Историја и наследност

    

Да ли вас брине наследност нараштаја? Мене брине.

Уколико је човек нешто важно схватио, за њега је страшније од смрти ако своје искуство не може да подели с другима. Не треба по ко зна који пут да трубимо о традицији, о томе да је наводно имамо. Сва наша традиција је у инерцији. А и ако није и ако те је неко нечему научио наведи име учитеља. Ако си некога нечему научио, наведи имена ученика. Ни из далека не могу сви то да учине.

Без преношења искуства геометријска права се распада на мноштво сегмената, сваки сегмент – на мноштво тачака, а тачку ће неко покушати да поцепа као атом како би добио нуклеарну реакцију. Свет се руши. И не само да се руши – он гори у пожару поцепаних атома. Атоми су мали људи, а инструмент за цепање су егоизам и одсуство сећања.

* * *

Јединство језика и заједничка територија за живот су премало да би се народ створио и сачувао. Потребан је још заједнички поглед на историју, потребан је истоветан поглед на свет који се, са своје стране, ствара заједничким искуством молитве, трпљења и превладвања тешкоћа.

Чини ми се да су Руси стабилан тип. Рус је сам себи једак на прилично великом простору светске историје. Као што се код Н. Михалкова у „Сибирском берберину“ ван кадра каже: „У рат – с песмама; на венчање – у сузама. И све озбиљно.“ Тако је било за време цара Гороха – од памтивека, тако је и данас, и сутра ће бити тако.

Можда и Енглез мења само облик кравате, а сам остаје исти. Можда се ово односи и на Немце. Тешко је рећи. Сигурно је да су очување унутрашњег облика и неискорењивост психотипа слични изабраности од Бога.

Тако је Јеврејин који као номад путује по земљама и континентима једнак сам себи и такав ће остати до Страшног суда. Јер, таква је његова мисија: да сведочи о истинитости свете историје, макар и као доказ од супротности.

* * *

Оно што је вечно код Руса јесте Смутња. И то с великим словом.

Елита се изродила, странци су дрски као код своје куће, „народ ћути“. А ако не ћути, то је још горе, јер „сачувај ме, Господе, од тога да видим руски бунт, бесмислен и немилосрдан“.

Смутња доводи до тога да сељак престаје да оре, народ не зна ко је међу њим главни, сви пију и праве пакости, пљачкају на путу, а свет се љуља, и са сигурношћу се може говорити о „смаку света у појединачној земљи“. И тада, кад је све већ скоро готово, почиње нешто чудесно.

Можда народ почиње да се каје и да се моли, можда свети угодници који су за земаљског живота говорили руски узносе Богу заједничке молитве, можда се Сама Царица неба и земље меша у ток догађаја, али се живот не завршава, таласи се смиравају и болести се исцељују. Тако је већ било, и не једном, и не два пута. Постоји чврста нада у то да ће се и у будуће тако дешавати. Иако постоји и супротно осећање: ово не може вечно да траје.

* * *

Жилавост и неискорењивост су попут особина изабраности од Бога.

То смо већ рекли.

За време Пасхе (разуме се, њихове, а не наше) код Јевреја одвија исти ритуал који је уврежен већ вековима. Мало дете за столом пита најстаријег мушкарца: „А зашто смо се ми данас окупили?“ И најстарији мушкарац изговара речи које се тога дана изговарају у свим јеврејским кућама већ вековима. Он каже: „Наш народ је био роб у Египту, у дому ропства, у гвозденој пећи. И Свевишњи се сажалио на нас и извео нас је из куће ропства пруженом руком и високом мишицом.“ Затим се излаже део онога што је описано у књизи Исход. После тога пију вино и изговарају благослов. Онда се казивање наставља. После опет пију вино, једу, благодаре и причају.

Зашто ово говорим? Зато што је то изузетно упечатљив пример традиције која не умире и историјског сећања освештан Божјим призивом. Не зна се ко кога чува: Јевреји обред или обред Јевреје. Најпаметнији од њих су говорили да чувају суботу како би субота чувала њих.

Ову мисао треба усвојити у виду аналогије.

* * *

Ако народ не жели да умре он треба да се сећа главних периода и етапа, главних догађаја из сопствене свете историје. Мислим да нико не сумња у то да сваки народ који је поверовао у Христа има своју свету историју.

Потребно је да мали дечак упита оца или деду: „А који је данас празник?“ и да старији мушкарац може да му одговори:

„Видиш, синко, пре много година наш народ замало да погине. Људи су престали да се воле, стално су грешили и нису се бојали Бога. Зато је Бог учинио да нас задесе све невоље. Била је неродица. Било је болести, био је глад. Онда су дошли непријатељи. И тада је наш народ почео много да плаче пред Господом и да моли за опроштај. И Богородица, Мајка Спаситеља, такође се молила Сину за нас. И Господ је помиловао наше очеве и није их истребио до краја. Благодаримо Господу због тога, и још: сећамо се тога да не бисмо грешили. Јер не знамо хоће ли Господ бити тако милостив следећи пут.“

Замислите овакав дијалог у свакој породици и добићете Дан народног јединства.

***

Вера захтева већу наследност него предавање алгебре. Ако се у предавању алгебре прекине наследност бројаћемо на прстима и свет ће нам се смејати. А ако се раскине непрекидност у вери и сећање са захвалношћу, претворићемо се у дивље звери.

И већ идући на све четири као некада Навуходоносор, још увек имамо могућност да се сећамо великих деа Божјих: изгнања Тамерлана у XIV веку, ослобођења од Пољака у XVII веку и много-много тога другог.

Ово сећање ће нам омогућити да осетимо речи Писма и молитава у којима се Бог назива „Богом оца мог“. Не просто „мој Бог“ као да пре мене никога нема и није било, већ „Бог отаца наших.“

„Господи Вседержитељу, Боже отец наших, молимтисја, услиши и помилуј,“ – зар се у овим речима не говори о томе?

***

Наши преци су земљу свог пролазног туђиновања називали Домом Богородице. И заиста, нема ниједног грандиозног по размерама и спасоносног по суштини догађаја у нашој историји који не би био обележен учествовањем Богомајке у њему.

Празник у част Казанске иконе је још само једна потврда за то.

Не мислим да су се они Руси који су живели у XVII веку много разликовали од нас. Очигледно, били су распојасани у пијанству, и глупи толико да су дозволили да буду преварени, и у браку нису били чедни, и у раду нису били усрдни. Укратко, ми и они смо као ивер и клада.

Али су ипак умели да отресу са себе прашину и трулеж свакодневице кад их је смрт гледала у очи; умели су да постану оно што јесу и да се истински моле, и да умиру за праву ствар, а не за мачји кашаљ.

И ми треба да стичемо смисаону окосницу, односно вертикалну координату, односно смисао живота који се састоји у Богу Оцу нашем Који је на небесима.

Управо ово је истинско кретање према свенародном јединству које се стиче на путу ка Богу.

Ово је крсни, покајнички и молитвени пут који су нам оци заповедили.

Срећан празник!

Протојереј Андреј Ткачов

4. новембар 2011. год.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

11/6/2021

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×