Декларација о доктрини „руски свет“ као документ новог „смутног времена“

Дана 13. марта 2022. године, у првој недељи Великог поста, научници, клирици и мирјани из Центра за истраживање православног хришћанства Фордхемског универзитета (приватни језуитски универзитет у САД) и Волоске Академије за богословске студије (Грчка) објавили су Декларацију о доктрини „Руски свет“ 1).

    

Декларација почиње као геополитички текст с терминологијом која одговара овој дисциплини 2), и у њој се изражава став неслагања с политичким и црквеним лидерима Русије, али се затим прелази на закључке богословског карактера. Испоставља се да је протест православних клирика и мирјана који су је потписали истовремено и у политичком (у овом делу он се увелико подудара са званичним ставом држава у којима имају држављанство и боравак) и црквеном смислу. Одмах ћемо истаћи необичан успех овог дела у медијима, који није типичан за уско специјализовани богословски текст као што је православно богословље. Декларација је врло брзо подељена на цитате који су објављени на свим континентима и на разним језицима, укључујући и неевропске, уз додатно тумачење новинара различитог профила 3).

У свом црквеном ставу Декларација критикује доктрину о „руском свету“ као „облику етнофилетистичког верског фундаментализма“ или „етнофилетистичке јереси“ којом се, по мишљењу аутора текста, руководе руска влада и Руска Црква.

Схватамо да је само крајња забринутост због хуманитарне ситуације у Украјини могла да подстакне православне клирике и мирјане да свој став изразе у тако оштром и критичком облику. Ипак, руском православном читаоцу који се одазива на Декларацију тешко је да схвати идеју њених аутора о „руском свету“ као јереси. Пре свега, зато што у тексту апсолутно нема позивања на изворе „лажног учења“ које се критикује, ако се оваквим позивањем не сматра то што се помиње да су у „својим излагањима за последњих 20 година председник Владимир Путин и московски патријарх Кирил (Гундјајев) више пута позивали и развијали идеологију ‘Руског света’“. Међутим, обично се херменеутика неко учење анализира на основу докумената везаних за доктрину и каноне Цркве, записнике са сабора, књиге и конференције, напокон, школске програме и уџбенике, ако се ради о званичној јавној верској организацији, а не о тајном друштву или завери. Пошто су Декларацију потписали неки велики научници за које се нипошто не може претпоставити да су немарни или да користе конспиролошке методе, ово поред свег поштовања говори само о једном: текст Декларације се не ослања на изворе зато што претпоставља да је већ обављен темељан аналитички рад на реконструкцији доктрине руског света на неким другим местима. Другим речима, Декларација, разобличава учење која је већ анализирана и чије су постојање аутори прихватили као чињеницу.

Дакле, богословске формулације Декларације су само врх грандиозног глечера чији се „подводни део“ налази у многобројним чланцима који су у току последњих година објављени на тему „руског света“ и Руске Цркве као „меке политике силе“. Наизглед, требало би да радује то што се у току последњих 20 година појавило врло много публикација о Руској Православној Цркви које су написали страни политиколози, историчари, социолози, правници, стручњаци за религију и економисте, нарочито после дугих деценија кад су се на Западу за Православну Цркву занимали само појединци, а у СССР-у се о њој писало искључиво у жанру атеистичке пропаганде. Авај, циљ садашњих публикација је потпуно другачији од оног којем бисмо се могли надати. Заправо, можемо претпоставити какав је читајући Декларацију поводом руског света 4). У овој бујици се могу пронаћи и чланци богослова, али је занимљиво то што се њихове изјаве чују управо у оквиру спољнополитичких консултативних пројеката 5).

Дакле, аутори Декларације очигледно полазе од тога да овај темљан рад који е научна заједница обавила ван граница Русије већ представља општеприхваћено друштвено и хуманистичко знање. Због тога у Декларацији и нема аргумената. Претпоставља се да је аргументација већ дата, а сад је преостало само да се наведу коначне дефиниције и „отресе прах“ јеретичког „руског света“ од православног погледа на свет.

Овај талас публикација и аутори који играју улогу заједнице експерата за Руску Цркву ван граница Цркве су, што је врло необично, непознати већини православних Руса. Зато текст Декларације у нама изазива заиста велику недоумицу и чини нам се врло далеким од стварног живота. Као главни кривац у њему се проглашава идеологија „рускости“. Међутим, данашњи руски православци се у принципу слабо занимају за било какву идеологију после совјетског периода, потрошачки менталитет је њихово искушење у много већој мери него идејност. Неоспорна је чињеница да чланови Руске Цркве данас могу имати изузетно различите погледе и уверења, припадати различитим социјалним групама и партијама, различитим националностима и бити грађани разних држава. Црква остаје место отворено за све и управо то њеним члановима даје основу да се називају „браћом и сестрама“. Покушаји највиших државних чиновника Русије да пишу и разматрају концептуалне текстове о вредностима руске цивилизације не изазивају ни масовни, нити иоле колективни ентузијазам и остају лична иницијатива или иницијатива надлештава државних службеника и стручњака који се тиме баве. Одсуство строге концептуализације такође је повезано с тим што чак и присталице „руског света“ реч „свет“ у овој синтагми лако замењују речима „идеја“, „култура“, „културно-језичко заједништво“, „цивилизација“, „историјско заједништво“, „историјски пројекат“, „корени“, „сународници“, „поредак“ итд., а реч „руски“ нема строго етничко значење. Напротив, у геополитичкој критици концепције „руског света“, кључни појам је управо „world“ (свет) зато што је управо с њим повезана теза о територијалној одређености „руског света“, и о његово имплицитној агресивно-свеобухватној експанзији. Међутим, друга значења руске речи „мир“ која су позната чак и ђацима који анализирају „Рат и мир“ Лава Толстоја потпуно измичу критичарима „Russian world“ 6) и само се делимично преносе приликом тражења аналога у романско-германској култури (Pax Rossica).

О свему овом би се с колегама из иностранства у друго време могло разговарати у мирном богословском дијалогу, али нам се чини да је то у овом тренутку потпуно неумесно. У јеку оштрог војног конфликта и застрашујуће рањивости великог броја људи радије не бисмо да говоримо и дискутујемо, већ да чинимо оно што нам налаже хришћанска савест и што нам омогућавају околности. Ипак, тужно је што у тренутку невиђене кризе, кад се од свих хришћана захтева максимално улагање људских напора и чување сећања на Бога објављују оптужбе упућене целој Помесној Цркви за јерес на основу несавесне анализе, далеке од искуства и праксе црквеног живота. Чини нам се да би људи, којима је поверен племенити задатак да буду учитељи других, чак и у братском разобличавању могли поступати другачије, мислећи да могу да погреше због тога што једноставно не схватају унутрашњи живот друге Цркве. Тада бисмо се могли надати разумевању у будућности и ову наду би поткрепљивало јединствено црквено искуство ХХ века кад су се верски лидери које су делили фронтови Првог и Другог светског рата касније сусретали на конференцијама и састанцима с искреном жељом да превладају све облике људског непријатељства ради добробити Цркве и друштва 6).

Што се тиче оптужби за јерес етнофилетизма, треба рећи да у Декларацији нема позивања на текстове Руске Цркве, исто као што нема ни позивања на релевантне одредбе православне веронауке, без којих је разговор о јереси лишен сваког богословског садржаја. Због тога није јасно у ком смислу аутори Декларације користе реч „јерес“: да ли у богословском или публицистичком и свакодневном (као што се понекад говори, на пример, о „јеретицима“ у науци или политичкој партији). Позивање на Цариградски сабор из 1872. године проблем не чини јаснијим, пошто се ради о сабору Цариградске патријаршије који се тицао црквене управе у Отоманском царству и никад није имао, а још мање је могао имати, одјека на нивоу целе Цркве. Његове одлуке немају канонску важност за Руску Православну Цркву, која осим тога, „бугарску шизму“ никад није сматрала за јерес, већ је напротив, сматрала да су захтеви православних Бугара о језику богослужења и клиру из бугарског народа праведни. У Русији су „грчко-бугарску шизму“ сматрали расколом који је био двоструко тужнији што су се обе стране трудиле да добију подршку нехришћанске турске власти. У сваком случају, кад је Цариградска патријаршија 1945. године укинула шизму „бугарско питање“ је коначно решено, при чему у документима ни на који начин није поменуто одрицање или превладавање „јереси“.

Да би се објасниле одлуке Цариградског сабора из 1872. године треба рећи да је идеологија национализма заиста представљала огроман проблем којег су људи постали свесни тек у XIX веку у доба револуција. Притом, није толико проблематичан био национални садржај, већ најрадикалнија и тотална идеологизација људског живота. Идеје су овладавале људима, изгледале су као апсолутна знања, поспешивале су фрагментацију доживљаја стварности и оправдавале су убијање људи који нису делили ове идеје. Католичка црква је на изазов национално-прогресивних револуционарних идеја одговорила Првим Ватиканским сабором из 1870. године на којем је одобрена „папска догма“. Наднационална верност папи за католике је представљала својеврсни светионик у свету сукобљених зараћених идеологија. Цариградски сабор из 1872. припадао је истој епохи, суочавао се са сличним изазовима идеолошког национализма, још опаснијим по безбедност мешовитог становништва на територији Отоманског царства. Одлуке сабора јачале су углед цариградског патријарха и културну (грчку) слогу у том тешком трентуку. Док је Ватикански сабор уводио нову догму, Цариградски је донео нову осуду јереси позвану да заустави центрифугалне процесе у царству 8).

Кад се балканска ситуација упорно пројектује на мирну вишенационалну ситуацију народа Русије која чак ни у тренуцима дубоких раскола на политичкој основи (на пример, на „црвене“ и „беле“) није попримала карактер етничког конфликта, не долазимо у додир с историјском науком у служби богословља, већ с политичком митологијом. То је неуспешна, неоснована и несавесна аналогија, која не издржава критику. „Балканска пројекција“ представља извор неразумевања историје вишенационалне Руске Цркве, као и Украјинске Православне Цркве. У будућности, кад се стекну околности за то да се потпуни међуправославни дијалог настави, ова питања би могла постати важна тема за проучавање.

Што се тиче оптужби за „демонизацију политичких верских неистомишљеника и мањина“ (озлоглашене геј-параде, перформанси у храмовима итд.) пошто је у Русији Црква већ преко пола века одвојена од државе, у овим питањима задржава слободу вероучитељског и културног изражавања као хришћанског сведочења. То је једноставно сведочанство које нипошто није национално („филетистичко“), већ је универзално, основано на Светом Писму и вишевековном искуству црквеног живота. Руска Црква нема никакве основе да меша начин свог ширења радосне вести и мисије, не само то, она нема права да их мења по сопственом каприцу да би угодила владајућим схватањима света и политичким уверењима „напредног света“. У вези с тим можемо се сетити речи историчара културе С. С. Аверинцева:

„Живимо у такво време кад су, да кажем језиком који није научни, све речи већ изречене. Кад онај ко говори треба да зна да изражава тачку гледишта која је, у принципу позната слушаоцу заједно са свим аргументима против ње. Бескорисно је претварати се да није тако. Треба реалистично да схватимо да смо сви одговорни. Због истих разлога због којих онај ко види да у се сви окупили на једној страни чамца и да чамац само што се није преврнуо, мора да се баци на супротну страну, и ми смо дужни да се темељније и брижљивије односимо према старим вредностима управо онда кад им прети уништење... И овде се ради о томе да... треба да буде сачувана мирнија и тим пре одлучнија верност личности свом ставу, да се сусрет ставова не би претворио у њихово равнодушно мешање. То је тешко, али је све друго – погибељ, ако не физичка, онда духовна...“ 9)

Овај културни и мисионарски избор Руске Цркве који противречи ономе што се може назвати мејнстримом глобалног света, може бити објекат разматрања и друштвене критике – зашто да не, важно је само да то буде савесна критика, bona fides. Међутим, Декларација у том смислу уопште не претпоставља задатак да се створи макар привид основаности. Њен опис „руског света“ оставља чудан утисак фасаде при чему нема зграде, као да је неко у филмском студију саградио реквизите с јединим циљем да их ефектно спали у завршном кадру.

И за то се може понудити још једно објашњење: текст уопште није братска критика, обраћање руководству и члановима Руске Православне Цркве. Можда је упућен православним хришћанима који не живе у Русији и ближем иностранству, већ на Блиском истоку, у Азији, па чак и у Африци и управо њима се нуди да се одрекну „сплетки руског света“. С овим читаоцима се не мора обавезно ступати у разговор о финесама руске историје, довољно је означити јасно супротстављање, чак и ако се то чини на информативно несавесне начине, главно је да се доведу пред неминовни избор.

Чини нам се да из садашњег ћорсокака православног дијалога нема изласка у виду избора овог или оног политичког центра утицаја. Једини излазак за хришћанску савест јесте избор Цркве која освештава свет Речју и Тајном и управо због тога нема права да излазећи ван оквира сопственог призвања присваја одговорност и задатке државе, да црквену проповед претвара у политичку говорницу. Верујемо да ће садашње неразумевање бити превладано у будућности кад се сарадња влада буде посветила заједничкој хришћанској мисији у свету у којем постоји жудња за Речју и миром.

1) Декларација о доктрини „Руски свет“ // https://publicorthodoxy.org/ru/2022/03/13/10845/ Декларацију је до сада потписало преко 500 људи, претежно православца из англо-америчких и европских школских установа.

2) На пример „invasion“ (упад), „threat“ (претња). У руској варијанти текста се каже да хијерархија РПЦ „своје заједнице упућује на молитве које активно подстичу непријатељство“ (encourage hostility), али се у међународним документима ова синтагма стабилно преводи као „изазивати борбена дејства“. Односно, енглеском читаоцу остаје оваква варијанта текста.

3) Ових публикација има толико много да овде није могуће навести све одреднице. Ево, на пример, овде се „руски свет“ пореди с немачко-фашистичком религиозном политиком чисте крви: ‘Russkii Mir,’ the Russian Equivalent of ‘Blood & Soil’ Ideology at the Heart of Putin’s War, Explained and Rejected by Theologians in New Statement | Religion Dispatches // https://religiondispatches.org/russkii-mir-the-russian-equivalent-of-blood-soil-ideology-lies-at-the-heart-of-putins-war-orthodox-theologians-explain-and-oppose-it/

4) В., на пример, библиографију за рад који је написао колектив научника-географа Vladimír Baar, Martin Solík, Barbara Baarová, Jan Graf. Theopolitics of the Orthodox World—Autocephaly of the Orthodox Churches as a Political, Not Theological Problem. Religions 2022, 13, 116 // https://doi.org/10.3390/rel13020116.

5) В., на пример, Rev. Fr. Dr. Daniel P. Payne. Spiritual Security, the Russkiy Mir, and the Russian Orthodox Church: The Influence of the Russian Orthodox Church on Russia’s Foreign Policy regarding Ukraine, Moldova, Georgia and Armenia // Traditional religion and political power: Examining the role of the church in Georgia, Armenia, Ukraine and Moldova / A. Hug (ed.). London: The Foreign Policy Center, 2015. C. 65-70.

5) Било би занимљиво установити у којој мери англо-америчка критика „russian world“ понавља тезе о Атлантику где се британска круна борила против „spanish world“ и „french world“.

7) Тако је, на пример, о.Сергије Булгаков писао о терету неразумевања који је створен у току векова конфесионалне изолације који се превладава у личном општењу представника различитих црквених традиција и психологије. В. Булгаков. Лозанская конференция и папская энциклика // Путь. 1928. №13. С. 71-82.

8) Остаје велико питање колико је ово „замрзавање“ било ефикасно имајући у виду крваве балканске ратове у првим деценијама ХХ века.

9) Аверинцев С. Беседы о культуре. М., 1988. С. 15.

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×