И приступи један од књижевника који их слушаше како расправљају, па видјевши како им добро одговори, запита Га: Која је заповијест прва од свију? А Исус му одговори: Прва је заповијест од свију: Чуј Израиљу, Господ Бог наш је Господ једини; и љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповијест. И друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од ових нема. И рече Му књижевник: Добро, учитељу, право си казао да је Бог један, и нема другога осим Њега; и љубити Њега свим срцем својим и свим разумом и свом душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију паљеница и жртава. А Исус видјевши како паметно одговори рече Му: Ниси далеко од Царства Божијега (Мк. 12, 28-34).
Није далеко, али, наравно, још није ни у Царству Божијем. Први корак на путу у Царство Божије јесте спознаја истине постојања Божијег и њено примање у свом срцу, љубав према Богу, у Којег је човек поверовао. Друга заповест је исто тако велика – о љубави према ближњима.
Спознаја сваке истине почиње од њеног прихватања умом, и у многим областима, на пример, у науци, више се не захтева. А постоје истине највишег поретка, које се тичу спознаје Бога и пута којим људи треба да иду за Христом. Њих није довољно прихватити само умом, као истине људске мудрости, већ треба унети у њих све своје срце и заволети их, треба свим својим бићем спознати да је то истина.
Књижевник, који је питао Исуса Христа већ је имао веру, и то није веровао само разумом, већ је својим срцем усвојио истину две највеће заповести. Зато је Господ и рекао да он није далеко од Царства Божијег. Међутим, Царство Божије се још није отворило пред њим, он је стао у његовом предворју. А шта се захтева да бисмо постали заједничари Царства? Веома много! Треба проћи дуг и тежак пут страдања, страдања за Христа да би се испуниле речи: У свијету ћете имати жалост (Јн. 16, 33). Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет (Јн. 15, 19).
Прво треба осетити на себи мржњу људи света овог који мрзе све оне који иду за Господом. То је трн у њиховом оку, то је њихово ћутљиво разобличавање, и они не желе да трпе ово разобличавање, и зато на сваки начин прогањају оне који нису од света, који траже истину Христову.
Не треба искусити само прогоне од људи, већ треба проћи још тежим путем – путем борбе с демонима, с непријатељима нашег спасења. Јер се на свакога ко је у свом срцу примио јеванђељску проповед, ко ју је заволео и пожелео да је утка у темељ живота, ђаво наоружава са свом својом војском. Видевши да је човек кренуо спасоносним путем, он почиње да га прогања саблазнима, како би га одвукао с праведног пута.
Сви свеци су искусили сплетке ђавола, водили су борбу с демонима, али вероватно нико није издржао тако дугу и непомирљиву борбу с непријатељима какву је издржао преподобни Антоније Велики. Њега су целог живота мучили као никог другог, али их је он победио и посрамио и сатана је од њега отишао као претучен пас. Господ је просветлио ум преподобног небеском светлошћу, дао му је велику прозорљивост и власт над стихијама, дао му је власт не само да исцељује болеснике, већ и да васкрсава мртве, дао му је најдрагоценију власт – власт да учи.
Преподобни Антоније Велики је један од наших највећих учитеља. Много поука и изрека свеца записали су његови ученици и Господ их је све сачувао за нас. Много онога о чему је учио преп.Антоније велики треба да знате, само кад бисте имали жељу да слушате истине које су толико изнад свих људских поука, колико је небо изнад земље.
Они који су поверовали у Христа и заволели Га главну борбу ће морати да воде против демона похоти, са страстима свог тела. На овом путу ћете много пута падати и повређивати се, јер се тело противи духу, мрзи га и покушава да га надвлада.
С телом се борио и свети апостол Павле. О искушењима и о својој борби с демонима казао је у Посланици Римљанима: Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим. 7, 15, 18-19, 24)?
Јадним човеком себе сматра чак и велики апостол, овај Богом изабрани сасуд благодати. Зар ми, несрећни и убоги, да не сматрамо себе јаднима и да не питамо заједно с апостолом: Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? – Бог ће избавити! То запамтите. Кад вас савладавају демонски напади, кад вас савладава ваше тело с његовим страстима и похотама, уперите поглед ка Богу и завапите: "Господе, помози мени, јадном и несрећном, против којег се бори ђаво!" – и истог часа ћете добити помоћ од Онога Којем је служио свети апостол Павле. Амин.