,,Када се сећамо преминулих и драгих особа ми задајемо по једну рану смрти из чијих је канџи љубављу отимамо“- казао на заупокојеној Литургији јеромонах Нектарије
У манастиру Рођења Светог Јована Крститеља у селу Петарлаш код Димитровграда, у понедељак, 7. децембра 2020. сахрањен је игуман овог манастира, архимандрит Јован Јеленков. Отац Јован Јеленков се упокојио после краће болести у својој 63.ој години, а вест о његовом упокојењу изненадила је и растужила вернике широм Српске Православне цркве, а нарочито из Рашко-призренске епархије, где је овај скромни монах и велики духовник провео највећи део свог монашког живота.
Отац Јован је и рођен на Косову и Метохији, у Косовској Митровици 1958.године, као Јордан. Основну и средњу школу је завршио у Лозници, а Правни факултет у Београду. Радио је као судија, био шеф правне службе „РТБ Зајaча“, секретар за привреду и директор. Године 1992. одлучио је да свој даљи животни пут посвети Богу служењем у манастиру. Дошао је на Косово и Метохију у манастир Светих Врача у Зочишту код Ораховца, где је замонашен 13. новембра 1994. године. У чин јеромонаха рукоположен је 25. јуна 1995. године, а за настојатеља манастира постављен је 17. новембра исте године. У годинама служења у манастиру Свети Врачи, о. Јован се прихвата и рада са децом у Ораховцу. За неколико година часовима веронауке које држи деци Ораховца, присуствује више од четири стотине деце основношколског узраста. Многе од њих је крстио, а преко деце и многе родитеље извео из мрака комунизма и вратио вери православној. У народу овога краја отац Јован ће остати упамћен и као скроман човек, али добар духовник и беседник. Вредно је бележио и многобројна исцељења која су се дешавала крај моштију Светих Врача и православнима и иновернима и радо о томе говорио на многим трибинама на Косову и Метохији, а и шире.
Чудом Светих Бесребреника Козме и Дамјана игуман Јован остаје у животу и после једанаест убода ножем, које му је нанео младић којег је примио да се у манастиру лечи од наркоманије. Са последицама, које ће трајно утицати на његово здравље, он наставља да живи у манастиру, све до јула месеца 1998.године, када шиптарски екстремисти окупљени у тзв. ОВК, гранатирају манастир, и из њега одводе и игумана Јована и седмочлано монашко братство, као и тридесет петоро жена и старијих људи који су у манастиру тих дана нашли уточиште не могавши да пребегну са својима преко брда у Велику Хочу. Интервенцијом Међународног црвеног крста о. Јован, монашко братство и жене, после два дана проведена у једном од логора терористичке ОВК, бивају ослобођени, за разлику од мушкараца одведених тих дана из Ретимља и Оптеруше који су завршили у некој од масовних гробница. О томе је о. Јован говорио за наш портал у фебруару ове године. Између осталог је казао да је из манастира, у који је дошао својевољно, са љубављу и радошћу, изведен силом, са рукама изнад главе. На кратко ће, после тог догађаја, служити у манастиру Ћелије код Ваљева, да би се поново одазвао зову срца које га је враћало на Косово и Метохију. По благослову тадашњег епископа Артемија добија послушање да обнавља манастир посвећен Светом Јовану у Сочаници. Од 2008-2010. обнавља и манастир Рођења Пресвете Богородице у Височкој ржани код Пирота, а од 2010. добија на управу још један манастир у Рашко-призренској епархији, манастир Црна Река. Због доброг старања за манастир и бригу о духовном животу ове светиње, владика рашко-призренски г. Теодосије га производи у узвишени свештени чин архимандрита на празник Светог Архангела Михаила 2011. године.
Пет година касније отац Јован због нарушеног здравља, је приморан да напусти манастир Црну Реку и да дође у село Петрлаш код Димитровграда. У овом селу обнавља запустелу парохијску цркву Свете Тројице и подиже нови манастирски храм Рођења Светог Јована Претече. По благослову Епископа нишког Арсенија поред овог храма подигао је и нови братски конак. Под његовим духовним старањем у овом новооснованом манастиру формирано је монашко братство.
У манастиру Рођења Светог Јована Крститеља селу Петрлаш отац Јован је провео своје последње монашке дане у подвигу све до његовог изненадног уснућа у Господу 05. децембра 2020. године.
Беседу на заупокојеној Литургији, по благослову епископа нишког г. Арсенија, је произнео јеромонах Нектарије Ђурић, који је упутио саучешће братији манастира и сестри оца Јована по телу Јустини, али и духовним чедима оца Јована којих је на хиљаде остало иза овог дивног и храброг поучитеља вере православне. Преносимо вам целу беседу оца Нектарија:
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Драги оци, братијо ове свештене обитељи и духовна децо блаженопочившег оца Јована, драга сестро Јустина, сестро по телу овог светог старца, од кога се данас опраштамо, и остали овде присутни сродници, пријатељи, познаници овог великог човека Божјег, часни и преподобни оци, браћо и сестре, чада духовна архимандрита и игумана петрлашког, драги пријатељи!
Дозволите ми најпре да се у име владике Арсенија обратим вама, братијо овог свештеног Светојовановског манастира и сестри блаженопочившег о. Јована, сестри Јустини и да вам пренесем речи наискренијег саучешћа и молитвене подршке и утехе због губитка вашег оца и брата.
Окупили смо се овде око одра нашег оца и саслужитеља, пријатеља и брата, игумана и архимандрита Јована Јеленкова, кога је жалац ове подле болести која се у години за нама надвила над цео свет ранио на смрт ненадано и подло, изненадивши све овде присутне овим превременим растанком на који смо приморани.
Иако смо ми затечени гледајући пред собом одар овог дивног служитеља Божјег кога смо, до пре само пре неколико дана, могли видети овде у овој светој обитељи како ревнује Литургијом и будним оком молитве и поукама закриљује своја чада, усуђујемо се рећи да о. Јован није никако неприпремљен и затечен стао пред свога Творца. Знајући тек за мали део његових многобројних дела и врлина и благочешће његовог живота, из његових уста могу да изађу оне Павлове речи ,,Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах, сад ме чека венац правде који ће ми у онај дан дати Господ, Тај Праведни Судија“. Када бисмо га описивали неком другом шта бисмо могли рећи о њему, да нас данас тај неко пита вероватно бисмо опхрвани тугом због брзог и ненаданог растанка са овим дивним служитељем олтара Божјег, изговорили дрхтавим гласом и са сузама у очима свега неколико речи какав је то духовник био, смирен, скроман, молитвеник, прави монах, пун љубави, радости, речи утехе и речи поуке. Јер то би свакоме ко га је познавао било и више него довољно да се његов лик, његова реч, његов осмех одмах оживотворе у нашем уму и у нашој души па да са сваким тим сећањем још једном потвдри оно хришћанско учење да сваки пут када се сећамо преминулих и драгих особа ми задајемо по једну рану смрти из чијих је канџи љубављу отимамо. А кад би тај други рекао ,,занимљиво ми је то што чујем и видим да волиш и поштујеш тог човека који је сигурно са разлогом заслужио ту љубав и поштовање, али ја не знам ништа о том човеку, не знам га лично, нисам га упознао, нисам упознао његов живот, а хтео бих да знам и то, хтео бих и ја да га упознам и да га тако заволим“.
Ако бисмо хтели таквом човеку бар мало помоћи да завири у преобилну духовну ризницу коју ми знамо као оца архимандрита Јована Јеленкова, онда бисмо причу о овом светом старцу који пред нама лежи, морали започети Јованданом давне 1958. године у дому његових родитеља Димитрија и Даринке у Косовској Митровици. Тамо се родио мали Јордан Јеленков и тамо је пре непуне 63 године први пут његова нога крочила на свештену косовску земљу, исту ону земљу коју је својим неуморним монашким и духовничким животом неуморно обрађивао градећи и обнављајући запуштене храмове и манастире, плевећи коров и трње грехова и страсти из хиљада младица његове духовне деце које је од семена вере однеговао у духовне горостасе, преко којих је семе његове речи и поуке вере ветар духа понео и пронео не само до сваког кутка наше земље, него и даље и шире по целом свету. Земљу српску којом је ходио годинама преобразио је у најлепши врт својим трудом и руковођењем спасених душа, бивајући вредни и неуморни посленик на њиви Господњој и верни и добри слуга који данас са правом куцајући на Рајске двери може да очекује са друге стране оне Христове речи ,,Уђи у радост Господа свога!“. Најлепши цветови тог духовног врта око којег се цео живот трудио наш отац Јован јесте управо ви сами, браћо и сестре, његова духовна чада, који сакупивши се са разних страна око његовог гроба, постајете најлепши венац и украс којим се може украсити спомен на један живот. И да се вратимо његовом житију, јер стварно дела оца Јована сама од себе терају човека да их износи као да се о делима светих говори у житијима светих. После детињства које је провео у Лозници где је завршио основну школу и гимназију уследио је Правни факултет у Београду и након тога једно време живота у свету где је радио као судија и правник, чак и директор. Рекли бисмо висока звања, леп и испуњен живот, али ту бисмо се преварили, јер прави живот нашег оца Јована, тада још Јордана, тек започиње онога дана када је упознао живо присуство и старање за њега Животодавца Христа. Једним необичним чудом 1979.године када је Божјом интервенцијом преживео једну страшну незгоду, сазнање и осећање Божје љубави апсолутно променило младог Јордана и како му је име по оној светој реци освећеној Христовим крштењем у њој од стране Јована Крститеља само по себи већ наговештавало, од тог тренутка даљи ток његовог живота имао је само један циљ-Христа. Стасавајући у вери, примио је крштење 1983. године и након једне деценије хришћанског живљења 1992. године одлучује да свој даљи животни пут посвети Богу служењем у манастиру и одлази на Косово у манастир Светих Врача у Зочишту код Ораховца. Боравећи у манастиру где се налазио један део лобање Светих Врача гледајући свакодневна чудесна исцељења од ових моштију свима који им прилазе, суочује се са живом вером и са моћним Божјим присуством на том светом месту. Предавши се потпуно послушању стицао је искуство и сазнање тајни монашког живота да би временом напредујући и у врлини, постао и игуман манастира Светих Врача у Зочишту. Свакодневна чуда и исцељења били су духовна храна, за јачање његове вере и отварање очију срца, за стицање мудрости духовне. Али, као што знамо, са великом благодаћу иду и велика искушења. Тако је 1997. преживео напад једног манастирског госта који је ту послат да би се у присуству светиње лечио од наркоманије, али који је подлегао наговору лукавога и насрнувши на оца Јована задао му чак једанаест убода ножем. Међутим, како његова мисија и његово послање у овом свету још не беху испуњени, Господ га је опет сачувао иако је последице ових рана по своје здравље носио целог свог даљег живота. А како зло ретко кад долази само већ у увек пару, искушења која је наш народ поднео 1999.године на Косову и Метохији страдање и прогони нису мимоишли ни манастир Зочиште. Напуштајући Косово наш отац Јован тада уточиште налази у манастиру Ћелије код Ваљева где ће у манастиру Светог аве Јустина као служашчи провести наредне три године. Ту је крај Авиног кивота видео на делу једно светоотачко монашко живљење, вредне ћелијске монахиње, прекрасно богослужење у цркви пуној верника, молитве на гробу светога. Међутим, љубав према косовским светињама опет је разгорела његово срце, те га убрзо видимо у манастиру Светих Архангела код Призрена, па у Сопоћанима и онда од 2002. године на темељима велике светојовановске светиње манастира Сочанице, којој ће својим великим трудом и залагањем удахнути живот обновивши манастир и окупивши братство.
Одатле га благодат Божја 2008. управља на другу страну и на томе захваљујемо Богу јер је то тренутак када ће о. Јован по први пут доћи у наше крајеве и тада у првом сусрету са Нишком епархијом и са Старом планином најпре монаховати у Богородичином манастиру у Височкој ржани једно кратко време. Међутим, свој мир је морао да остави по страни и да прихвативши се послушања управе тада празног и напуштеног манастира Црне Реке опет узме бреме игуманског крста на Косову где је као једину утеху имао благослов да се молитвено усавршава непосредно уз кивот Светог Петра Коришког. Након пет година невољно и искључиво из здравствених разлога, наш отац Јован је био приморан да напусти ову велику светињу. Огромно присуство влаге утицало је озбиљно на његово већ угрожено здравље. И управо тада га промисао Божја доводи назад на обронке Старе планине у кућу његовог деде у којој је живела његова сестра, управо овде у селу Петрлаш. И ту креће још једно из темеља подизање светиња Богу у славу од стране овог неуморног служитеља и градитеља Божјег олтара. Ево нас, данас, у парохијском храму Свете Тројице који је обновљен његовим залагањем и трудом. А непосредно овде налази се и манастирски храм, још једна светиња коју је наш драги отац Јован подигао и посветио Рођењу Св. Јована Претече. И све време док је градио све ове Божје олтаре он је чинио једно још веће дело осећајући из дубине бића призвање Божје. Он му је служио тако што је одрекавши се свега постао пастир Божјем стаду и градитељ духовних олтара Богу у душама верних. Постао је отац наш Јован учећи се од светих којима је служио, огомна ризница духовне поуке и утехе свима који су га сусретали. Отуда се број његове духовне деце данас броји у хиљадама и његова ревност у васпитавању, усмеравању, поправљању и руковођењу толиких душа ка Богу остала је његов највећи и најлепши украс, централни дијамант у круни целокупног служења Богу.
Стојећи око њега, жељни да му заблагодаримо што је његовим молитвама и поукама реч Божја нашла пут и до наших срца, ми га данас испраћамо кроз ове двери, јер за Хришћане гроб није ништа друго до врата Раја. Она су данас за оца Јована овде пред нама широм отворена и када његово тело са пажњом и дужним поштовањем као зрно пшенице положимо у земљу да чека росу дана општег васкрсења када ће се обновити и проклијати у нови живот преображено и облагодаћено, а душу његову када црквеним песмама и речима Божјих обећања из Светог писма охрабримо за суд и сусрет са Владиком коме хита, ова врата ми ћемо за њиме затворити земљом, видевши сами тек обрисе онога што чека нас када се приближи наш тренутак. До тада остаје нама једино да своју љубав према о. Јовану преточимо у молитве, у слушање и творење онога што нас је за живота о. Јован учио и да тако сачувамо живим његово присуство у нашим животима. Можда можемо бити још толико слободни да му као добри ученици његових поука кажемо да му завидимо што је пре свих нас дошао до свог циља нашавши испуњење своје вере у наручју Христа свога, коме је верно послужио својим трудољубивим врлинским и светим животом. Нека би и нама дао Господ да са таквим великим делима, таквим врлинским животом и таквом вером какав данас пред Христом о. Јован стоји.
Драги и љубљени оче Јоване, да те горе на прагу Царства Небеског, кад закорачиш први корак ка вечности, на ова врата на која те испраћамо, широм раширених руку као своје најмилије чедо, тамо сачека Свети Јован Претеча који је твој покровитељ и путеводитељ од дана твога рођења, а кога си следећи га у монашком подвигу подражавао и коме си, да би се други у њему спасавали и у Сочаници манастир обновио и овде овај манастир на својој дедовини подигао, нека те на вратима раја одмах за њим у загрљај приме Свети бесребреници Козма и Дамјан, којима си послужио и са којима си у молитви друговао у њиховој светињи у Зочишту, нека те за руке прихвате и Свети ава Јустин и Св. Петар Коришки крај чијих си кивота у Ћелијама и у Црној Реци молитвом пламтео, изгарао, дочекан свима њима и Пресветом Богородицом, нека би тамо нашао радост вечну непрестано обитавање у близини Христа Бога свога , за кога си живео и којим си живео. Не заборави тамо и нас, чеда своја, и својом молитвом Христу и даље буди пастир душа наших. Нека ти је блажен пут којим данас идеш душо и знај да ти је припремљено место покоја.
Добар ти Рај, оче Јоване, и Бог да ти душу прости. Амин!“
Мештани Ораховца и околних села памтиће оца Јована као игумана манастира Свети Врачи у Зочишту, али и као вероучитеља и духовника који је знао у свако доба да их поучи вери православној, посаветује и укрепи молитвом узнесеном Светим Врачима. Човека који се са њима радовао, али и страдао са њима. Вечан ти спомен оче Јоване!