“Српски народ и његово достојанство утемељени су на двоједном сведочењу оца и сина. Јединствен је случај у Европи и историји да је творац државе светац, да је творац Цркве светац. Та света двојица су утемељили, с једне стране државу српског народа, његов земни град и место где је призван да у свом времену доноси плодове, а с друге стране обојица су отворили вечне хоризонте том истом народу. Свети Сава родио је оца духовно, Свети Симеон родио је сина телесно, син постао отац и отац-син, а обојица се родили и препородили и утврдили пут који води у живот за сопствени народ. Одласком у Свету Гору духовно рођени син Свети Симеон организовао је државу и уредио живот народа, али не обоготворивши земне вредности, него отворивши вечне хоризонте Царства небескога. Свети Сава отворивши њему и његовом народу вечне хоризонте вратио се народу да у његову душу и биће сеје семе вечнога живота да га осоли, да обасја светлошћу вечнога и непролазнога живота свој народ и отаџбину. Да открије својој отаџбини: да немамо града који овде остаје, већ да чекамо град који ће доћи (Јев. 13, 14), вечни и непролазни. У томе је и суштина савремене мисије Цркве српске. Као и да буде носилац те и такве соли и сведок међу другим народима. Тако схватам наш улазак и улазак осталих православних народа у Европску заједницу, као сведока међу другим народима и носилаца те и такве соли и таквог достојанства. Улазећи тако достојанствени у Европу, у токове савременог света, ми не улазимо као просјаци. Једино што имамо, што смо ипак поред свих својих застрањења и лутања сачували, то је управо та со нашег народа, дубински гледано и наше опредељење светосавско и лазаревско.”
Овим речима је 2010. године блаженопочивши Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изложио своје схватање мисије Српске Православне Цркве у савременом свету и српском народу, које је и данас подједнако актуелно као и и тада када је презентовано.
У наставку можете прочитати цело предавање блаженог спомена нашег оца Митрополита Амфилохија о личности Богочовека, о Јеванђељу, Светосавском и Косовском завету, мисији СПЦ у савременом свету, о нашим лутањима, распећима и уласку у ЕУ, које је одржао на трибини у Београду у организацији Фонда „Слободан Јовановић“. Предавање је објавио часопис “Светигора” (фебруар 2010 / број 198), а преузето је из листа “Печат” (бр. 96). Приредила га је Наташа Јовановић.
Господо хришћанска, драга браћо и сестре!
Тема вечерашњег разговора је Српска Православна Црква и њена мисија у савременом свету и српском народу у савременом свету. Говорећи о мисији Цркве у савременом свету не можемо а да не укажемо на њене основе, њене темеље и њено призвање у историји рода људског. На то нас упућују речи Христове упућене његовим првим апостолима: „Браћо, ви сте со земље. Ако со обљутави, чиме ће се осолити.“ Управо те речи Христове представљају садржај и смисао Цркве Божије и циљ њене мисије у свим земаљским поколењима, у свим временима и међу свим земаљским народима.
ЈЕДИНО НОВО ПОД СУНЦЕМ
Оно што Црква представља и што собом даје земљи, човеку, свеукупној творевини јесте управо тај нови, непролазни квалитет живота, назван јеванђељским језиком: со земље. Тај нови квалитет живота није нека нова идеја, као што ни хришћанство није нова идеја. Није то ни ново измерење људскога понашања, није то ни нови морал или нова, просто, философија, поготову не философија по човеку, како је назива апостол Павле. Нови квалитет живота није ни просто обнављање људских односа, давања нових правила устројства људске заједнице, промене социјалних услова земног живљења. Нису ни Христови ученици сами по себи со земље. Њих Христос именује сољу земље и светлошћу света, али не због њих самих, већ управо због њега, „Пута, Истине и Животa“ Који их обдарује и чини том сољу и светлошћу света. Он је тај Који је Својим Рођењем и Својим укупним богочовечанским делом до Васкрсења и Вазнесења „остао предвечни Бог, дете младо”, чинећи тиме свет новим, преображавајући и дајући могућност земљи и небу да од пролазних стварности постану непролазне, од смртних бесмртне. Његова Личност богочовечанска у којој се успоставља равнотежа између оностраног и овостраног, између Бога и човека, између Творца и творевине, постаје матица живота. Он је тај Који постаје квасац и со, унутарња сила свих видљивих и невидљивих светова. Као такав Он је с правом назван „једино ново под сунцем”. Тако Га је назвао Свети Јован Дамаскин, велики песник и тајновидац. Јован Дамаскин понавља речи пророка и цара Соломона који записује да је све „таштина над таштинама’’, да све је исто али се понавља, да ничега новог нема под сунцем. Дамаскин то понавља, али ће да дода: Једино ново под сунцем то је управо Он, Који је Почетак и Крај, Први и Последњи, Алфа и Омега свега постојећег и настајућег, Он је безмерна мера овога човека чију природу носимо и овога света у коме живимо. Не можемо довољно истаћи ни подвући ту основну истину хришћанства која се садржи не у идејама, не у моралу, не у било чему, већ управо у тој свеносећој и свеобухватној Личности која је утемељила све постојеће, кроз коју је све постало што је постало и која потврђује и сведочи да у почетку није био бесмисао и хаос, већ да је у почетку био Логос, смисао, словесност. „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити.“ (Јн. 8, 32) Те ријечи Господње показују да слобода као најдубља чежња људска, није нешто психолошко, социјално што човек покушава у свом односу према себи и према онима поред себе и према силама које укидају слободу, да оствари, него је слобода нешто што је уграђено у само биће: темељ бића је слобода. И све што је у творевини призвано је да се ослобађа од свепролазности и ништавила, да се ослобађа том и таквом слободом која није психолошка није социјална, није биолошка, већ слобода синова Божијих, која је богодарована природи, посебно човјечијој. Слобода коју једино истина и познање истине, познање Онога Који је Истина, човеку може даривати и преко које човек може постати истински слободан на вечном плану не само у пролазном времену, постати слободно биће.
БОГ ЖИВИХ, НЕ МРТВИХ
Било шта да кажемо за Њега и о Њему мало је и муцаво у односу на оно што је о Њему рекао боговидац Јован Богослов, а он каже: „И Логос, Слово, Реч постаде тело, постаде човек и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине.“ (Јн. 1,14) Исти тајновидац додао је и следеће: „У њему бјеше живот, и живот бјеше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе.“ (Јн. 1, 4-5) Тo су дакле апостоли које Христос назива „светлошћу“. Али шта је Црква о којој говоримо? То је Јован Крститељ, као и Христови први ученици, као и сви Његови следбеници кроз векове до краја света и века, у свим временима и свим земаљским народима – долазе као сведочанство. Они су сведоци. Долазе да сведоче о светлости, да кроз њих и преко њих сви верују у светлост и постану носиоци вечне и непролазне светлости у име вечног и непролазног достојанства. Црква је живи саборни сведок живога Бога, Бога који није Бог мртвих, него Бог живих (Мт. 22, 32).
Није случајно Црква у Делима апостолским називана „путем“ нa више места, путем „који води у живот вечни“, а хришћани као сведоци унапред изабрани, од Бога представљени, учитељи тога пута који води у живот. Призвани да науче све народе том путу и да их крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа, сведочећи и Јудејцима и Јелинима покајање пред Богом и веру у Господа нашег Исуса Христа, сагласно Делима апостола. Црква је кao таква место усавршавања светих у делу служења, за сазидање тијела Христова, док не постигнемо сви јединство вере и познања Сина Божјега у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 3, 19). Савршени човек, савршено човечанство је управо Он као глава богочовечанскога тела, као глава свега постојећег, као Почетак и као Крај, као Пpви и као Последњи.
Управо учитељ тог пута који води у живот вечни био је у српском народу Свети отац наш Сава. Зато ми певамо „Пути воводјашчаго в жизањ наставник и первопрестолник бил јеси…“ Тако му певамо, то је он био и остао, као и сви његови наследници. Ено их, већина су похрањени у Пећкој Патријаршији, где су ћивоти архиепископа пећких. Понеки од њих, а није их мало, су се са својим народом поскитали. Сетимо се само Арсенија Трећег Чарнојевића, Арсенија Четвртог Шакабенде и других њима сличних, до оних новијих који су овде упокојени у Београду у Саборној цркви, у Марковој цркви, па ево и у манастиру Раковици, где је упокојен први патријарх обновљене Српске Патријаршије. И ево сад наших дана ту је нашао покој и мир и блаженог спомена патријарх Павле. Бог Који је „створио од једне крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме и поставио унапред одређена времена и међе њиховог борављења“ (Дап. 17, 26), створио је и народ српски у тим народима, у том човечанству, у том једном јединственом саборном човечанском телу, одредивши му времена и области његовог борављења да би га Свети Сава који му је показао пут у вечни живот „као дрво маслиново засадио у духовном рају.“ Опет дивни песник каже за Светог Саву да је то било његово дело: као маслина што се сади у земљу плодну и благословену, тако је и он свој народ засадио као маслину у земљу, у духовни рај, не да би ту остала него да би та маслина била плодна и донела богатога рода. А тај духовни рај и та земља у коју је засађен народ Светог Саве је управо Црква Христова. Он је њу осолио сољу нетрулежности и непропадљивости, просветливши светлошћу богопознања и призвавши тај народ на узрастање саборно уз безмерну меру Царства небескога. Дакле, достојанство које је подарио сведок Првога и Последњега, Свети Сава, јесте то достојанство, тај дар и могућност, најузвишенија могућност узрастања из славе у славу, бескрајног усавршавања; као што ће рећи Свети Григорије Нисијски да је Бог дао човеку једну меру, а то је безмерна мера. Дакле, нема мере човековог напретка и човековог усавршавања, јер га је Човек, који је Богочовек обдарио том мером тиме што је постао као један од нас, уселивши се у нас и Собом, Својим божанством неизрецивим откривши човеку ту безмерност коју не може угрозити никаква опасност, никаква смрт, никаква пролазност, никакав бесмисао.
МЕРА ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ
То је безмерна мера Царства небескога које се непрекидно назива Царством Оца и Сина и Духа Светога. То и такво сведочење суштина је и савремене мисије Цркве. Сведочење светосавско и његових наследника је природа и смисао саме Цркве и њеног присуства и постојања у сваком, а у конкретном случају, и у српском народу – као што је то суштина мисије Цркве међу свим земаљским народима. Светосавско опредељење је опредељење за Царство небеско. Није само косовски завет опредељење за Царство небеско, већ су Свети Сава и Симеон Мироточиви зацртали и открили овом народу Божјем ту велику, свету тајну Небескога царства и призвали тај народ да расте, узраста и ураста у ту неизрециву тајну. То је опредељење за оно што је вечно, непролазно, опредељење за вечно и епролазно достојанство људског бића и људске заједнице сваког земаљског народа. То светосавско опредељење истоветно је са опредељењем косовског завјета, с том разликом што је косовско запечаћено крвљу. А нема јачег сведочанства од онога крвљу запечаћеног. Косовски витезови су крвљу запечатили своје опредељење и сазнање артикулисано народним песником, односно царем Лазаром да је „земаљско за малена царство, а небеско за увјек и довјека. Цар воледе царству небескоме“. Дакле, сведочанство светосавско, сведочанство Цркве Божије, сведочанство кирилометодијевско прије Светога Саве, које је ословесило словенску стихију и дало јој могућност да проговори праве речи, и Словенима као народу, а онда и Србима међу њима. То сведочанство је на Косову, косовским заветом запечаћено крвљу мученичком, а „нема веће љубави од оне када се живот свој положи за ближњег свога.“ (Јн. 15, 13)
Ми се као Црква, као народ, данас по ко зна који пут налазимо на распућу и на распећу и ако би хтели да сагледамо своје место данас у свету и своју улогу не само на Балкану, већ и у Европи и ширем свету и ако би хтели да пронађемо наш пут и начин на који би требало да одговоримо на изазове времена у коме живимо ми то не можемо урадити на прави начин ако се не огледнемо у том сведочењу светосавском и сведочењу косовског завјета. Црква како данас и јуче, тако и сутра, како и увек, ту је да подсећа овај народ на то његово дубље призвање. Данас и јуче „боље је изгубити главу него своју огрјешити душу” по речима мајке Јевросиме. Те речи је, не без разлога, често понављао наш патријарх када је био на Косову.
Ми се данас, налазећи се на том распућу и на том распећу, после великих ломова које смо проживели и великих дубинских потреса нашег самосазнања, налазимо и пред новим изазовом први пут у нашој историји: нашег укључивања у такозвану Европску заједницу. Са једне стране опет смо у дубинској кризи, а с друге пред изазовом коме ћемо се приволети царству. Европа уводи и даје економски напредак и ту нема никакве сумње, она даје унапређење земнога града, земнога начина живљења, али иста та Европа, ако је судити по најумнијим Европљанима, данас је и она у дубинској кризи свога самосазнања, много дубљој него што мислимо, поготово ми који сада готово безглаво хрлимо ка тој и таквој Европи, превиђајући да није случајно Достојевски још у 19. веку говорио о Европи као милом гробљу, али као гробљу. Европа дакле није китеж град, земља обећана иако се ми према њој данас тако односимо, већ је испуњена тектонским унутарњим поремећајима, на првом месту духовним, духовном кризом свог сопственог идентитета и кризом духа. Сетимо се оног старозаветног догађаја када је Исав продао своје првенаштво за чинију сочива. Европа је данас у опасности да све што је задобила управо зато што је била сведок и носилац Христовог лика у историји рода људскога, нечега најчудеснијега, она је у опасности – одричући се свог хришћанског најдубљег идентитета, који је стекла Христом и хришћанством, да то прода за чинију сочива и да се поново врати римској идеји чије је основно начело било „хлеба и игара“. Знамо какав је крај био ондашњем Римском царству када је идеал царства био сведен на земаљски хлеб, игру, како каже један грчки пјесник „… за залогај хлеба, остадосмо без Духа Божијега“. У таквој опасности је данашња Европа и кроз њу и преко ње читави савремени свет: да вечно и непролазно достојанство човеково прода за земаљско царство. Није случајно што је Косово по ко зна који пут постало жижа светских збивања. Око њега се данас прелама политика и судбина политичка и друштвена Европе и света. На њему сада није у сукобу албански и српски народ, већ кроз присуство и учешће међународно у трагичним збивањима и распећу Косова показује се да је оно опет место сукоба добра и зла. Место на коме се не само они који тамо живе, већ сви земаљски народи поново пробају за које ће се приволети царство. Један бивши амбасадор у Србији, касније је боравио у ЕУ као савјетник за вјерска питања, о збивањима на Косову, о рушењима храмова 1999. и 2003. године, рекао ми је: „Владико, шта ти мислиш да они који данас у својим рукама држе судбину Европе да их се то тиче. То је за њих безначајна ствар. Њихов глобални циљ је потпуно другачији. Они сагледавају збивања на Косову у оквирима својих светских интереса, а то што се руше храмови за њих нема особитог значаја, зато што за њих хришћанско сведочење и дубљи непролазни смисао људског делања и живљења не игра неку суштинску улогу.“
ОПАСНОСТ ИЗ ЕВРОПЕ
У опасности је Европа, а кроз њу и преко ње у опасности смо и ми, чак можда више од ње јер ми излазимо из једног хаоса, духовне пустиње коју је иза себе оставио тоталитарни, марксистичко лењинистичко-брозовски систем: налазимо се духовно осиромашени и материјално угрожени. С друге стране угрожени у бити, духовно угрожени са помереним идентитетом у опасности смо да тражимо идентитет тамо где га наћи нећемо. Трагамо за достојанством и идентитетом тамо где су они одавно у кризи. Ако со обљутави, чиме ће се свет осолити. Ако ова со обљутави у нашем народу чиме ће се овај народ осолити. Српски народ и његово достојанство утемељени су на двоједном сведочењу, сведочењу оца и сина. Јединствен је случај у Европи и историји да је творац државе светац, да је творац Цркве светац. Та света двојица су утемељили, с једне стране државу српског народа, његов земни град и место где је призван да у свом времену доноси плодове, а с друге стране они су обојица отворили вечне хоризонте том истом народу. Свети Сава родио је оца духовно, Свети Симеон родио је сина телесно, син постао отац и отац-син, а обојица се родили и препородили и утврдили пут који води у живот за сопствени народ. Свети Симеон послушавши глас свога сина и отишавши у Свету Гору, показао је да он није обоготворио биологију свога народа, свој национ биолошки, да није обоготворио своју творевину, своју државу, место и простор на коме тај народ борави. Тиме је показао да је прихватио сведочење свога сина да њему и његовој држави, прво њему који се одриче власти и части, па онда и његовом народу, да није држава важна сама по себи, њено устројство, него та држава и место боравка његовог народа и време које му је дато, дато му је да сазрева, да рађа, да се препорађа, да задобија и стиче у здравим оквирима државе и простора сазнање о себи као сведоку вечног и непролазног свенародног и личног човековог достојанства. Држава као место узрастања у меру раста Богочовека, истинског и правог човека. Држава као место обликовања истинске и праве човечности која никада није утемељена на индивидуи и индивдуалности него на саборности, на заједништву свих, не само на биолошкој и социјалној друштвености, већ на заједништву са даљим и дубљим непролазним смислом који се језиком Цркве назива Царство небеско. Тако је одласком у Свету Гору духовно рођени син Свети Симеон организовао државу и уредио живот народа, али не обоготворивши земне вредности, него отворивши вечне хоризонте Царства небескога. Свети Сава отворивши њему и његовом народу вечне хоризонте вратио се народу да у његову душу и биће сеје семе вечнога живота да га осоли, да обасја светлошћу вечнога и непролазнога живота свој народ и отаџбину. Да открије својој отаџбини: да „немамо града који овде остаје, већ да чекамо град који ће доћи“ (Јев. 13, 14), вечни и непролазни град у који се уграђује и коме стреми, коме хрли све што се рађа и све што се истински препорађа овде на земљи. У томе је и суштина савремене мисије Цркве српске. Као и да буде носилац те и такве соли и сведок међу другим народима. Тако схватам наш улазак и улазак осталих православних народа у Европску заједницу, као сведока међу другим народима и носилаца те и такве соли и таквог достојанства. Улазећи тако достојанствени у Европу, у токове савременог света, ми не улазимо као просјаци. Јер шта је оно што ми можемо унети у Европу и свет савремени? Своје фабрике, своја предузећа, свој економски напредак, устројство слободе и демократије како се то обично назива? Све је то код нас у повоју, све је то померено и поремећено. А једино што имамо, што смо ипак поред свих својих застрањења и лутања сачували то је управо та со нашег народа, дубински гледано и наше опредељење светосавско и лазаревско.
МИ ЈЕСМО ЛУД НАРОД
Поводом сахране Његове Светости, читам, неко је у Европи написао: „Ти Срби су заиста луди народ јер где би стотине хиљада људи долазиле да целивају мртваца када прети пандемија грипа!!! Они га носе кроз град, држе отвореног данима. То може само један луд народ.“ Тачно, добро је тај рекао. Ми јесмо луд народ, народ више страха Божјег него ли страха од грипа. Дај Боже да то наше лудило буде ово чиме смо обдарени: свешћу и самосазнањем о свом личном звању и призвању пред Богом и пред земаљским народима. О том нашем опредељењу које је уграђено у код нашег историјског бића у коме је једино достојанство српског народа и једино што овај народ може да унесе у житницу светске културе и људске заједнице. Дај Боже да то понесемо са собом: да сами будемо осољени и да та со којом је Европа била једанпут осољена поново осоли Европску заједницу и савремени свет. Да се поново човечанство обнови том новином вечном, непролазном како би заиста дошло до новог неба и нове земље и како би тај квасац вечне и непролазне новине заквасио биће свеукупног човечанства.
СВЕТ ЈЕ ПРЕПУН МНОГОГОВОРЉИВОСТИ
Савремени свет је препун многоговорљивости, много празних речи, прича и празних књига, које наместо да оплемењују, оне трују. Нарочиту улогу ту имају масмедији. Владика Николај је једном приликом рекао мудру реч: када сви говоре, онда Црква треба да ћути, јер у том хаосу многоворљивости њен глас ће се угушити, као што се племенита биљка угуши у корову, док тај коров не искорени. Дакле Црква не може да не говори, али мора да зна кад и где ће говорити. То најбоље зна наш патријарх Павле, као што је Матија Бећковић рекао: „Нико није тако тихо говорио, а ријеч му се тако далеко чула.“