Прослављајући Крст Господњи, опет и опет сагледавамо тајну Крста. Она је заиста несхватљива – пре свега је несхватљива савременом свету.
Цело човечанство се креће и ово кретање се назива напретком. И ово кретање је усмерено на то да човеку буде лакше и лепше да живи. Човечанство необуздано тежи ка комфору, ка побољшању свог земаљског живота и чинило би се да је то диван подухват и да би људи требало да постају све бољи и бољи, да буду бољи и милосрднији – али се дешава нешто потпуно супротно: људи постају гори, и човек чини страшне злочине, онакве о којима можда нисмо ни сањали пре свега неколико деценија. Безакоње јача и тежња ка комфору не доводи до умножавања љубави међу људима.
Међутим, дешава се још нешто страшно. Људи почињу да се одричу Крста. Људи желе да га избегну, страшан им је, неразумљив им је, осећају сујеверни страх и мржњу према њему, и народи који су вековима исповедали Христа разапетог на Крсту, кажу: „Хајде да склонимо Крст, он плаши неке људе, није потребан, вређа...“ Ово сведочи о томе да заборављамо Ко је Спаситељ – Господ наш Исус Христос, зашто је дошао у овај свет и како нас је спасио. Спасио нас је пошто је био разапет на Крсту.
Крст је главно оружје против ђавола којег се он боји, и они који желе да уклоне помен Крста Господњег из свог живота самим тим доспевају под власт ђавола, а да често ни сами тога нису свесни. Крст је најјаче оружје, али је то и симбол помирења Бога и човека. Христос је кроз Крст спасио човечанство од служења ђаволу.
Међутим, људи не желе да чују за то.
Чак и ми, хришћани, покушавајући да разговарамо с овим светом и кад се трудимо да нас он схвати, често почињемо да кокетирамо са светом и остављамо по страни Крст Христов. Чини нам се да ће нас, ако будемо говорили не помињући Спаситељева страдања, не помињући шта је спасење само по себи – да је то тежак труд, подвиг, да је то Крст Христов – да то није уживање у овом свету, већ борба и труд, свет наводно схватити. И све мање говоримо о томе, трудимо се да покажемо овом свету како смо добри и како је лако општити с нама, да смо као други. И често поступајући по законима овог света губимо со и вера кроз нашу проповед не расте, већ слаби.
Веома је важно да не изгубимо ову со, веома је важно да не заборављамо да је Крст Господњи – „чувар целе васељене; Крст је моћ царева; Крст је утврђење верних; Крст је лепота Цркве,“ – као што данас појемо. Крстом је Господ помирио људски род с Богом и ово помирење представља залог спасења за нас, хришћане. Због тога никад не смемо заборавити на значај Крста Господњег. И треба да имамо на уму да га не можемо спознати у величини свог пролазног живота, већ у смирењу, у љубави, у подвигу и молитви.
Данашњи празник нас подсећа и на следеће. Кад је цар Ираклије ослободио Крст који су заробили Персијанци и кад га је вратио у Јерусалим, ишао је у царској одећи поносито га држећи. И изненада у једном тренутку није могао да се креће даље, и тада му је патријарх рекао да Онај Који је носио овај Крст није ишао у тако богатој одећи, да није ишао с таквом царском величанственошћу. И Ираклије је обукао врло сиромашну одећу и бос је понео Крст даље.
Тако нас Господ учи истинском смирењу и показује нам ко су прави хришћани. Прави хришћани нису они који у овом свету морају обавезно све да потчине и да победе, да превазиђу, да блистају на сваки начин и да имају огромну популарност. Прави хришћани су они који заиста личе на ученике Христове, на ученике Богочовека Који је у овом свету изгледао врло просто, живео врло скромно, ништа није имао и Чији ученици су такође били незнатни, непознати људи; али свет није спознао Бога у премудрости, па Га је спознао у јуродивости проповеди, кроз Христово распеће. Никад не смемо заборавити на то.
Христов Крст је лепота Цркве. Немојмо сами себе лишавати ове лепоте, немојмо лишавати себе наде јединства са Христом и спасења у Царству Небеском.
Амин.