У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас прослављамо Торжество православља, духовни тријумф, за многе по милости Божијој испуњен плодовима прве недеље Великог поста. Ово је посебно радостан догађај поткрепљен малим победама на личном фронту у борби против ђавола. Ово је празник Истините Вере, победе над лажним учењима, победе над јересима и само његово успостављање је повезано са једном од таквих победа Цркве – победа над иконоборством.
„Шта представља Православље? То је истинито богопознање и љубав, припадање Богу у духу и у истини. Православље је прослављање Бога кроз истинито познање Њега и љубав према Њему“ - тако нам објашњава свети Игњатиј Брјанчанинов.
Многи хришћани држе Велики пост, са страхопоштовањем се односе према том благослову Цркве Божије. Међутим, многи од нас су, на жалост, опијени и отровани од разних кривих учења и нетачних представа о Богу и о Цркви. Таква једна коју најчешће срећемо је када људи кажу „ја верујем, имам лични однос са Богом у свом срцу и није ми потребна некаква формалност“ под тим мислећи на Цркву.
„Формалношћу“ они сматрају литургију, учешће у светим тајнама, духовне савете, разговор са свештеницима. То је све производ помраченог ума, то је заправо јерес.
Свако од нас, ако се пажљиво замисли над својом личном представом о Богу и Цркви, о духовном животу, пронаћи ће, као жалосну последицу своје мале личне јереси, лажно поимање које је често проузроковано мрзовољом и гордошћу: мрзи нас да нешто прочитамо, мрзи нас да питамо, мрзи нас да се просвећујемо, мрзи нас да приклонимо своју главу учењу Цркве и да се напијемо са лековитог извора Божанске благодати.
Кроз читаву своју историју Црква се борила против јереси и лажних учења, против оних семена које је ђаво сејао међу добру пшеницу, и данас, на овај дан, она (Црква) изгони те страшне јереси и анатемише их.
Човечанство се веома нездраво односи према речи „анатема“, уопште и не схватајући значење те речи. Непрекидно можемо чути да је то нешто страшно, непријатно, да је некакво проклетство, штавише, људи који нису црквени често кажу за себе „анатемисали су ме...“ и томе сличне глупости. Узалуд изговарају реч чије значење не разумеју. Чак се и вређају, свет се вређа због те речи коју је још апостол Павле изговорио: „Анатема, значи изгнан“. Свет се вређа, као да се Црква уплиће у његов лични живот и крши сва његова права и слободе.
Све је то, наравно, једно примитивно опажање, неизмерна сујетна и надмена глупост, тама, непросвећеност овог света и његово дубоко помрачење. Свет не схвата да Црква једноставно нуди човеку прочишћење и излечење. Црква на тај начин лечи, називајући болест правим именом и конкретизујући је. Црква поставља тачну дијагнозу.
Сваки хришћанин може да, слушајући реч анатемисање, измери сопствену веру према томе како Црква оцењује оно од чега се одриче, оно што не признаје својим, оно што сматра штетним, отровним, смртним, оно што сматра за пропаст нашег спасења и што је неспојиво са наслеђем Царства Небеског. То је у ствари, анатемисање. То је у исто време лечење и превентива од духовних болести, смртоносних вируса који нападају наше душе.
Апостол Павле је говорио: „Чак и ако бисмо ми, односно учитељи Цркве, апостоли, или сам Анђео с небеса да почне да вам проповеда не то што смо ми вама проповедали, да буде анатема“ (Гал. 1, 8)
Какве сурове, али праведне и спасоносне речи! Постоје ситуације, када на пример лекар дође код болесника, а овај почне да га вређа, да ропће на њега, да му говори непријатне ствари, чак срамне. Тако нешто се често догађа са старим људима или са тешко болеснима, када је воља већ раслабљена, а свест помрачена. Ипак, искусни лекар се и према таквом болеснику односи са љубављу не примећујући роптање и чак са шалом прихвата те увредљиве речи. Он приноси свој горки лек, узима свој оштри скалпел и исцељује болесног, исцељује човечанску плот.
Можемо упоредити овог болесног човека са читавим човечанством које је опијено лажним учењима. Црква и реч Божија, која се понекад чини горка за болесно човечанство, су заправо спасоносни за њега, јер то је једино средство спасења за бесмртну душу.
Данас ми славимо победу Цркве, победу истине над лажи, и свако од нас ко је по мери своје снаге прошао прву недељу поста, слави своју малу личну победу. Неко је први пут дошао на исповест, неко по ко зна који пут, али је та исповест била тако искрена, дубока и потпуна као никада до сад. Човек који се већ дуго налази у цркви такође је открио нешто ново и ми се данас заједно радујемо томе, славимо, сједињујући се са Христом кроз Евхаристију.
Притом, треба обавезно имати на уму да често после такве победе следи мало раслабљење и тада ђаво као искусни ловац искаче из заседе и напада хришћанина. Често, а многи из иксуства знају, да када су се подвизавали како треба у првој недељи поста, после тога обично следе нека неочекивана искушења и падови у другој недељи; и стога хоћу данас све да вас позовем на пажњу.
На пажњу, на ревност и на строго праћење светих отаца који су своје животе положили у борби против ђавола, и онда ми, имајући око нас такав облак сведока, да заиста збацимо са себе свако бреме и грех који нас спотиче, да бисмо са стрпљењем пролазили кроз свако наредно поље живота.
Амин.