Да ли је постојала нека појава у људском роду против које се Господ Исус Христос најватреније залагао, нешто што је посебно разобличавао у данима Свог првог доласка у свет ради спасења људи? Зачуђујућа ствар: Ниједном није разобличио ни блуднице, ни грешнике, ни царинике, ни разбојнике, али је са свом силином божанског гнева одбацио од Себе привидне праведнике. Из целог Јеванђеља видимо да нема страшнијих преступника пред Богом од оних чији се грех састоји у томе што су праведни у сопственим очима. Управо они су добили име – фарисеји, које је касније постало заједничка именица.
Наизглед ови људи – угледни праведници – никога нису у били, нису ништа украли, нису чинили прељубу. Али то је само на најповршнији поглед. У ствари, управо су они, фарисеји, убили Христа и до дана данашњег убијају Бога у себи и у људима, управо они својом лажју поткрадају људе, затварају за њих Царство Небеско, управо они чине духовну прељубу варајући Бога са ђаволом. Они су неприметно за саме себе уместо истинског духовног живота који се састоји у општењу с Богом подметнули изопачени, дубоко лажни и фарисејски живот. Шта се десило с њима, с људима који су некада били нормални и веровали у Бога? – најужасније што може да се деси човеку: престали су да буду деца Оца Небеског. „Ваш отац је ђаво; и ви хоћете да испуњавате похоте оца вашег“ – тако гласе страшне речи које је Спаситељ упутио фарисејима. Под обличјем свечаног служења Богу фарисеји заправо служе ђаволу својом страшћу која све гута – гордошћу. И што је најтужније, не само да сами улазе у овај смртоносни савез, већ из све снаге увлаче у њега за собом и друге – „ове мале“. „Слепци, вође слепих!“ – разобличава их Спаситељ, - „Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство Небеско за људе, јер сами не улазите и онима који хоће да уђу не дозвољавате. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке и лицемерно се дуго молите: због тога ћете још више бити осуђени. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што обилазите море и копно да бисте обратили бар једног; и кад се то деси, чините га сином пакленим, двоструко горим од вас.“
Због чега су свети оци уредили тако да сваки Посни Триод почиње управо од ове приче? На шта нас упозорава Господ и шта света Црква у његово име неуморно понавља уочи Великог поста?
Читава ствар је у томе што нам оци и Црква говоре нескривену и горку истину: смртоносна болест фарисејства постоји и у нама. И за свакога од нас је питање живота и смрти да је откријемо и да се од ње исцелимо. Од Самог Господа, милосрдног Лекара душа и тела о људима које је задесила ова болест сазнајемо нешто заиста страшно: „Приближавају Ми се ови људи устима својим, и поштују Ме језиком, а њихово срце стоји далеко од Мене; али узалудно Ме поштују учећи учењима и заповестима људским.“
„Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што постајете налик окреченим гробовима који споља изгледају лепо, а унутра су пуни мртвих костију и разне нечистоте; тако и ви по спољашњости изгледате праведни, а у себи сте пуни лицемерја и безакоња.“
„Змије, породи аспидини! Како ће те побећи од тога да будете осуђени на пакао.“
„Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, уђи у Царство Небеско.“
Ова болест је посебно опасна због тога што протиче скривено од самог човека који је заражен фарисејством. Фарисејство тежи ка томе да уништи главну одбрамбену снагу наше душе – покајање, привидног праведника чини неспособним за њега. „Јавни грешник који је пао у смртне грехове способнији је да се покаје него привидни праведник који је по свом спољашњем понашању беспрекоран, али је у тајности своје душе задовољан собом,“ – пише светитељ Игњатије.
Главни симптом ове болести јесте понижавање других и самооправдавање. Ако у себи видимо ове смртоносне особине треба све да оставимо и да их ради спасења свог вечног живота одмах исправљамо покајањем и одлучном променом самих себе.
„Чувајте се квасца фарисејског, који је лицемерје,“ – Господ упозорава Своје ученике. Колико се често он у обличју (што је посебно одвратно) побожних размишљања и разговора увлачи у наш живот. Исто онако постепено, као што су фарисеји дошли до мржње према Богочовеку и одлучили да Га убију, сваком од нас прети иста смртоносна опасност ако се не променимо по духу. Јер обојица – и фарисеј и митар – су донели Богу плодове свог духа: један гордост и осуду, а други смирење и покајање. Господ од нас не очекује праведност законика која се стално правда пред Богом, већ духовну праведност, која у смирењу не налази у себи ништа добро – праведност светаца.
У Јеванђељу је свети апостол Лука за нас сачувао тужне речи Спаситеља: „Син Човечији кад дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ Шта до те мере може да уништи Христово дело у људским душама? Да бисмо одговорили на ово питање погледајмо где и кад су изговорене ове речи? Спаситељ их је изговорио непосредно пре него што је почео причу о митару и фарисеју. Надмена гордост, осуђивање ближњих, упорно самооправдање и на крају крајева, упорно противљење Богу биће узроци духовних катастрофа и пораза многих људи који ће на почетку поверовати у Христа. Посебно обратимо пажњу на следеће: превара, лоповлук, блуд и убиства су распрострањени у целом свету, и они су страшни. Међутим, најсмртоноснија, најстрашнија болест на земљи – фарисејство – испољава се само у нашем друштву – у заједници људи који верују у Бога. Упозорени смо: смртоносна болест фарисејства ће харати и хараће управо у Цркви Божјој до краја људске историје, до Страшног суда.
За сваког хришћанина, Христовог ученика, само ако није налик на Јуду, поприште Великог поста не треба да се заврши поразом, већ победом – Божјом победом над наших греховима. Почнимо с највећом одговорношћу пред Христом Који полази на распеће и васкрсење, припрему за Велики пост од оног духовног труда који нам данас света Црква нуди с мајчинском бригом – од размишљања о митару, фарисеју и себи самима.