У манастиру Свети Архангели код Призрена је на Васкршњи понедељак, када је прослављена и слава архангелске капеле, Св. Владика Николај Охридски и Жички, било свечано. Свету архијерејску литургију је служио епископ рашко-призренски и косовско метохијски г. Теодосије уз саслужење игумана Михаила и ђакона Братислава Богдановића из Грачанице. Литургији је присуствовало петнаестак верника из Средачке жупе, Призрена и Ораховца, а у току литургије владика је замонашио досадашњег искушеника овога манастира Радета Божића и дао му ново име - Николај, по Св. Николају Мириликијском по којем је и владика Николај Жички добио име.
По монашењу владика је произнео беседу у којој је између осталог казао да попут Христа и светиња архангелска после вишевековног лежања у рушевинама поново васкрсава, поново живи и у дане када се прославља Васкрсење Христово добија новог монаха:
-У ове најрадосније дане Христовог Васкрсења и наша радост је неизмерна. И ова света обитељ, која је такође лежала у гробу затрпана земљом без даха, без монаха, више векова, силом Божјом је васкрсла и данас добија новог монаха, нашег оца Николаја, сабрата ове свете обитељи, који треба да служи Богу у анђелском лику, који треба да служи овој светињи и своме роду. Наша радост се управо и осликава у нашем служењу, јер ми подражавамо Христа који је дошао у овај свет и рекао „Нисам дошао да ми служе, него да служим“ . Управо из тог служења извире сва наша радост јер можемо од себе да пружамо другама и као што су наши претходници служили у овој светој обитељи и у другим светињама тако да и ми ходимо њиховим путем, а све је то у љубави Христовој, све је то у неизмерном подвигу одрицања себе. Господ је рекао да је највећа љубав оставити овај свет, одрећи се себе и позвао нас да ко хоће да иде за Њим, да узме крст свој, да се одрекне себе, овог световног, пролазног и да пође за Њим. Отац Николај је управо чуо те речи и ововремено и пролазно је занемарио да би купио оно вечно, непролазно, Господње, да би купио тај бисер непроцењиви, за кога је жртвовао све у овом животу, па и себе је поништио ради Господа и ради Његовог Светог Јеванђеља и ради вечнога живота.
Владика Теодосије је казао да је празник Васкрсења празник светости, а да је чин монашења просвећење:
-Као и у крштењу и у монашењу, умире стари човек а рађа се нови човек у Христу. Нека би Господ подарио њему подвига, стрпљења, смирења на првом месту, али и љубави да у послушању своме игуману, братији, послужи у овом животу, да непостиђено стане пред Христа у онај час када буде напустио овај времени живот и прешао у онај вечни и да чује речи Господње, речи Христове: „Ходи слуго добри и верни, у маломе си ми био веран, на многим ћу те поставити“. Христос Васкрсе!
Владика је обавио и освећење славског колача и жита који је братија манастира принела поводом славе капеле, Св. владике Николаја Српског и преломио га са игуманом Михаилом. Говорећи о значају владике Николаја Велимировића за српски народ, владика Теодосије је рекао да је Николај Охридски и Жички српски златоуст, јеванђелист српски, пети јеванђелист који је на један нама приступачан начин пренео реч Божју, реч Светог јеванђеља и данас се поштује и слави у свим епархијама Српске цркве а и шире.
По завршетку Св. Литургије владика је дуго разговарао са малобројним призренским стадом о проблемима са којим се свакодневно сусрећу, али и о великом благослову који живот на Косову и Метохији носи.