12.новембар, дан када се у Српској православној цркви прославља дан упокојења српског краља Стефана Милутина, је обележен литургијски у цркви Богородице Љевишке у Призрену. Ова величанствена призренска светиња је само једна од 40 задужбина великог краља Милутина, који је за сваку годину своје владавине изградио или обновио по једну цркву. Само на Косову и Метохији их имамо три које и данас сведоче о Милутиновој слави: Богородица Љевишка, Грачаница и Бањска.
У присуству шездесетак верника, од којих је педесеторо пристигло са Православним удружењем Свети Сава из Новог Сада, свету литургију је служио јереј Александар Митровић из Врања, уз саслужење пароха призренског, јереја Јована Радића и старешине цркве Богородице Љевишке Владана Вукомановића.
Отац Александар Митровић је у празничној беседи говорио о краљу Милутину и између осталог рекао:
-Данас прослављамо највећег задужбинара међу свим Немањићима, човека у чијим су временима околности такође биле тешке. Ситуација је била таква да су кретања била између истока и запада. Иако је био краљ, знао је где је извор и знао је где су темељи. А то је Црква. То је показивао и манифестовао тиме што се у историји очувала успомена на њега као највећег задужбинара од свих Немањића. У данашњем светом јеванђељу смо чули да је Христос тај пастир добри и да он позива овце своје, свој изабрани народ, све крштене Хришћане у свој тор, у Цркву своју, у лађу спасења. Ситуација и околности нису нимало боље него што су биле у време Светог краља Милутина. Нама остаје нада, да ако је један краљ знао где су темељи, извори и почеци и шта јесте стециште свих нас и свих људи, онда и нама неће бити тешко да кренемо тим путем.
Отац Александар је казао да иако некад делује да смо у безизлазној ситуацији, треба да слушамо речи Господње које нам поручују да се не бојимо.
-Иако делује понекад, и често постоје безизлазне ситуације да смо остављени, да смо напуштени, сетимо се да је сам Господ рекао ,,не бој се мало стадо јер би воља оца вашега да вам да царство,,. Својим доласком овде ми сведочимо и потврђујемо да наша браћа иако живе у тешким околностима, ми њих не заборвљамо. Да ћемо увек бити уз њих, да ћемо настојати у свом животу да наш темељ, стециште и средиште нашег живота буде Црква како ју је доживљавао Свети Краљ Милутин. Нека сте благословени и да се увек окупљамо тамо где је тешко јер тамо где су уска врата и где је наизглед све изгубљено и где смо ми сви остављени и заборављени тамо су извори тамо су наши почеци и тамо је средиште нашег бића- рекао је свештеник Александар Митровић.
- Мислим да свако ко је Србин мора барем једном да дође овде, а ко дође једном долазиће чешће-рекао је Ђорђе Мићић из Београда и додао : - Не постоји већа благодат за нас који нисмо са Косова и Метохије него да дођемо у место као што је ово, да се причестимо у Богородици Љевишкој. Не постоје речи којима се ово може објаснити.
-Нисам први пут овде, али први пут имам част да будем на литургији у цркви Богородице Љевишке и било је величанствено. Лепо је видети да овде има народа и да се у овој цркви служи литургија- рекла је рекла је за наш лист Сандра Ромчић из Новог Сада.
Богородица Љевишка у Призрену је катедрална црква посвећена Успењу Богородице. Црква је запаљена 17. марта 2004. године за време Мартовског погрома. Од 2006. године налази на Унесковој листи светске културне баштине.
* * *
Јереј Александар Митровић, парох врањски
-Бити у Призрену, на овај дан је величанствени осећај, не само историсјки у смислу да ми евоцирамо успомене из прошлости и да покушавамо да подражавамо Св.краљу Милутину, већ један сведелатно животни у смислу да ми овде проживљавамо ону стварност која је готово библијска стварност. Овде живи народ који је у егзодусу, који је на рубу егзистенције, протеран, а ми долазимо и показујуемо да су оне Христове речи ,,не бој се мало стадо јер би оца вашега да вам да царство,, овде живе. И ако су људи заборављени ако им помоћ која им је преко потребна изостаје из дана у дан, из месеца у месец из минута у минут ми неки мали свој скромни допринос желимо да дамо на тај начин што на овај јубилеј 700 година од смрти Св. краља Милутина али и на дан кад се он молитвено и литургијски у цркви прославља желимо да будемо са својом браћом и да им покажемо да ако су их многи важнији и много већи од нас заборавили ми нисмо.
У самој цркви видимо да су зидови горели, да Богородица дели дарове, али ово место је живље и животворније и надахнутије од свих оних стерилних савремених небодера који људе одвајају, ово је место које сабира људе и ово је место у којем се живи, доживљава и проживљава библијска реалност, реалност библијског живота-рекао је отац Александар и поручио:
Док постоји макар и један који овде живи и док постоје људи који долазе попут ових људи који су са нама служили, саслуживали, Косово и Метохија нису и никада неће бити изгубљени.