Када се умори од свакодневних послова који су често једнолични седамдесетједногодишња Милица Гарић из Велике Хоче, седне у своју фотељу и узме у руке ђерђеф, иглу и конац и почиње да везе. Већ неколико година везење јој је одмор за душу и тело, начин да се одмори од рада по кући и у башти, али и да се смири и да не мисли на све лоше ствари које се последњих година дешавају на Косову и Метохији. Вез јој је постао занимација и како обично каже тад осећа као да на неки њој својствен начин разговара са ликовима светаца које исцртава златним концем по платну.
Везу се научила јој у раној младости, јер је попут осталих девојака у Великој Хочи морала да зна да везе и хекла како би својим рукама спремила дар који ће понети кад пође у дом свога изабраника.
-Била је срамота да девојка не зна да везе, плете, хекла и мајке су се посебно трудиле да те вештине пренесу на своје ћерке чим би прошле десету годину живота -прича Милица и додаје:
- Ручни радови, тј. радови жена настали плетењем, ткањем, хеклањем, шивењем и везом, били су нека врста обавезе девојака и жена још од средњега века. Везу су се девојчице и девојке училе и у посебним школама осниваним у манастирима, и тако су биле оспособљаване да у новом дому, где ће постати супруге и мајке, опреме и украсе простор за живљење везеним столњацима, постељинама, пешкирима, деловима одеће, али и зиданицама, посебним памучним платнима са приказом неке слике из породичног живота изнад којих су често извезени натписи који су доносили неку поуку, поучавали или пословично поручивали нешто члановима породице или гостима. И у време кад сам ја била девојка практиковао се обичај да млада у нови дом од родитељске куће понесе своју спрему ,, дар,, за нову кућу, али и за чланове породице у који улази. То су биле кошуље од призренског платна, јелеци и бошче са извезеним цветовима у разним бојама, постељине украшене ,, белим везом,, јастучићи, драпери и мараме у комбинацији чипке и извезеног платна... А после се то изгубило, јер је индустријализација учинила своје...
И док се већина Милициних другарица после средње школе удала, а пар њих уписало Вишу педагошку школу у Призрену, она се, добивши подршку од својих родитеља Николе и Тодорке Долашевић, осмелила да иде даље, да упише факултет у Приштини и уђе у историју Велике Хоче као прва девојка(жена) која је уписала, а касније и завршила високу школу, односно факултет и постане професор руског језика.
Касније се удала за свог данашњег супруга, младића из села, Саву Гарића, који је завршио Српски језик и књижевност на факултету у Приштини и у браку су изродили троје деце. Остали су да живе у селу где су обоје рођени, а пошто за разлику од свог супруга није могла да се запосли као професор, Милица је зарађивала бавећи се шнајдерајем. Није било девојке ни жене у Великој Хочи која није обукла бар једну хаљину коју је Милица сашила. Није било девојчице која за Васкрс ил Свете Враче није имала на себи сукњицу коју је Милица вешто украсила на својој машини. Тек када се отворила могућност да се запосли у струци тј. као наставник руског језика у школи у оближњем селу Зочишту, а потом и школама у Ораховцу и у Великој Хочи, престала је да шије за друге. Шивењу се враћала само кад је њој и деци било потребно нешто прекројити, сашити...
Радила је, деца су одрасла а онда је дошао рат који је све променио. Ћерка се удала, синови су отишли за бољим животом, а Милица је са супругом остала у селу. Једва су као млади подигли кућу, како да је сад напусте, да све оставе...Док су радили у школи било им је лепше. Време им је било испуњено радом са ђацима, а Сава је последњих година био и директор Гимназије. У пензију је прво отишао Сава, а две године потом и Милица и то као професор у ОШ,, Светозар Марковић,, у Великој Хочи, где је и започела своје школовање као дете давних шездесетих година... Желећи да нечим испуни своје време, одвојена физички од своје деце, али и од својих ђака, Милица се досетила да почне да везе. И то не било шта већ ликове светитеља да пресликава на платно. Као некад деспотоца српска Јелена(потоња монахиња Јефимија) у средњем веку и Милица је почела да везе златним концем. Јефимија је везла своје књижевне текстове, а Милица ликове светитеља. Јефимија је извезла Похвалу кнезу Лазару који ју је примио на свој двор ,,телесно туђинку међу туђинцима, хранио изобилно,, а Милица је извезла икону Светог Саве за школу у Великој Хочи у којој је као дете научила прва слова и из које су је испратили у пензију.
-Прво сам извезла Пресвету Богородицу а после и Светог Ђорђа који је крсна слава моје породице. Извезла сам на платну у којем ће се носити славски колач у цркву - прича Милица. -А после редом Светог Стефана, славу моје ћерке, па Свету Ану имендан једне моје унуке...После сам извезла Св. Саву, урамила га и поклонила школи у којој сам радила, па Св Николу, Св. Архангела Михаила, апостоле Петра и Павла... везла сам и поклањала пријатељима, рођацима... Увежбала сам начин преношења иконе на платно: прво направим скицу, па скицу пребацим на папир, а онда са папира преко индига нацртам на платну оловком. И кад то завршим почињем да везем. Покушала сам да везем обичним, празним везом, а после сам видела да је лепше кад се тај вез појача тј, када се неке црте извезу дупло. Изабрала сам златни конац јер је од свих које сам испробала најлепши, а и највише подсећа на вез на црквеним завесама и одеждама које сам видела по нашим манастирима и црквама, и како је нпр извезен покров на кивоту Св. Стефана у Дечанима.
Свог унука Јована који је сада свештеник у Призрену и унуку Стефану Милица је обрадовала извезеним марамама за њихова венчања.
- Када нам је Јован, мој први унук од ћерке саопштио да ће се оженити извезла сам мараму за венчање украшену голубовима и именима њега и његове девојке Јелене. Убрзо потом се и унука Стефана удала па сам и њој извезла мараму, ал осмислила сам је другачије од претходне и исписала концем имена ње и њеног супруга Стефана. Хвала Богу имам још осморо унучади, четири унуке (Николину, Христину, Ану и Анастасију) и још четири унука (Димитрија, Атанасија, Страхињу и Ђорђа), и праунука Константина и њима ћу, ако ме здравље послужи, да припремим сличне дарове. Кажу они мени ,, баба то нам је најлепши поклон од тебе јер знамо са колико љубави све то извезеш,, И за мене је то задовољство кад знам да сам их нечим обрадовала.
Милици је вез начин да испуни дан, јер иако има посла у кући као и свака домаћица и посла у дворишту и у башти, опет остане време које треба нечим испунити. А везати иконе светитеља, крстове и друге симболе хришћанства и славе за њу је и веза са Богом, светитељима, нека врста молитве и излаз из свакодневице која је тешка и неизвесна.
Подршку у свом раду Милица има и од свог супруга који јој набавља материјал, проналази одговарајуће рамове да неке од навезених икона ураме. За две године ће 50 година како су заједно и заједно су и у овим данима када српски народ на Косову и Метохији пролази кроз тешка искушења.
Поред баште коју заједно обрађују имају пред кућом и лозу која је и ове године родила изобилно, као што су родили и ораси и лешници, и јабуке... Има за њих, за децу и унуке али и за све добронамернике који дођу до њих ил сврате на кафу.
С времена на време иду код деце, обиђу их, ил деца и унуци дођу код њих и тако попут многих у селу проводе пензионерске дане. Много се променило у њиховим животима, али одлуку да остану до краја у Великој Хочи где су обоје рођени нису променили.
А до тада Милица ће, нада се извезати дарове за своје унуке, али и за праунуке којих ће, надају се бити још.