Некада слава целог града Призрена, Вазнесење Господње или Спасовдан, окупљало је на стотине Призренаца у цркву подно Каљаје, из чије се порте види цео град који, како се оку чини, додирује Паштрик и Коритник и Јуничке планине и небо над Метохијом.
На овогодишњој слави се окупило једва педесетак Призренаца. Мало оних преосталих у овоме граду који одолевају искушењима а више оних који су из расејања дошли са Удружењем Свети Спас да у своме граду са својим парохом јерејем Јованом Радићем прославе славу.
У старој црквици, обасјаној зрацима сунца који су проналазећи пут кроз отворе прозора на куполи и зидовима, уз појање мати Злате, монахиње која већ неколико година живи у Призрену, литургију су служили игуман манастира Св. Архангели архимандрит Михајло, његов сабрат и проректор Призренске Богословије јеромонах Исидор и парох призренски о. Јован Радић.
У празничној беседи коју је произнео после прочитаног јеванђеља о. Јован је говорио о догађају празникa Вазнесења Господњег и између осталог казао:
-Ево дана Господњег, у којем се Господ Исус Христос након четрдесетодневног ходања по земљи, након тридневнога Васкрсења из мртвих, узноси на небо. Нама је остављено да слободно из љубави кренемо за њим у нади да ћемо Га поново срести на небесима када нас буде позвао. Литургијски прослављајући славу града Призрена у храму Св. Спаса који је био паљен али обновљен надамо се да ће се тако и православни Срби који су морали да напусте овај град, поново у њега вратити.
Чин освећење славског колача који је принела др Александра Новаков, рођена Призренка, која живи и ради у Новом Саду, је обављен у атријуму цркве Светог Спаса. За наредну годину улогу домаћина са делом колача је преузео отац Исидор у име Призренске богословије. Честитајући празник окупљенима, игуман Михајло је подсетио да Спасовдан славе и Патријарх Порфирије и град Београд и упутио им честитке, а упутио је честитке и игуману дечанском оцу Сави и братији, као и домаћину славе Александри Новаков. У беседи је између осталог казао:
-Окупили смо се овде у овој светињи да се помолимо Светоме Спасу да прође ова болест и ова искушења кроз која пролазимо и управо као што су ученици били сведоци Вазнесења Господњег заједно са Пресветом Богородицом, да и ми будемо сведоци да се овај наш град стално буди и васкрсава и воздиже, јер стварно имамо најлепше место у граду где нам се налази овај храм и нисмо ни много високо ни ниско, него баш онако на средини где треба. И одавде нам је град као на длану. Нека Господ да да тако буде увек.
Отац Михајло је рекао да док је и последњег Србина у Призрену он ће бити српски град и против тога не може нико ништа.
- Раде и радили су и радиће и желе да по сваку цену прогласе да ми Срби никад овде нисмо ни живели, али то не могу јер управо ове светиње косовско- метохијске су печати и знакови наших славних предака, а ми њихови потомци да се бар делимично угледамо на њих и како је о. Јован говорио у беседи данас да се и ми као мало дете учимо да ходамо у слободи Божјој и да се надамо и верујемо у Господа и Господ ће нам дати снаге да издржимо и поднесемо сва бремена и сва искушења овог света у којем се налазимо- рекао је отац Михајло.
По традицији домаћини славе су приредили послужење на платоу испред цркве, а служен је и сутлијаш, који се по сведочењу старих Призренски увек служио овде на Спасовдан.
За Александру Новаков је долазак у Призрен увек посебна радост и поред посете црквама и манастиру Св. Архангела место на које увек одлази је и Српско православно гробље на којем почива њен отац, њени рођаци, пријатељи, комшије и многе знамените личности града на Бистрици. Већ је једном затекла порушен споменик на очевом гробу, који је убрзо са сестрама поново подигла, а данас после Спасовданске литургије је на гробљу затекла на десетине оваца, које су мирно пасле окружене псима чуварима. После проласка градом у којем се славило потписивање Кумановског споразума, сцена на гробљу је на тренутак потиснула радост прославе Спасовдана, па је са нама пред одлазак из Призрена поделила своје емоције:
-Прославили смо Спасовдан, нашу, призренску славу у присуству малобројних Призренаца, оних који овде живе и такође малог броја који су овде пристигли. Било је литургијски лепо, како је иначе увек лепо у призренским светињама. Није се запевало, није било ни програма ни весеља. Наши иноплеменици окитили цео град заставама, деца у колони и у специјалним униформама обилазе Спомен обележје Призренске лиге, чија се годишњица слави, баш као и дан Кумановског споразума. Нигде случајности... Знам да се и у Титовој Југославији обележавала стогодишњица Лиге 1978. године али сада је све другачије.. Они данас славе Пирову победу и тренутак када су почели чистку над својим суграђанима које су или протерали или побили. Призренски полицајац на улици, сасвим случајно прилази и пита када се враћате... А на призренском гробљу, непокошеном и зараслом овце пасу... Њихова балега свуда около. Пси чувари их верно чувају, плашећи се ваљда упокојеног сенатора Петра Костића да не устане из гробнице и отера их са свог вечног почивалишта. Али има наде, један озбиљан средњовечни Призренац жели да се врати у Призрен и ту живи са својом породицом. И није једини... Славићемо градску славу док траје света и века...