Светац у крчми

Нове успомене о преподобном старцу Гаврилу (Ургебадзеу)

Двадесет други фебруар је дан обретења моштију преподобноисповедника и Христа ради јуродивог архимандрита Гаврила (Ургебадзеа). Пажњи читалаца нудимо мало познате приче из живота „мама Габријелија“.

Преподобноисповедник Гаврило (Ургебадзе) Преподобноисповедник Гаврило (Ургебадзе)     

Зашто је псовао

Протојереј Арчил Миндијашвили:

– Једном, рано ујутру, у тбилиски храм светих првоврховних апостола Петра и Павла, чији сам старешина, дошао је старац Гаврило у пратњи неколико парохијана. Ја сам у том тренутку исповедао људе. „Оче Арчиле, примаш ли госте?“ – топло ми се обратио отац. „Сваки гост је поклон од Бога,“ – одговорио сам и позвао економа да постави сто у трпезарији. Сто је био постављен и сели смо за трпезу.

Старац Гаврило је изгледао као да је био веома пијан, повремено је чак заплитао језиком. У једном тренутку се обратио једној жени непристојним речима, може се рећи псовкама. Ове речи су толико парале слух да сам устао и љутито рекао старцу: „Оче Гаврило, па то више није јуродивост, то су псовке...“ – „Да-да, оче Арчиле, опрости ми,“ – одговорио је старац, али је свеједно наставио да псује обраћајући се овој жени.

Био сам у недоумици због таквог старчевог поступка. Прошло је неко време и сазнао сам да је управо жена којој се старац Гаврило обраћао непристојним речима упала у келију једног монаха како би га саблазнила. И тек тада сам схватио зашто је старац изрекао ове речи – јер он је тада као јуродиви разобличио нечистоту намера и помисли ове жене.

    

Ноћни разговори с невидљивим силама

Игуманија Теодора (Махвиладзе):

– Са старцем Гаврилом сам се први пут срела у Сионској саборној цркви 1986. године. Моју пажњу је привукло његово необично понашање: викао је из свег гласа за време Литургије. Кад сам изашла из храма видела сам како је отац пао пред ноге патријарха и замолио га за опроштај. Од тог дана ми се његов лик заувек урезао у сећање. Често смо виђали његово необично понашање. Могло се десити да позове такси и да не плати возачу, а другом возачу је могао да плати много више него што треба; сваког чиновника и обичног грађанина је без икаквих видљивих разлога могао вичући да истера из храма. Његов однос према људима је био индивидуалан.

Једном смо се заједно упутили у храм Свете Тројице у Тбилисију. Отац је неочекивано почео да мољака за новац, да моли милостињу. И људи су помагали. Сав новац је демонстративно давао мени. Међу паством су били и моји познаници. По њиховом зачуђеном изразу лица било ми је јасно колико сам чудно изгледала, али поред оца се више ни за шта нисам секирала. Поред њега сам губила осећај за време и нисам знала да ли је наш разговор трајао неколико сати или минута. Време је протицало и ја сам све више схватала да су речи и поступци старца, колико год чудно изгледали, били одраз његове дубоке вере и пожртвоване љубави према Богу и ближњем.

У току ноћи се из његове келије често чуо глас: час је викао, час се свађао с неким или је водио дијалог, али смо знали да је сам у келији. Његови тајни ноћни разговори с невидљивим силама су ме понекад плашили. Лично никад нисам сумњала у то да је отац Гаврило имао свој, посебан доживљај света. Цео свој живот је посветио љубави према Богу и ближњем. Свакога је храбрио, враћао у живот, уливао је наду... То је тако и дан-данас. Он је с нама.

Побуњеник у крчми

Слуга Божји Реваз:

– Крајем 1980-их година моја породица је била на ивици распада због мог распојасаног живота. Није пролазио ниједан дан, а да не пијем алкохол. У мени се такође развила страст према коцкању. Изгубио сам посао, пријатеље... Због тога су патили сви моји најрођенији. У дубини душе сам био свестан свог стања, али нисам био у стању да победим себе. Највероватније сам се већ навикао на такав живот. Људи ми причају, а и сам се сећам да сам изгубио људско обличје, све око мене ме је нервирало и у извесном тренутку сам се осетио као сувишан човек. Тада нисам тражио никакво духовно уточиште, а још мање ми је падало на памет да одем у цркву, пошто тада нисам озбиљно схватао свештенике.

То би трајало још дуго да једне дивне вечери старац Гаврило није дошао у крчму у којој сам испијао још једну чашу пива и спремао се да учиним још један неразумни поступак. Да, драги другови, тачно сте прочитали: старац Гаврило је ушао у крчму!

А све се десило на следећи начин. У великој граји чујем јасан, гласан и љутит глас човека који захтева да му у највећу криглу наточе пиво и вотку, иначе „ће му пући срце“ и „платиће колико год да кошта“. „Имам пара – дали су ми парохијани,“ – громогласно је понављао човек иза мене, а људи су се смејали и презриво погледали једни друге. Тада нисам знао шта значи реч „парохијани“, а и седео сам окренут леђима према човеку који их је изговорио, не занимајући се претерано за то ко је он. Једног се тачно сећам: стекао сам утисак да је овај човек био висок, чудно обучен мушкарац, побуњеник који као и ја, залива своју тугу алкохолом. Глас никако није престајао да говори, чули су се звуци гутљаја, некакви повици – и одједном „човек-побуњеник“ почиње да пева једну грузијску песму, и то тако лепо да се и нехотице окрећем и насред крчме видим свештеника у ритама, ниског раста, седокосог, који ширећи руке као да је пијан, игра уз речи песме.

Цела крчма се утишала и гледала га је. А он је гледао у мене крупним необичним очима. У извесном тренутку ми се приближио, погледао ме је у очи и рекао: „Ревазе, спали оно што имаш овде, у џепу!“ Вешто ме је ударио у груди, подигао је руке ка небу и у трен ока ме је закрстио.

То се десило тако брзо да људи чак нису ни приметили, и многи су, укључујући и мене, помислили да је ово крсно знамење неки покрет у плесу. Старац је убрзо завршио своју игру и изашао. Сви су га испратили аплаузима и речима: „Какав добар човек... Свака част, оче! Сила си.“

Ја сам стајао као укопан, са сузама у очима. Нисам плакао зато што сам одмах схватио смисао радњи старца Гаврила, већ само зато што су ме као струја удариле његове речи и чудио сам се како је могао знати шта се налази у мом џепу. А у мом џепу се налазила предсмртна цедуљица коју сам написао неколико сати пре тога и у којој сам се опраштао од својих најрођенијих. Да, тада сам намеравао да учиним страшан и непоправљив поступак. А старац Гаврило је дошао по Божјој вољи и ради мене је одиграо такву представу!

Најчудније је било то што од следећег дана нисам хтео ни да чујем за коцкање, а алкохол сам оставио заједно с распојасаним животом који сам дуго времена водио.

Жао ми је што нисам успео да нађем тог свештеника у Тбилисију. Питао сам многе, али сам добио одговор да је он лудак који се не појављује увек. Ускоро сам се окренуо Богу и Цркви. И тек неколико година касније, кад сам заједно с породицом отишао у Мцхету и кад смо свратили у манастир Самтавро, на једном гробу, где је било мноштво људи, угледао сам на великој фотографији управо оног свештеника који ме је спасио и отрезнио. Стајао сам у месту као укопан, на очи су ми наврле сузе. А отац ми се осмехивао с фотографије, и ја сам се осмехнуо кад ми је намигнуо с фотографије... Као да ме је духовито питао: „И шта, Ревазе, ипак си дошао код ‘човека-побуњеника’, старца архимандрита Гаврила (Ургебадзеа)?...“ Код драгог оца који је вољен у целом православном свету, који својом љубављу спасава многе људе. И спасиће. По Божјој милости!

Припремио Константин Церцвадзе

Са руског Марина Тодић

2/25/2021

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×