У име Оца, и Сина, и Светога Духа!
Срећан вам празник, недеља, Недеља блудног сина која све нас подсећа на то да сви одлазимо, али се по милости Божјој враћамо свом Творцу, Богу, Оцу. Ономе Ко неупоредиво више од било кога на земљи и небу воли сваког од нас – Свог сина, Своју кћерку.
Из године у годину слушамо ову велику причу, ово велико Јеванђеље – Јеванђеље, зато што је светитељ Амвросије Милански Спаситељеву причу о блудном сину назвао правом радосном вешћу, правим завршеним Јеванђељем. И зар то није радосна вест?! Да какве год грехове, какве год издаје, какве год глупости да је учинио човек, он за Бога свеједно остаје вољено дете, чедо, кћерка или син, којем ће бити опроштено, само да се у његовом срцу распламса љубав, схватање тога Ко је Отац, тежња ка Њему, и ако се човек потпуно освести, као што се каже у овој причи, и захвалност према Небеском Оцу.
Све је у овој причи дивно, чак и то што човек напушта свог оца, одлази од њега, задаје му рану, издаје га... Како је то дивно? То је дивно за нас, пале људе, исте такве као што је овај блудни син, макар због тога што можемо да постанемо свесни свог ужаса пада целог човечанства и сваког од нас. Свака цртица у овој причи је дивна, и из године у годину, без обзира на то што смо мноштво пута чули ову причу у њој нам се стално и изнова отвара нешто ново.
Ево, син изјављује свом оцу да захтева онај део имања и наследства који му доликује, да би га користио онако како сам жели. Наследство се обично даје после смрти родитеља. Овај несрећни син, исто као и ми, кад огрезнемо у свом самољубљу, каже: „Ти си за мене већ умро.“ „Ти си за нас већ умро,“ – говоримо тупо испуњавајући хтења наших страсти, оно што је у супротности са заповестима нашег Оца, које су животворне и живоносне. А шта се десило после тога? Овај блудни син је још неко време био с оцем. У причи се прећуткује због чега. Међутим, после извесног времена је отишао – није отишао с кућама, није отишао са стварима. С чим је отишао? С новцем које је захтевао да му се исплати продавши део очевог имања – онога што је отац стварао својим радом и за своју децу. „Дај ми то како знаш и умеш, баш ме брига како. И ја ћу онда да живим како ја хоћу.“ И без обзира на све ове увреде, ране и вређања, отац је овом несрећном сину,, кад се овај освестио и кад му се вратио, похитао у сусрет. Угледавши га из даљине како лута, јадног и уздрхталог: „А како ће ме примити отац?“ пожурио му је у сусрет, загрлио га је и покрио га је очинским пољупцима – заборављено је све осим љубави. Управо то је Јеванђеље, управо то смо Бог и свако од нас.
Постоји још један посебан део ове приче – јавно мњење, што бисмо ми данас рекли. Господ наш Исус Христос и јавно мњење су дијаметрално супротне ствари. Јавно мњење Га је наводило да суди блудници, да је осуди, а Господ је осудио јавно мњење. Не грех! Грех је, наравно, одвратан пред Богом, али су мржња и одсуство љубави на којима се гради јавно мњење од давнина, па све до данашњег дана, мрски Богу, премда народ, по правилу, игра како ово јавно мњење свира не желећи ни да размишља, ни да се осврне на себе. Ни да гледа на Бога, Који упркос јавном мњењу – пре две недеље смо у храму читали ово Јеванђеље – прилази Закхеју који је свима одвратан и каже: „Данас Ми ваља бити у твом дому.“ А прошле недеље смо читали о фарисеју који изражава јавно мњење и о царинику, жртви јавног мњења. Исто је и данас. Јавно мњење и највишу људску правду изражава старији син: „Шта?! Примаш овог човека који те је издао, који ти је узео део имања и проћердао га с блудницама?“ Притом, запазите, кажемо „блудни син“, а у ствари, ако погледамо, рецимо, Јеванђеље краља Џејкоба на енглеском језику, овде се каже: „распикућа“, исто стоји и у грчком оригиналу: „распикућа“. А о блуду и срамоти овог несрећника које отац није поменуо, говори само јавно мњење, говори само овај праведник – старији син.
Јавно мњење је одвело на крст Сина Божјег. Јавно мњење увек убија праведнике. Сетимо се релативно блиске прошлости. Године 1917. јавно мњење је сматрало да је чак и благонаклон однос према цару-мученику Николају II – гадан, недостојан људи с којима је достојно руковати се, слободних, који теже ка праведности и да је прихватљиво вређати и њега и мученицу-царицу Александру. А какве су само гадости измишљали о њима! И сви су у ове гадости веровали, зато што је у њих веровало јавно мњење. А већина наших сународника тада није повила своје главе пред истином Божјом, већ пред јавним мњењем. А тада, 1917. године човек је избациван из друштва ако се није слагао с тим да цар, царица и сви људи који су му блиски нису одвратне личности – рећи ћу најблажим речима – које уништавају земљу, већ да су то врли људи који обављају своју дужност. Чим би човек изрекао овакве речи о њима и о дужности, постајао је апсолутни изрод, био је апсолутно избачен из друштва и док је тако прво било у такозваном просвећеном друштву, међу интелектуалцима, који су били законодавци јавног мњења, и међу радницима и службеницима, касније су скоро сви прихватили јавно мњење, а не истину Божју. И кад је у јулу 1918. године објављена вест о стрељању царске породице, по сећањима савременика – а таквих сећања има много – народ је говорио страшне речи: „Псу псећа смрт.“ Чини ми се да ово помиње Цветајева, ишла је кроз град, улицама су трачали дечаци и ову вест извикивали весело, и ниједан човек није изразио саосећање – зато што је такво било јавно мњење.
Господ је увек говорио оно што је супротно јавном мњењу. Не зато што је то био Његов циљ – смешно је то и помислити – већ зато што јавно мњење не изражава истину Божју.
Али хајде да говоримо о радоснијим стварима.
Блудни син је и пре 2000 година и данас исти. Он ће пронаћи очев загрљај, зато што је Господ Исус Христос јуче и данас и заувек Исти, и то је главна радосна вест Светог Јеванђеља. Сам Господ Исус Христос хита у сусрет човеку који иде ка Њему, и понекад се апсолутно дивни случајеви оваквих сусрета дешавају и данас.
У Псковопечерском манастиру ову причу вероватно сви већ знају, а ја ћу вам је испричати, зато што су је неки чули, а неки и нису. Ово је прича о једном таквом блудном сину. Јер то није обавезно човек који је отишао од Бога, то је и човек који Га искрено тражи и стреми ка Њему живећи у нашем обичном свету. Пре годину и по дана, претпрошлог лета овај догађај се десио у Псковопечерском манастиру.
Неколико година, много пре овог догађаја, мени је и у Москви, и кад сам био на путу у Кини, пришао један Кинез – човек на прилично високој дужности у Кини. Пришао ми је зато што је прочитао књигу „Несвети, а свети“ на кинеском језику. Рекао ми је да тражи Бога, да тежи ка Њему, али живи као сви, да тако кажемо. И рекао је да још веома-веома жели да схвати какав је то Бог Којег исповедају православни хришћани. Претпрошлог лета је одржан Економски форум у Санкт Петербургу и он је био на овом форуму. Назвао ме је у Псковопечерски манастир преко свог преводиоца – можда неко познаје овог преводиоца – Жењу Маркина који је био код нас у Псковопечерском манастиру, студирао је овде, и многи људи који овде стоје га познају, он је синолог, преводилац за кинески језик. И овај Кинез је назвао и каже да се налази у Санкт Петербургу, да је њихов руководилац Си отпутовао, рекавши им да могу да остану у Петербургу два-три дана да обиђу град, али да би он желео да дође у Псковопечерски манастир, зато што никад није био ни у православном храму, а још мање у православном манастиру. „Наравно, дођите,“ – одговорио сам.
У цик зоре, негде око 4 сата, овај Кинез је колима кренуо из Санкт Петербурга у Псковопечерски манастир. Чекао сам га у конаку настојатеља, припремио са лаки доручак, а затим бисмо му показали манастир. Зове преводилац: већ су на капији. Колико времена треба да се стигне од капије до конака настојатеља? Пет минута. Пролази пет минута – нема их. Десет минута – нема их, пола сата – нема их, педесет минута – нема их. Већ сам помислио: „Шта се то десило?!“ Одједном долазе. Долазе с ова-а-квим очима – и наш Жења и Кинез. Видим да су се људи веома потресли. Питам: „Шта се десило?“ – „Десило се.“ – „Шта?“ – И ево шта се десило.
Људи који су били у Псковопечерском манастиру знају: чим се уђе у обитељ први храм који човек види је Никољска црква, стари храм који је саграђен још у време преподобномученика Корнилија. Угледали су овај храм. Врата храма су била отворена. Кинез први пут улази у православни манастир, први пут види православни храм, у који одмах жели да уђе, улази у њега – и у њему се одвија служба... на кинеском језику. Кажем: „У ком смислу? Како то?“ Обојица ми углас одговарају: „Служба се врши на кинеском језику!“ И ја одједном схватам шта се дешава. Пет дана пре тога код нас је допутовала једна од делегација – у нашу обитељ свакодневно долази по пет-шест група с којима се срећем, разговарам... И већ сам заборавио да је допутовала група из кинеског подворја из Москве. Знате ли да постоји кинеско подворје у Москви? Код нас је студирао Андрјуша Ли, Кинез, окупио је заједницу, у ово подворје долазе православни Кинези, свештеник који тамо служи је синолог. И ова група је стигла у манастир пет дана пре тога. То је била прва група Кинеза у Псковопечерском манастиру и желели су да служе овде. Дозволио сам рекавши: „Само не у Успењском храму, зато што не знају све баке из Печоре кинески језик.“ Намеснику оцу Прохору сам наложио да изабере за њих неки мали храм и нека служе у њему кад пожеле.
И ево, из тачке А – града Пекинга – у тачку Б – Псковопечерски манастир – креће овај Кинез који тражи Бога; а из града Москве у Псковопечерски манастир долазе православни Кинези – и они се срећу. Размиљшао сам: „Шта је овај човек радио 50 минута?“ – а он је био у загрљају свог Небеског Оца, стајао је тамо апсолутно запањен. И ми смо се запањили, зато што је први пут у историји Псковопечерског манастира Литургија служена на кинеском језику, а мислим да није само у Псковопечерском манастиру, већ и на целом северозападу. И у сусрет овом човеку је истрчао, усудићу се да употребим ову реч, његов Небески Отац. И потресао га је до дубине душе.
Овај Кинез је био запањен, мислио је да сам то намерно урадио. Одговорио сам: „Намерно је, али то нисам ја учинио.“ И он је све схватио.
Тако нам је близак наш Отац Небески – Господ наш Исус Христос Који целу Цркву држи у Светом Духу.
Хоћемо ли одговорити на ову љубав захвалношћу према Богу? Да ли ћемо Му одговорити трудом на испуњењу Његових заповести, искреним покајањем за све своје глупости које смо учинили у животу? Само нека се то деси, а Он ће нас не само схватити, већ неће чак ни поменути наше грехове.
Благодат Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа нека буде са свима вама. Амин.