На крају смо године у којој је Грачаница обележила два велика јубилеја: седам векова од изградње манастира Грачанице и седам векова од упокојења њеног ктитора краља Милутина. О овим значајним јубилејима али и о још неким активностима Дома културе Грачаница разговарали смо са историчарем Александром Гуџићем, уредником историјско документарног програма у Дому културе у Грачаници.
Ове године Грачаница обележава два велика јубилеја. Кажите нам шта се то заправо обележава и на који начин?
-Ове године се навршило 700 година од изградње манастира Грачаница и 700 година од представљења краља Милутина. То је важан јубилеј и Дом културе Грачаница уз благослов владике Теодосија у сарадњи са епархијом Рашко-призренском је организовао низ изложби слика, промоција књига.
Седам векова нас дели од тог времена у којем је један од највећих ктитора из лозе Немањића подигао Грачаницу. Имамо ли података како се у његово време овде живело, градило, бранило?
-Свакако да је краљ Милутин један од најмоћнијих, ако не и најмоћнији владар државе Немањића, владар који је поставио темеље те државе која ће касније постати царство. Извор те његове моћи је новац који је имао. До развоја тог новчаног промета долази са појавом Саса на територији средњовековне Србије, заправо у том периоду почиње експлоатација племенитих метала, самим тим владари имају и новац и могу да финансирају изградњу цркава, манастира. Заправо у том новцу је лежала сва моћ Милутинова, па је могао да плати да изгради Грачаницу, Љевишку и бројне манастире широм Косова и Метохије, али и ван граница те његове државе, тако да кад се питамо где се деде Немањића благо, Немањића благо је отишло у Грачаницу, Љевишку, Бањску...на изградњу цркава и манастира широм те његове државе. Оно што је важно истаћи је да рударство није била једина привредна грана у тој држави. Људи су се претежно бавили пољопривредом, производњом житарица које су у то време биле важне за прехрану становништва, затим производњом вина, бавили су се сточарством и другим привредним гранама и делатностима.
И упркос подацима који сведоче о том времену и бројним списима, косовски Албанци говоре да је Грачаница њихова, пишу се књиге у којима износе неке своје ставове о томе па се чак појавио и документарни филм снимљен у грачаничкој порти са њиховом верзијом историје Грачанице. Који је циљ њиховог лажирања односно фалсификовања историје?
-Ратовима за друго разбијање Југославије почиње тај наратив који је присутан у данашњој албанској политичкој и научној јавности. По том наративу Албанци су хиљадугодишњи становници Косова и Метохије, иако их на овим просторима нема у средњем веку. По том наративу су Срби окупирали Косово у 12. веку у време Немањића и по том наративу су Срби на темељима албанских цркава и манастира градили своје цркве и манастире. Такве псеудо-научне конструкције, научно неутемељене конструкције, имају за циљ да српско културно наслеђе на Косову и Метохији албанизују и представе као део албанског културног наслеђа. Зашто то албанска страна и албански научни и политички квази кругови раде је пре свега из једног разлога. Наиме деведесете године, 1999. године, тај период након рата, затим 17. март 2004. године је показао да није довољно порушити српске цркве и манастире, потребно је избрисати у сећању обичног човека, обрисати сећање на српско присуство на ове просторе. Тако да ја једино у том контексту посматрам, једино тако разумем наступе албанских историчара и политичара који се с времена на време огласе и попут Рамуша Харадинаја објаве да је Ново Брдо заправо древни албански град Артана, једино тако разумем и наступ оног друштва историчара из Дечана које је објавило да су Дечани албански манастир.
Захваљујући Дому културе и раду људи посвећених своме послу у њему у Грачаницу и уопште на Косово и Метохију су дошли многи историчари и личности од великог значаја за неговање културе сећања у нашем народу. Можемо ли да споменемо нека имена и да истакнемо значај сарадње са њима?
Овде код нас редовно, скоро сваке године долазе историчари старије генерације попут Радивоја Радића, Синише Мишића, али и историчари средњих генерација попут Милоша Ковића и професора Владе Станковића, све до историчара млађих генерација попут Уроша Шешума, Немање Девића, Петра Ристановића, Јована Алексића, тако да имамо одличну сарадњу са свима њима. Људи су мисаона бића и у интеракцији и у комуникацији, у размени идеја долазе до неких нових идеја и у тим комуникацијама са Петром Ристановићем, Немањом Девићем, Емом Мирковић и у тим свим људима који долазе, долазимо до неких нових идеја и унапређујемо рад како установе коју представљамо тако и негде се сами усавршавамо и напредујемо из дана у дан.
Од недавно сте успоставили сарадњу и са Музејем жртава геноцида. Кажите нам нешто и о томе.
Ми смо и ранијих година сарађивали са Музејем жртава геноцида док је директор био Вељко Ђурић Мишина. Доласком новог директора Дејана Ристића сарадња је интензивирана и они на нивоу целе државе потписују споразуме о сарадњи. Стефан Радојковић и Бојан Арбутина су сарадници Музеја и неколико пута су ове године долазили и мислим да ће се та сарадња наставити у будућности.
Шта је по Вама задатак нас Срба на Косову и Метохији, и Срба широм Србије и света када је у питању очување Косова и Метохије и шта је задатак вас историчара?
Што се историје и науке тиче ту је наука јасна и дала је одговоре на питања чије је културно наслеђе, чије су цркве и манастири, а верујем да ће се обичан народ у перспективи више интересовати за Косово и Метохију и долазити на Косово и Метохију, будући да је ово подручје најсветијих историјских успомена Срба. На Косову се одиграла битка 1389. године која је у многоме одредила судбину и идентитет нашег народа, на Косову је седиште Српске Цркве, на Косову се спаја световно и сакрално и Косово и Метохија заиста имају карактер Свете српске Земље и није ово нека излизана фраза и ми нисмо једини народ на свету који одређену територију сматра светом, па ето како је за нас Косово свето, тако је за Јевреје Израел, за Швајцарце су то Алпи, за Јермене Арарат и тд.
Дом културе Грачаница се већ годинама труди промоцијама књига, разним трибинама, изложбама и другим културним дешавањима да укаже да је Косово и Метохија света српска земља. Можемо ли рећи да је Дом културе Грачаница најзначајнији културни центар за Србе јужно од Ибра?
Дом културе Грачаница је заиста најзначајнији културни центар Срба на Косову и Метохији, јужно од Ибра. Заиста то са правом носи, будући да ми сваке године организујемо преко 250 догађаја различитог програмског садржаја, ту су пројекције филмова, изложбе слика, концерти, позоришне представе, дакле један шаренолик програм прилагођен како узрастима, тако и личним афинитетима и интересовањима наших гостију. Оно на шта смо ми у Дому културе, морам признати, поносни су ти наши локални пунктови и људи са којима сарађујемо у Ораховцу, Великој Хочи, Шилову, Штрпцу, Гораждевцу, Осојану, Видању и ми своје програмске садржаје, преко тих наших спољних сарадника пласирамо деци и одраслима у тим местима. На тај начин је Дом културе Грачаница у једној хуманој мисији стварања за различите програмске садржаје на Косову и Метохији у српским срединама или ако хоћете Дом културе Грачаница је у мисији промоције једне елитне врсте уметности, а то су свакако изложбе слика, пројекције филмова, концерти и сл.
У којим сте пројектима, осим трибинских, Ви лично укључени?
Што се моје маленкости тиче ја сам укључен у те трибинске пројекте Дома културе, али и водим драмску групу Дома културе, секцију глуме, аматерско позориште Јанићије Поповић, које је 2014. године обновило рад и ми углавном радимо са децом и младима. Од обнављања секције до данас имали смо 12 представа, учествовали смо на бројним фестивалима, обишли смо скоро све српске средине на Косову и Метохији где су наши глумци играли представе. Организујемо различите програме везане за позоришну уметност, типа радионице и школе луткарства, школе глуме. Када правимо представе обично ангажијемо професионалне редитеље и људе који имају већ искуства у раду са децом. Идеја секције и идеја људи запослених у Дому културе Грачаница у секцији глуме није да од те деце направимо професионалне глумце, већ да кроз процес прављења представе, кроз извођење представе, учествовање на фестивалима, ми од те деце створимо верну позоришну публику. То нам је крајњи циљ и убеђен сам да ова деца и млади људи који учествују у секцији глуме Дома културе Грачаница ће бити највернија позоришна публика.
Својом позоришном трупом обилазите многе крајеве Косова и Метохије што је значајно за сва та места ал и за вас. А кажите ми колико је важно да Срби из централне Србије али и из свих крајева света долазе на Косово и Метохију?
-Након једне посете професора Милоша Ковића Дечанима, Патријаршији, Призрену, када смо се растали и после пар дана ме је позвао да каже какви су утисци, рекао је “После Косова више ништа није исто“. Заиста је то тако са свим људима када дођу, пуни су утисака и више нису исти људи, јер сваки камен Дечана, сваки камен Призрена, сведочи неку историју и потврђује српски карактер тих градова, цркава и манастира.
Шта бисте поручили нашим читаоцима за крај разговора?
Осим долазака потребно је да причамо чешће о Косову и Метохији, јер заиста Косово и Метохија су подручје најсветијих историјских успомена Срба иако на жалост наше отуђене елите сматрају да је Косово воденички камен око врата Србије и да ћемо све своје проблеме у перспективи решити ако се ослободимо тог баласта. Те отуђене елите ћу само подсетити колико је било потребно Немцима да окупирају Чехословачку када су се Чеси одрекли Судета. Свако спремање на одрицање наши непријатељи ће схватити као позив за даље комадање Србије.