвиг против Агарјана. Исцељење сапутника Царевог, по имену Аркадиј, био је видљив знак таквог благослова. После заузимања Казанског ханства, Цар Иван Грозни је свенародно прославио кнеза Александра, великана земље Русије. После саветовања с митрополитом Макаријем, одлучено је да се састави служба блаженом кнезу Александру, ради поштовања читаве Цркве руске.
Император Петар I, 1724. године, преноси мошти светог кнеза у Александро-Невску обитељ нове престонице Русије. На местоу, где је неколико векова раније, велики војсковођа постигао своју знамениту Невску победу. Царица Јелисавета Петровна, поручила је нови ковчег за мошти, од првог добијеног сребра из тек отвореног коливанског рудника. Ковчег су направили мајстори Сестрорецког оружаног завода. Императорица Јекатерина је у обитељи саградила нови сабор, где је био пренет и ковчег са моштима благоверног кнеза Александра. Император Павле доделио је Александро-Невском манастиру статус Лавре. Ту је отворена Духовна Академија, у којој су се обучавали будући богослови и свештенстбо флоте.
У Русији, и у свету, у име благоверног кнеза Александра Јарославича Невског подигнуто је 1118 (!) храмова, капела, црквених параклиса и придворских цркви. Четири у Владимиру, по два у Пскову и Новгороду, три у Симферопољу, шест у Казању, четири у Рјазању, пет у Костроми, осам у Нижњем Новгороду, четири у Кијеву, 50 у Москви (!) и исто толико у Петрограду. А такође три у Тбилисију, два у Кишињеву, по један у Београду, Бакуу, Алма-Ати и Ташкенту. Храмови посвећени Александру Невском постоје и у Немачкој, Холандији, Тунису, Кини, Турској, Словачкој и Данској. Сабори у име Александра Невског украшавају Софију и Париз.
Орден Александра Невског утврђен је 1725. године, за награду командантима, који су пројавили личну храброст и умешност војсковође. После неколико деценија заборава, поново је успостављен 1943. године.
За време Великог Отаџбинског рата, од средстава православних верника, била је устсновљена ваздушна ескадрила „Александар Невски“.
Од 2016. године, војсковођа-ратник Александар Невски званично се сматра небеским покровитељом Сувоземне армије Русије.
Породица благоверног кнеза Александра била је слична породици његовог праведног претка Јарослава Мудрог. Руска православна црква, прославила је у лику светих, његову мајку блажену Теодосију, и супругу Александру. Њихови синови Димитрије и Андреј, постали су велики кнежеви Владимирски, Василиј кнез Новгородски, кћи Јевдокија, жена кнеза Константина Ростиславича Смоленскога. А његов млађи син, благоверни кнез Данило, добио је у наследство градић Москву, постао родоначелник нове династије Даниловича, која је узвисила благословено Царство Московско. У лик светих прибројани су рођени брат Александров, Фјодор Новгородски, рођак Васиљко Ростовски, стриц велики кнез Георгије Владимирски, и други његов стриц велики кнез Свјатослав.
Теодосијевска икона Мајке Божије, постала је породична реликвија, којом је његов отац кнез Јарослав (у крштењу Фјодор), благословио брак Александра и Александре. После је та икона била пренета у Кострому. Њу је монахиња Марта благословила на царство свог сина Михаила. Од тада се ова икона сматра породичном иконом рода Романових.
Знаменити уметнички филм, „Александар Невски,“ о великом руском војсковођи, снимљен у предратним годинама, васпитавао је милионе руских људи у љубави према отаџбини. Године 1991, снимљен је филм „Житије Александра Невског“.
Споменици кнезу Александру Невском, постављени су у Новгороду Великом, Пскову, Курску, Переслављу-Заљеском и на улазу у Александро-Невску Лавру.
Портрете Алекандра Невског урадили су знаменити уметници Павле Корин и Михаил Нестеров.
Заједно са црквеним поштовањем, благоверни кнез Александар Јарославич је стекао и свенародну љубав. Сверуска анкета, „Име Русије,“ спроведена 2008. године, скупила је највише гласова за невског хероја. Велики војсковођа, ратник, водећи владар, истински хришћанин Александар Невски постао је персонификација истинског руског човека.
Тропар. Глас 4
Познај своју браћу, Руски Јосифе али не у Египту, него на небесима, где царујеш, благоверни кнеже Александре, и услиши њихове молбе: Умножи жита народу добрим родом земље твоје, владичански град твој огради молитвама, и потомцима твојим благоверним подари победу над непријатељима.