Парастосом пред спомеником у Великој Хочи код Ораховца, на коме су исписана имена осамдесет и четворо Срба убијених и киднапованиих у ораховачкој општини од 1998. до 2000. године, у недељу, 18. јула 2021. Године, обележена је 23. годишњица од напада терористичке ОВК на Србе у ораховачком крају, када је, за само неколико дана киднаповано стотину Срба, а убијено седморо. Парастос су у присуству породица страдалника али и других мештана Велике Хоче и Ораховца, служили парох великохочански протојереј ставрофор Миленко Драгићевић и парох ораховачки јереј Милан Станојевић. Породица убијеног Дејана Вечевића је принела жито за покој душе свога сина и свих 84 мученика који су пострадали у периоду од 1998-2000.године на територији општине Ораховац.
По парастосу се окупљенима обратила Оливера Радић професор и новинар из Ораховца и позивајући окупљене на незаборав казала:
-И да хоћемо да заборавимо, не можемо. 23 године... Некима су прошле као трен, а другима опет биле дуге као живот цео и мучне јер су прошле у болу, стрепњи, чекањима, страху, неизвесности, питањима без одговора, или са одговорима који се као мач забадају у срце и оно опет и изнова крвари и боли... Још увек нам у ушима одзвањају звуци оружја, крици уплашене деце и јауци мајки који су са свих страна допирали до ушију уплашених Срба на територији града Ораховца, Велике Хоче, Зочишта, Оптеруше, Ретимља, Зрза, Братотина, Ратковца…17. јула је тај страшни напад шиптарских екстремиста почео, а резултати тог напада су се већ сутрадан претворили у прве жртве. И низала су се имена оних који су одведени са кућног прага, са улице, из продавнице, из аутобуса, из амбуланте, из манастира.
Оливера је подсетила да су се тих дана међу више од стотину киднапованих Срба који су одведени на очиглед својих укућана, сродника, комшија... нашли и монаси из манастира Свети Врачи у Зочишту са игуманом Јованом Јеленковим.
-И није број који ми данас спомињемо коначан - казала је Оливера. Зар и оне неуморне тражитељке истине о својима попут Славке Баљошевић, Јасне Станојевић, Веске Мајмаревић, Живке Костић, Лазарке Костић нису биле жртве? А колико их је још које су окончале свој живот обијајући прагове у трагању за својима и у тражењу казне за кривце...
Оливера је додала да Марш мира који је започео октобра 1998.године и даље траје, и да верује да је правда спора али достижна:
-Само се требамо одупрети највећем српском греху, а то је по великом владици Николају нестрпљење. Нестрпљењем се одричемо и костију и крви и гробова... А то не смемо! Не смемо јер ће нас се постидети наша деца, наши потомци ... Питаће нас шта смо учинили у тражењу истине, шта смо учинили у памћењу злочина... То што смо сахранили једну кост преузету на Мердару ил на неком другом месту није наш грех, то је грех и срамота белосветских моћника који су себе назвали миротворцима... И њих ће питати њихова деца шта су они учинили... А питаће и злочинце њихова деца, сигурна сам, јер ако човек на земљи не може да истера правду, Онај који је изнад нас ће је истерати на видело, а злочинце казнити... Ми смо хришћани и не светимо се... Ал ће им се осветити одрубљене главе, извађене очи, пресађена срца и бубрези... Говориће Жуте куће, јечаће брда, тресаће се гране на дрвећу изниклом на крви мученика... И да Срба више не буде, кости и крв неће дати да неко мирно живи на земљи која их покрива.
Милисав Стојковић који се окупљенима обратио испред Координације удружења киднапованих, заробљених, несталих и погинулих лица са простора бивше Југославије чији је члан Управног одбора, се захвалио што је породицама киднапованих и убијених омогућено да дођу у Велику Хочу и да се сете својих мученика, и позвао надлежне да се више брину о породицама које су изгубиле своје сроднике.
Председник привременог органа општине Ораховац Александар Мицић је казао да и ако је до сада речено све што се требало рећи о страдању мученика чија су имена исписана на споменику у Великој Хочи, и о мукама, и тузи њихових породица, треба се свакога дана свако од нас подсећати на те дане страдања:
-Сигуран сам да те дане нећемо никада заборавити и да треба памтити сва недела, сва страдања и стрепње која смо доживели тих дана кад само чули за Костиће из Ретимља, за људе из Оптеруше, за окупирани Ораховац, кад нико није могао да изађе из својих кућа и дворишта, када су здравствени радници отимани са својих радних места, за киднаповане монахе у манастиру у Зочишту, када су сви из Зочишта пребегли и склонили се код нас овде у Велику Хочу, оставивши све на милост и немилост онима који су од увек имали само један циљ, а то је, да отму оно што им никада није припадало. А знаји они, не припада им ни данас. Како да им заборавимо, за оне који су свој живот дали у рову на стражи ка Брестовцу, како заборавити страдале полицајце који су кренули у одбрану Братотина, како опростити жртве на Паштрику и Планеји који су бранили нашу границу као последњу одступницу државе Србије. Ми не можемо и нећемо, нека им Бог опрости. Сећање на све жртве морамо да чувамо вечно, као што чувамо и негујемо Косовски завет. Нека им је вечна слава и хвала!
Негован Маврић испред Удружења киднапованих и убијених Срба ораховачке општине је изразивши жаљење што су представници Канцеларије за Косово и Метохију као и представници Владине канцеларије за киднапована и нестала лица враћени са прелаза Рудница, послао поруку онима који кроје судбину другима:
-Ових дана слушамо о доношењу резолуције о Сребреници, браћо и сестре, ово је овде за нас Сребреница. Ми не тражимо да неко доноси резолуцију да је овде био геноцид, ми само тражимо да се нађу злочинци који су починили злочин над члановима наших породица и да буду изведени пред лице правде .
Пре почетка парастоса окупљени, међу којима је било чланова породица који су организовано стигли из Краљева, Ниша, Београда и других места, су носећи цвеће и фотографије киднапованих и убијених сродника, прошли главном Великохочанском улицом, а после парастоса у сеоској сали је припремљено послужење за покој душе свих страдалника.