У четвртак, 17. децембра навршила се 21 година од бомбашког напада на локал у близини цркве Успења Пресвете Богородице у Ораховцу у којем је живот изгубио 38-огодишњи Ораховчанин Зоран Вукићевић, а седморо његових суграђана рањено.
Прасак бомби и рафали су те вечери узнемирили Србе у Ораховцу, јер у самом локалу је било 14 њихових сродника, пријатеља, суграђана... Без струје, у ноћи, они најхрабрији су отрчали до локала и из локала извлачили рањене. Ризикујући свој живот неке од њих је младић Јовица Симић, одвезо својим аутом до Дома здравља у доњем делу града у којем су лечење пацијената обављали лекари из немачког контигента КФОРа и локални лекари, Албанци. Друге су пребацили до мале амбуланте преко пута цркве, у којој је докторка Достана Грковић покушала да им пружи прву помоћ. Јауци рањених, и узнемирена родбина уз повике су дочекали УНМИК полицију и КФОР, који су кружили сатима око цркве, а нису одлазили на место злочина. Уз реакцију Срба који су говорили немачки, теже рањени су оклопним транспортером КФОРа пребачени у војну болницу у Сувој Реци. Међу њима је био и Зоран Вукићевић који је на путу до болнице подлегао повредама.
У нападу су теже рањени и Новица Радић, Милош Мицић, Јован Васиљевић, Срећко Уламовић, Драган Симић, Љубиша Ђорђевић и Јован Кујунџић. Док су Драгиша Великић, Слави Казић, Бојан Миленковић, Голуб Грковић и Дејан Филијовић, прошли са лакшим повредама.
У изјави за медије два дана по нападу у Ораховцу, представник КФОР-а у Приштини је потврдио да је од последица рањавања преминуо Зоран Вукићевић, власник продавнице у Ораховцу у коју су непозната лица у петак (17. децембра) бацила две експлозивне направе. ,, У локалу је било 14 особа, 10 је рањено, двоје тешко. Један 38-годишњи мушкарац српске националности подлегао је повредама“. Према његовим речима, нападачи су прво отворили ватру на локал, а потом убацили две ручне бомбе.
И радио аматери, који су тих дана били главна веза међу Србима на Косову и Метохији и других делова света, су јавили да се три повређена лица налазе у тешком стању. Убиство Зорана Вукићевића је било 146. убиство Срба од како је мировна мисија УН-а крочила на Косово и Метохију.
Иако су сутрадан хеликоптери сатима летели над Ораховцем и војници КФОРа делили летке у којем су становнике Ораховца позивали на мир, нападачи на српски локал у Ораховцу нису пронађени. Чак су са годинама извештаји о нападу почели да нестају, да би се, по истраживању Amnesty Internationalа која су објављена у књизи ,,Наслеђе УНМИКа на Косову”, међу случајевима који откривају ,,неуспех у доношењу правде и обештећењу сродника несталих“ међу наведеним случајевима нашао и случај Зорана Вукићевића. У извештају стоји да је удовица Зорана Вукићевића, Јагода, у жалби Саветодавној комисији за људска права поднела оверен српски превод четири извештаја УНМИКове полиције који се односе на инцидент од 17 децембра 1999.године. Међутим у фебруару 2013.године УНМИК је потврдио да оружани напад који је изазвао смрт Зорана Вукићевића није уписан у базу података о кривичним делима, који је од 1999.године саставила и водила УНМИК полиција.То доказује да је УНМИК хтео да заташка случај.
У извештају Amnesty Internationalа која су објављена у књизи ,,Наслеђе УНМИКа на Косову“ стоји:
,, Удовица Зорана Вукићевића, Јагода Вукићевић, је у својој жалби описала како је увече 17. децембра 1999. године, њен супруг, заједно са седморо других лица српске националности, рањен током оружаног напада ватреним оружјем и ручним бомбама који је група непознатих лица, наводно припадника ОВК, извршила на продавницу/кафану у кући њеног оца у Ораховцу. Зоран Вукићевић је задобио тешке повреде главе и преминуо је на путу за болницу КФОР-а. КФОР је, седам дана касније, превезао Јагоду Вукићевић и њену породицу до границе Косова и уже Србије; убрзо након тога, предато јој је тело Зорана Вукићевића који је сахрањен у Београду. Иако је Јагода Вукићевић СКЉП-у (Саветодавној комисији за људска права) поднела оверен српски превод четири извештаја УНМИК-ове полиције који се односе на инцидент од 17. децембра 1999., УНМИК није био у стању да Саветодавној комисији предочи било какав истражни материјал. УНМИК је, у фебруару 2013. године, потврдио да „оружани напад који је изазвао смрт Зорана Вукићевића није уписан у базу података о кривичним делима, који је, од 1999. године, саставила и водила полиција УНМИК-а.”
Зоран Вукићевић је рођен 21.јануара 1961. у Пећи. Одрастао је у Ораховцу где је и живео и засновао породицу. Радио у Елекродистрибуцији у Ораховцу, био дугогодишњи фудбалер ФК ,, Подрима „ из Ораховца и прво члан а потом и кореограф КУД,, Абрашевић“ у истом месту. Јуна месеца је са супругом Јагодом, троје малолетне деце ( Немањом, Милицом и Анастасијом) и мајком Великом, протеран из свог стана у доњем делу Ораховца и привремено је смештен код таста који је живео у својој кући у близини цркве. И локал у којем је изгубио живот припадао је његовом тасту. У вечерима без струје често је седео са пријатељима и дружили су се уз кафу и пиће, чекајући тренутак када ће се и његово име наћи на листи путника које је УНХЦР организовано евакуисао из Ораховца који је горео. Није ни слутио да ће се ту и завршити његов живот.
Иако је желео да оде из Ораховца, у којем су му одузели стан, посао, слободу, за Зорана и његову породицу у хуманитарним конвојима који су преко УНХЦРа од јесени одводили људе у централну Србију, није било места.
Чак и његово тело није одмах предато породици, већ је после 12 дана пребачено на гробље Орловача у Београду и тамо сахрањено. У Београд је посредством Међународног црвеног крста пребачена и његова породица и тамо наставила да живи.
Иако су тих дана у Ораховцу биле стациониране јаке снаге КФОРа, УНМИКа и других међународних организација, починиоци овог злочина никад нису изведени пред лице правде.
