У име Оца, и Сина, и Светога Духа!
На овом свету има много различитих учења, религија и моралних закона. И има веома много људи који кажу да је све то у суштини једно исто. Ово је уврежено мишљење, ово гледиште данас доминира у свету. Од људи који себе сматрају образованима често се може чути: „Поштујем хришћанство, али оно је исто што и друга учења.“ И почињу да наводе примере одредаба, закона и заповести који се заиста подударају међусобно, па чак и са Светим Писмом. Наводе слична места.
Чак су и комунисти својевремено радо говорили: „Кодекс градитеља комунизма је исти као десет заповести.“ Наравно, делимично су и једни и други људи у праву, зато што у човековом срцу живи морални закон који је Бог установио. И човек, чак и ако никад није држао Свето Писмо у рукама – наравно, данас таквих људи има све мање и мање, а раније их је у традиционалном друштву било много... дакле, и они који никад нису читали Писмо често су поступали по Божјем закону.
Међутим, код хришћана постоји нешто најважније, по чему се разликују од других људи, који на свој начин поштују Бога. И ту се налази извесна вододелница. То су Тело и Крв Христови које окушамо и који су за нас извор живота. У свим другим учењима постоји мноштво различитих ствари, али тога нема. И управо по томе препознајемо ко су Христови истински ученици и ко су истинска деца Божја. Господ нам је оставио овај дар – да пијемо Његову крв и да једемо Његово тело на отпуштење грехова.
Христови Тело и Крв нас обнављају, оживљавају нас. Григорије Богослов каже да је то оружје које је дато хришћанима. Оно их и бодри, исцељује, и усељава у њих живот, даје им опроштај и остављење грехова. Без тога живот хришћанина није савршен. Он једноставно није онакав какав Бог жели да буде и каквим га замишља.
Цео живот се може провести без Причешћа и таквих људи има много. Скоро сваки пут свештеник на исповести среће човека који каже да стално или често долази у храм, али се притом не причешћује. Односно, људи не схватају где је извор исцељења од грехова, где је извор живота! То је веома жалосно. И то разобличава нас, хришћане, који стојимо пред Путиром, за то да смо превише лењи и да ово важно знање не делимо са својом браћом и сестрама. Не пружамо пример који је толико неопходан.
Заиста, ако погледамо хришћански свет, православни свет, узмимо само Москву и Русију, већина хришћана је управо таква. А да не говоримо о онима који су се једном крстили, али не поштују никакве црквене одредбе. Ако чак и они који долазе у храм не схватају колико је важно да се причешћујемо и да је то окосница, основа и темељ наше вере – Причешћивање Телом и Крвљу Христовом. То је извор вечног живота који нам је Христос оставио како бисмо били Његови верни ученици, како бисмо имали разум да схватимо Писмо.
Благодат Светог Духа кад се сједињујемо са Христом, чисти наш разум и срце, и ми другачије гледамо на свет. Колико се страшних и чудовишних грехова дешава управо зато што људи једноставно не виде грех и не схватају шта је грех. Због чега се то дешава? Зато што су прво дошли Христови непријатељи, слуге ђавола и рушили храмове. То су правдали речима: „Даћемо вам топлу воду, комфор, образовање, изградићемо путеве, сви ће добити посао, лепо ћете живети.“ Али зашто су управо у тим слатким годинама овог живота без Бога за којим сада толико много људи осећа носталгију, стотине хиљада хришћана чинили страшне злочине? Оне који вапију на небо. Ради се о абортусима. И сад, после таквих ствари, можемо сумњати у нашу будућност као такву – и наше земље, и нашег народа.
Зашто се то дешавало? Зато што су људи били помрачени, ђаво их је заслепио, јер су били лишени благодати Светог Духа, лишени Тајне Евхаристије. И они су као пијани чинили ове страшне, чудовишне грехове – и мушкарци, и жене, и млади, и стари. Јер пијан човек, кад се напије, исприча нешто, уради нешто, па се после ни не сећа. А кад га неко подсети или му исприча – каје се. И тако је живела цела земља. Многи данас осећају носталгију и кажу: „Како је све било добро!“ Да, било је врло много добрих ствари, али је било и врло много страшних. Зато што су људи били лишени извора живота, били су заслепљени. И управо то је довело до тога да се све распало и да су почеле дивље баханалије греха.
Овај извор живота нам се данас даје слободно, већ врло дуго времена. Храмови су отворени и приступачни. И ми са ужасом схватамо колико је мало људи спознало то да Господ није тек онако рекао: „Примите, једите: ово је Тело моје. И узевши чашу и заблагодаривши, дао им је и рекао: Пијте од ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завета, која се за многе излива на отпуштење грехова“ (Мт. 26: 26-28).
Наравно, треба се пажљиво односити према Причешћу. Апостол нас управо данас подсећа на то да не треба да се причешћујемо на осуду. Неки, има таквих и међу људима који долазе на половину литургије и долазе да се причесте као да је то обична ствар. То су заслепљени људи, болесни, који се налазе у крајњем степену прелести.
Будите врло опрезни кад приступате Христовом Телу и Крви. Овде треба да постоје две ствари: с једне стране, то треба да буде редовно и стално, за то је потребна дисциплина. То је важно. Али истовремено, веома је важно да се не изгуби свештени страх, зато што није случајно што апостол каже да човек може да се причешћује Христовим Телом и Крвљу на осуду. Овакви људи веома тешко духовно обољевају. Они једноставно полуде тако да се то чак види и споља.
На Велики четвртак још једном постанимо свесни да су Христови Тело и Крв за нас, хришћане, извор живота. Пажљиво живимо, ревнујмо за Бога и благовестимо. Кад би бар још једног човека свако од нас, хришћана, у свом животу својим примером научио и довео на Причешће! Кад би га просветлио светлошћу која испуњава душу после Причешћа, просветлио с љубављу – то би значило да овај хришћанин није узалуд долазио у храм, исповедао се и причешћивао. Треба да дарујемо ову благодат, сви треба да благовестимо да је управо Причешће извор живота који тече у живот вечни. Амин!