Јеромонах Јов (Гумеров) у својој келији. Фото: А. Поспелов / Православије.Ru Данас наш вољени сабрат Сретењског манастира, архимандрит Јов (Гумеров), пуни 80 година.
Дуго година је отац, док му је дозвољавала телесна снага, практично сам припремао одговоре на писма која пристижу на адресу портала Православије.Ru „Питања за свештеника“, предавао је, проповедао, писао је апологетске, хагиографске и мисионарске чланке и књиге. Тешко је проценити колико се људи у целом свету с чистим православним вероучењем упознало управо захваљујући његовом труду и молитвама и колико је мноштво хришћана утешено његовим речима које је изговарао без журбе, колико је много њих добило отпуштење грехова испод његовог епитрахиља. Последњих година отац Јов се практично повукао у затвор усредсредивши се на главно дело монаха (а и сваког хришћанина) – на молитву. За нас је тим драгоценија могућност да чујемо очев глас и да добијемо кратке али изузетно садржајне одговоре о најважнијим стварима у животу.
Без подвига није могуће стећи звање сина
– Оче Јове, реците нам шта из перспективе проживљених година видите као главну ствар у животу?
– Љубав према Богу и Царици Небеској. Кад човек поверује и почне да живи у Цркви он неизбежно пролази кроз три стања која свети оци дефинишу трима различитим звањима: роб, најамник и син. Светитељ Григорије Богослов у својој „Беседи на свето Крштење“ пише:
„Ако си роб, бој се батина. Ако си најамник, имај у виду једно: да добијеш. Ако си изнад роба и најамника, ако си чак син – стиди се Бога као Оца; чини добро, зато што је добро повиновати се Оцу. Чак и ако се не надаш да ћеш било шта добити, угађање Оцу је само по себи награда.“
Многи хришћани дуго година остају у звању најамника, немајући одлучност да иду путем подвига, а без њега се не може ући у звање сина. Само се син, а не роб и не најамник, труди због љубави према свом Оцу. „У љубави нама страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1 Јн. 4: 18).
Нашу молитву посебно узвишава непрестано благодарење
– Како стећи душевни мир? Данас има толико разних раздора, несугласица у мишљењима и страхова.
– Човек треба да стекне навику сталног молитвеног обраћања Богу. Нашу молитву посебно узвишава непрестано благодарење. То не треба да чинимо само кад добијемо оно за шта смо молили. Сама могућност општења са својим Небеским Родитељем јесте велико благо. На основу плодова наше молитве видимо да ли је Бог примио наше молитве. Ако смо после молитвене молбе стекли унутрашњи спокој и душевни мир, чак и ако нисмо добили оно за шта смо молили, то значи да молитва није остала без плода.
– А како да се научимо неустрашивости у данашње време узнемирености?
– Не треба само да верујемо у Господа Исуса Христа, већ треба и да имамо потпуно поверење у Њега. Свети апостол Павле апостола Тимотеја позива да распламсава „дар Божји... јер нама Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и целомудрености“ (2 Тим. 1: 6-7).
Бог од нас очекује постојаност
– Шта се у човеку мења с годинама? Чему треба тежити, шта не треба пропустити у ковитлацу дана? Јер у Светом Писму постоје речи „узалудно рођени“ (3 Јездр. 9: 22): како да не будемо осуђени? Јер могуће је и причешћивати се на осуду...
– То је наша општељудска немоћ коју нас Господ наш Исус Христос позива да побеђујемо: „Од времена Јована Крститеља до сада Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мт. 11: 12). Наше спасење се остварује благодаћу Божјом, али се она даје тек онда кад показујемо вољу и улажемо потребан напор. Бог од нас очекује постојаност. Духовни раст је могућ тек тада. Реч Божја указује на средства која су за то потребна. Пре свега, не сме да слаби страх Божји који је почетак сваке врлине. Он се рађа од вере и расте у нама сразмерно с тим колико се избављамо од робовања световним пристрасностима. Тешко је стећи унутрашње без спољашњег.
Чешће читајте Проповед на гори
– А како кренути овим уским путем унутрашњег духовног живота? Једна је ствар ако је човек од детињства одгајен у исправном устројству, а шта ако није? Да ли можете дати неке практичне савете?
– Господ позива на то у Проповеди на гори. Пошто се у овој проповеди садржи суштина целог јеванђељског учења, позив да се улази на „уска врата“ и да се иде „уским путем који води у живот“ означава испуњење свих јеванђељских заповести. На овом путу Христов ученик духовним трудом треба да се чисти од грехова, да води сталну борбу против порочних навика и страсти и да побеђује разноврсне саблазни света. Човек сваки дан треба да започне мишљу о томе да још ништа није учинио за спасење, а да другог дана неће бити.
Узимамо ли у обзир Промисао Божји?...
– Због чега хришћанин треба да се труди да преузме сву кривицу за оно што му се дешава, посебно у конфликтним ситуацијама?
– Зато што свако искушење, посебно оно које је повезано с губитком мира међу људима, има минимум две равни.
Једна је људска: сви ми имамо палу природу која је поробљена грехом, сви смо ми наследници прародитеља Адама и Еве који се нису одржали на висини. „Сав свет у злу лежи“ (1 Јн. 5: 19). Разуме се да наша пала природа стално рађа ове сукобе, неспоразуме, свађе и спорове.
А друга раван је раван Промисла Божјег. Господ нам дозвољава да прођемо кроз све то како би нам дао духовне лекције које треба да усвојимо тако да добијемо, ако не петицу, а онда јаку четворку. Јер другачије се нећемо научити ниједној врлини. Ево, ову другу раван врло често губимо из вида.
Милост Божја превазилази наш труд, али не смемо ни да се опустимо
– Што човек дуже живи, као да постаје све гори – сличну ствар запажају многи хришћани. Да ли је то неки период који се може заобићи? Какво је то стање кад је ако човек сматра да је у праву – на врло клизавом терену који се може изродити падом у гордост, а ако сматра да није у праву – то га притиска и налази се на ивици чамотиње? Како пронаћи унутрашњи ослонац?
– На самом почетку духовног живота, кад човек с вером и одлучношћу да иде путем спасења чини прве кораке на очишћењу срца, Господ почетнику шаље благодат која превазилази његов стварни труд. Бог је даје како се почетник суочивши се с првим искушењима и потешкоћама, не би вратио пређашњем животу и како демони не би искористили његово неискуство и како му не би украли још увек неочврслу веру. Овај период може различито трајати.
Међутим, понекад стање духовне раслабљености и хлађења наступа због непажње према унутрашњем животу, слабљења страха Божјег и одступања од Његове свете воље. Узрок такође може бити пристрасност према нечем световном, недуховном. Свети оци саветују да се у таквом стању с покајањем и надом појачано молимо Богу.
Хришћанин увек треба да буде спреман за тешка времена
– Оче, имате ли омиљене речи у Светом Писму?
– То су речи Господа Спаситеља:
„Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од Мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако“ (Мт. 11: 28-30).
– Сад се често говори о предстојећим искушењима, о томе да нас очекују тешка времена. Како не потонути у овоземаљском мору кад постане узбуркано? Чега да се држе савремени хришћани?
– Хришћанин увек треба да буде спреман за тешка времена, за предстојећа искушења, имајући увек јако уздање у Бога. На то су позивали свети апостоли у саборним посланицама:
„Љубљени, не чудите се огњу који вам бива ради кушања вашег, као да вам се нешто необично догађа, него се радујте што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откривењу славе Његове радовали и веселили“ (1 Петр. 4: 12-13).