Из разговора са Оливером Радић, уочи Видовдана 2019.године у Грачаници
Страдање Срба на Косову
На Косову је много Срба страдало и било је страшно. Ми смо међу првима објавили једно писмо ( истина прво у Немачкој) Серафима игумана Дечанског из друге половине 19. века ,,Плач старе Србије,, и Дневник Грачаничанина Захарије Поповића о страдању Срба. Та друга половина, кад је српска војска ослободила Рашку област па су многи Муџахери протерани пребегли на Косово, онда су они крваве злочине чинили. Имате у Задужбинама Косова податке о свему томе. Књигу Задужбине Косова смо радили нас четрдесет. Главни је уредник био званични Патријарх односно владика Павле,свети Божји човек, али Жика Стојковић је имао главну уређивачку реч, један Србин, историчар књижевности и човек учен, издавач дела Исидоре Секулић, Слободана Јовановића, Дучића и тако...Узгред да кажем прву икону његову (Патријарха Павла) је радио наш један затвореник у Хагу, мученик. Нису им давали ништа па је од сувих остатака хране из тањира насликао на дасци његов лик. Хвала Богу, данас смо видели колико има његових фресака и у Будисавцима, и у Зочишту, и у манастиру у Новом брду и он је заиста међу светима, али је и он сам страдалник велики.
Гледао сам недавно два документарна филма о Кошарама и Паштрику, доста реално приказани, дивим се тим људима, дивни млади људи, војници и добровољци, али су они пример јунаштва. Вучић каже да нећемо ратовати, Бога ми ратоваћемо кад дође час, нећемо тако пустити Косово. Али су ту млади војници и добровољци највише страдали и они су пример јунаштва. Нато није мого да продре , физичком војном силом јер Срби су војници од три копља изнад њих. Онај Кларк кад је са Младићем мењао пиштоље и шапке рекао је ,,Код њих је рат особина веома јака и присутна,, јер ми смо народ јуначки, нисмо скоројевићи, нисмо кукавице, а нисмо агресивни. Што је реко један мали Павле из села Грачац код Краљева ,,Они су Турци, они су дошли у моју башту у моју њиву. Нисмо ми ишли на њихову њиву, на Косову смо ми бранили своје,, . Тако смо се бранили и борили свој на своме и бранићемо се и даље али то страдање кошта. Код нас су стално били ратови, Балкански за ослобађање, па после Први светски, па Други светски...Дакле, Синан Хасани нашао за сходно, као председавајућ у Скупштинии, што је Тито оставио једну скаламерију од државе са ротирајућим председницима, и написо да је наводно српска војска 1912. извршила геноцид над Шиптарима, неку војску побила. Напротив они су у Кориши одступајући нашу јединицу побили потпуно према манастиру Светога Марка и они сад причају за нас... Када смо ми приказивали Задужбину Косова у Конгресу у једној библиотеци Конгреса ( има два три свештеника који раде у библиотеци Конгреса јер су то библиотеке велике) јављају се два Шиптара за реч,, Ви сте починили геноцид над нама,, Ја кажем ,,Господине дајте документ!,, и онда поменем тог Синана Хасанија. Ми смо му написали писмо, дајте да објавимо то, одговоримо, није одговорио. Један други је устао и каже: ,,То су наши манастири, то су Албанци градили, има у Ватикану документ , каже. Дајте га, -кажем му ја... тако и то.Само причају, а докумената нема.
Српски народ привилегован у страдању
Сад Шиптари кажу да је тобож неко племе Немани било Немањићи, буди Бог с нама. Нека покажу неки споменик, једну свеску да направе шта је њихово осим турских мостова. Ја сам својевремено писао да су у Приштини, где је било 13 цркава, три главне џамије су подигнуте на темељима наших цркава. И тако редом. Страдање је било опште али је српски народ понео велики удео, привилегован у страдању и јесте страдање за Христа привилегија. Страдати за Христа, крст носити нама је суђено, ми нисмо бежали од крста јер и ко хоће да иде за мном нека узме крст свој и за мном иде. Ми смо тај крст носили достојно. Крстоносци. Ево и Харитон Призренски отишо да спасава сестре једва их је извуко из Свете Тројице изнад Мушутишта, довео у Призрен, у Епископију, и онда су га растргли, отели му кола (то је био јуни) и нашли смо га тек фебруара према Врбници, према Албанији доле, без главе, то је свештеномученик. Оца Стефана из Будисаваца су римокатолици, Шиптари, бацили у бунар у Истоку, на жалост све што смо рекли НАТОу они су одали. Харадинај је 40 људи побио и бацио у Радоњићко језеро испод Дечана. Када смо рекли он је побио сведоке и тела уклонио. Чули смо да је отац Стефан бачен у неку јаму где су стоку мртву бацали према Истоку. Копали су неколико метара дубље. И он са оним учитељем страдао, то је новомученик. Ми смо му урадили икону на којој Харитон држи главу као Св. Јован, као Св. Лазар кефалефорос. Исто смо у нашем манастиру на луковима Тврдоша горе урадили Милицу Ракић која је била из избегличке породице из Босне, крштена.У Батајници су НАТО бомбе погодиле једно дете Милицу Ракић! Имамо икону, имамо фреску и родитељи су захвални... тако се рађају мученици...Колко је деце пострадало. И то је привилегија... О томе је говорио и Његош и о томе говори и ова књига ,,Ми знамо судбу,, коју је приредио Ранко Поповић, невесињски песник, који је академик у Бања Луци и ту су те песме наше Шантићева,,Ми знамо судбу,, па даље... Тако да је, нећу да кажем да смо ми први, али велики удео имамо у том страдању. И зато имамо толико празника новомученика. Ђакон Авакум рецимо са 14 људи набијен на коље на Стамбол капији (данас је то кад идете са Теразија оном Коларчевом кратком улицом па како савија према позоришту ту је био тај низ ). Хтели смо да градимо ту цркву ђакону Авакуму и игуману Пајсију и осталим новомученицима али није добијена од Београдске општине дозвола. Па онда многи други знани и незнани још наши новомученици. Али имају један заједнички празник и више још празника појединачних. 220 свештеника наших је побијено од усташа. Нешто мало мање је од комуниста кад су они дошли. Нису још ни побројане њихове жртве. У Србији је једна од влада претходних донела одлуку, издвојила новац и наложила да се истраже масовне гробнице Срба патриота побијених од комуниста. Негде сам скоро прочитао Дражину реч ,,Браћо партизани што сте довели Тита и његове пролетере да изазову грађански рат у Србији. Ми смо имали снаге да истерамо Немце који су напуштали већ,,. Заиста четници су нека места већ ослободили. Калабић је предао Крушевац ослобођен, Источну Србију је ослободио Дражин командант, а онда су несрећни савезници Титу предложили, наредили да организује Сремски фронт, док су се Немци повлачили, нису хтели да буду понижени. Ту је изгинуо цвет србијанске омладине да би задржали Немце, да западњаци пре Руса стигну у Берлин. Нису стигли. Ипак су Руси пре стигли. Али је жртва била велика. Причају људи да је у Београду била колона од железничке станице до Славије, оном Немањином улицом, све ковчези србијанских омладинаца побијених на Сремском фронту. То је била жртва и то су својеврсни мученици. Их колко их је побијено по Србији од тога злочина комунистичког. И почели су да истражију крагујевачки студенти са оним Самарџићем што је издавао погледе и дошли до бројке од око 150 000 побијених патриота са доласком партизана. 25 000 је убијено патриота само у Београду.Причају ми сведоци да су тада видели на Бањици тај продужен логор од комуниста и тамо су затирали Србе још и сахрањивали горе у Јајинцима. То су опет жртве које ће открити једног дана али и ту привилегију.
Божја љубав је јака љубав а истина је да је цена љубави жртва
Каже пророк Авакум (то је четврта песма библијска) ,,Положио си јаку основу, љубав твоју за однос према нама,, или од Јова ,,Мислиш да сам те због нечег другог проверавао него да ти покажем милост своју,, или код Јеремије ,,љубављу вечном заљубих те, заволех те,, То су Божје речи које упућује својим вернима. Апостоли колко су страдали, па мученици, па сазвежђа, како каже Јован Богослов у Откровењу, то су облаци мученика обучени у беле хаљине које су опрали у крви јагњета Божјега. Пут наш је пут јагњета. Истина је да је цена љубави жртва то је Свети Владика Николај говорио, а како је био песник и опевао. Љубав изискује жртву. Верност Христу је провера љубави, као што је његова љубав. Говорио је о томе и Свети Златоуст у тумачењу Аврамове жртве.
Молио Бога Аврам, нема деце, Сара нероткиња, молио, молио и кад му је дао на крају и дошо до дваест година Бог му је реко ,, Иди да ми жртвујеш сина,, и он је пошао из Хеврона доле уз реку која је наставак Кедронског потока у Јерусалиму.( Кедронски поток извире горе од Скопуса где је универзитет па се спушта кроз Гетсиманију према манастиру Св.Саве и ка Хеврону у Мртво море). И Аврам је том долином повео Исака да га жртвује. И кад су дошли доле под брдо Морија, које су мало заравнили (данас је као на платоу та џамија) оставио је слугу и магаре и натоварио бреме дрва на Исака. Наставак знамо. Исак је пример смирења, Аврам је пример вере, а Јаков је пример верности Богу и борбе за Бога. Јаков је човек који се борио и са Богом и за Бога, он се рвао ону ноћ са Богом. Бог воли ту борбу, Бог поштује ту борбу, вреди се с Богом борити, али не против Бога, него с Богом и за Бога. То охрабрује човека то даје достојанство. Па Јову кад се јавио Бог како је то потресно. Он мученик у црвима, па и жена му се ругала, па и они пријатељи као дрвени адвокати, па четврти дошли а он ,,не кажем да сам безгрешан, али није сразмерно моје страдање овога што доживљавам,,. Црепом чисти гној са својих рана од лепре и јавио му се Бог и рекао ,, Ти не знаш да ти ово чиним да ти пројавим милост своју,, и Јов онда реко ,,мећем руку на уста немам шта да кажем,,. Бог га је ту удостојио достојанства и реко,,Јове опаши се!,, каже Бог. Како да се опаше кад му је све иструлело од лепре, иструлело од гноја, стани као човек, тако је Јов страдао и показао се. То описује сјајно Достојевски у Житију старца Зосиме, кад је Зосима дошао велике недеље прва три дана када се чита Јовова књига, па Зосима u роману Достојевског Браћа Карамазови чује и каже ,,како је то величанствена слика: свемоћни Бог јавља се слузи своме Јову,,. То је Достојевског потресло. Достојевски је такав пример православног човека. Њега је потресло и онда је кренуло. Нешто је слично старцу Силуану, када је старац Силуан, један моћан руски мужик дошо на Свету Гору. Њега је наш Свети Николај Велимировић први 1938. уврстио међу светитеље. ,,Ако хоћете да видите живог светитеља, идите код старца Силуана,, - говорио је. Он је био библиотекар у Св. Пантелејмону, а после је дошо Софроније из Париза Захаров па описао ону дивну књигу Старац Силуан. Он се молио, молио из љубави према људима, оним радницима, сиротињи видео и плако да Бог спасе свет, а Христос га пустио до те мере да је дошо до тога да је Бог неумољив, да Бог неће да пројави милост своју и пукне нешто у његовој души. И онда му се јави Христос и каже ,,Што ти тако плачеш?( није реко што ти плачеш?) Зар ти не знаш да ћу ја, који сам страдао за свет судити свету?,, Распети Бог ће судити својим састрадалцима. То је у ствари такав начин Божјега очишћења, прочишћења, као злато кад се очисти у огњу, просијава, просветљује и очишћује од свега. И онда му је реко ( била је нека доза мале гордости у старца, да он оће да спасава свет) ,,ти држи ум свој у аду и не очајавај, немој да се понесеш, сматрај да ћеш и ти бити осуђен, али не падај у очајање,,. То је нови подвиг и то је нама Србима и на Косову нарочито сада важно да не паднемо у очајање у депресију, да стојимо ,,ми знамо судбу,, што каже Шантић ,,и кад нам мушке узмете животе гробови ће се наши борити са вама,,. Тешко овима гробокрадицама и куморушитељима! Какву будућност спремају својој деци?
Али Крст носити нама је суђено. И да завршим овде с препоруком браћи на Косову и Метохији:
Стојте да опстанете, останите да опстанете...
Поводом годишњице упокојења владике Атанасија, 4.март 2022.године