Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију приређује, са благословом Српске Православне Цркве и њеног Патријарха, сваке године изложбу у сећање на Погром 2004. године над српским народом на Косову и Метохији - ,,Да се не заборави“. Тако ће и ове године, на седамнаестогодишњицу Погрома, изложба бити отоврена 17. марта 2021. године у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару у 18 часова.
Почев од 2005. године свака генерација студената Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију своју почаст жртвама погрома изказује проповешћу у бојама косовских светитеља и косовских мотива. Кроз дужи низ година многе су иконе насликане крвљу косовских страдалника. Уметници наше школе изражавају своју веру у Бога у живописачким бојама сведочећи о стравичном огром у над српским народом и светињама на Косову и Метохији.
Проповед у бојама је ликовни аспект без кога се не може замислити сведочење историјских и есхатолошких догађаја у нашим храмовима. Црквено-уметничко благо Косова и Метохије је вековима сведочило о постанку и идентитету српског народа. Мартовским прогоном 2004. године срушене су и спаљене многе светиње које су биле не само српско црквено-уметничко богатство, него и богатство читавог света: Црква Богородице Љевишке, Призрен, (1306/1307.г.); Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, (1331/1332.г.); Црква Светог Спаса, Призрен, (1330. г.).; Црква Ваведења - Свете Недеље (Маркова), Призрен, (XIV век); Манастир Девич, Србица, (1434.г.); Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, (XVI век); Манастир Светих Арханђела, Призрен, (XIV век); Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, (1887.г.); Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, (XVI, XIX век); Црква Светог Николе, Приштина, (XIX век); Црква Успења Богородице, Ђаковица, (XVI, XIX века); Црква Светог Саве, Косовска Митровица, (1896. г.); Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, (1922. г.); Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, (1930.г.); Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, (1933.г.); Црква Светог Николе, Косово Поље, (1940.г.); Црква Светог Пантелејмона, Призрен, (XIV, XX век); Црква Светих Врача, Призрен, (XIV, XIX век); Црква Свете Недеље, Живињане, (XVI, XIX век); Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, (1852. г.).; Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, (1991/1994.г.); Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, (XIV век/1930.г.); Црква Светог Јована Претече, Пећ; Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997.г.); Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, (1975. г.); Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, (1840. г.).; Црква Рођења Богородице, Софтовић, (прва 1/2 XX века); Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица; Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље; Црква Светог Илије, Вучитрн, (1834. г.).; Црква Рођења Богородице, Обилић, (XX век); Црква Светог Петра и Павла, Истoк, (1929. г.); Црква Светe Петкe, Витинa; Зграда Богословије, Призрен, (1872. г.); Зграда Владичанског двора, Призрен, (XX век).
Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране. Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију са својим професорима и студентима активно учествује у обнови, чувању и сведочењу црквено-уметничког блага, пројављујећи иконописачку, консерваторску и мозаичку анамнезу, сећајући се косовско-метохијског уметничког блага које је на простору Старе Србије сачувано или је нестало у погрому.
На изложби Да се не заборави биће изложено већи број радова, ликова задужбинара цркава и манастира Косова и Метохије и интерпретација догађаја рађених на основу духовне и уметничке ризнице косовско-метохијских светиња. Изложба се сваке године обележава захваљујући труду и љубави професора и студената Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.
Професори и студенти Академије Српске Православне Цркве за уметност и консервацију у данима ишчекивања највећег хришћанског празника и наде наше у Васкрсење и Небеску Цркву, молитвом и иконом подсећају на прогоњене и мучки убијене Србе, изчекујући сусрет свих са свима. Изложба не сведочи само страдање, него објављује васкрсење и наду да сви они који пострадаше у Христу у Христу ће васкрснути и вечно живети. Из тог разлога свете које приказујемо на иконама, фрескама, дрвету, камену... представљамо их онакве какви ће они бити у Царству Божјем. Ово је прилика да још једном праштајући једни другима будемо спремни и да опростимо свако у свом срцу, не да заборавимо, већ да не злопамтимо и не мрзимо, и да гледајући са вером и надом у будућност учинимо све што до нас стоји да се ратне трагедије више никада не понове.
презвитер др Дарко Стојановић