У име Оца, и Сина, и Светога Духа!
Данас смо чули причу о томе како је Христос на чудесан начин преко Својих ученика и апостола нахранио пет хиљада људи, „поред жена и деце“, односно, било их је још више на пустом месту. У пустињи је нахранио велики број људи давши им пет хлебова и две рибе. Људи су ишли за Христом, желели су да чују Његове речи и да добију утеху. И Он је исцељивао људе који су долазили код Њега. И већ је било пало вече кад су апостоли рекли Христу: „Онде је пусто место, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране“ (Мт. 14: 15). Христос им је на то казао: „Подајте им ви нека једу.“ И тада се нашло ових пет хлебова и две рибе, Христос их је благословио, народ је сео на земљу и на чудесан начин се огроман број људи најео од пет хлебова и две рибе. И више од тога, остало је још 12 котарица ове хране.
Ова прича нас још једном подсећа на то колико је наш живот у Христу натприродан. Господ Својим ученицима благодат даје у изобиљу, осим тога, даје им и способност да ову благодат деле са својим ближњима. И кад делимо благодат, јеванђељску реч, молитву, учење, љубав и нека материјална добра која нам Господ даје, видимо да они не нестају, већ се, напротив, повећавају. У томе се испољава божанска натприродност. Сами не верујемо у то да је нешто могуће, а оно се дешава.
У овој јеванђељској причи постоји један занимљив моменат на којем бих желео да мало задржимо пажњу. Ово чудо се дешава у пустињи, у тренутку кад су људи макар накратко оставили свој уобичајени живот и кад су ради сусрета са Спаситељем отишли од скромне цивилизације у којој су живели и кад су кренули за Христом на пусто место, подстакнути интересовањем и љубављу према Њему. Нису чак ништа ни понели, и због тога се испоставило да је тако велики број људи изненада остао без хране.
Пустиња је изузетно место, и сликовито и несликовито говорећи. Зашто су монаси бежали у пустињу? Монаштво се и зачело у пустињама, далеко од света. Зашто је Марија Египћанка побегла у пустињу да се бори са страстима? Данас славимо спомен на мајку Мајке Божије – свету Ану. Кад је њен муж Јоаким зачуо речи прекора и оптужби и кад свештеник није примио ни жртву од њега, зато што је сматрао да ако они – Јоаким и Ана, у тако позним годинама још увек немају деце, то је по тадашњем јеврејском погледу на свет значило да им Господ не даје благослов и да се од њих не може примити жртва. Јоакима је то заболео, ражалостио се, и шта је учинио? И он се осамио у пустињи и тамо се молио, молила се и света Ана. И њихова молитва у самоћи је била награђена.
Све нам ово говори о томе да је да бисмо стекли посебну благодат, да би се разбистрио наш духовни вид, потребно да изађемо у своју пустињу из овог света, бар на неко време. И управо у пустињи је Господ учинио такво чудо с овим људима. То је за нас повод да се замислимо о томе да и ми у свом животу увек треба да пронађемо време и снагу да се на неко време удаљимо од природног тока нашег живота који може бити врло удобан, сладак и уобичајен, али који заправо не даје никакво исцељење нашој души и ни на који начин не испуњава наше срце благодаћу. Бар понекад треба да се повучемо у ову пустињу како бисмо стекли праве дарове Светог Духа. Међутим, за то су нам потребни посебна љубав и вера.
У данашњем одломку апостол Павле позива све Христове ученике да буду једномислени. Каже нам: „Немојте се делити међу собом, немојте говорити (ја сам с овим свештеником, а ја сам с оним свештеником) ја сам Аполосов, ја сам Кифин“ (в.: 1 Кор. 1: 12) – зато што оваква подела противречи хришћанском духу и учењу, хришћанској љубави и ономе чему је Господ учио. Нажалост, и данас има врло много оваквих подела међу хришћанима. Погледајте шта ђаво ради: прво нас је поделио око болести или гласина о болести, око тога како треба да се понашамо, шта је исправно, а шта није исправно, како да се спасавамо од ње, да ли да верујемо некоме или да му не верујемо, да се вакцинишемо или да се не вакцинишемо. Сећате се каква се подела десила одједном и какво је то било искушење за нашу веру! Многи људи који су долазили у храм једноставно су изгубили веру, уплашили су се. И сад има људи који су тада престали да долазе на службе, па ни сад не иду, плаше се. Али ако погледамо који је корен овог догађаја видимо да је ђаво све нас почео да дели на лоше и добре, на правилне и неправилне. Колико се појавило људи који су стално говорили о томе и стално некога разобличавали и приморавали. И у Цркви су се људи поделили, свако је имао своју истину и са чуђењем смо посматрали како граница ове поделе одједном пролази између нас и људи које смо увек сматрали истомишљеницима.
Ова подела је прошла, а затим је наступила још већа и још страшнија подела. Свештеници сад с болом говоре о свом малом стаду, о својим заједницама и парохијама. То се посебно види у парохијама у иностранству, у разним земљама. Свештеници кажу да су оне које није докрајчио ковид, у смислу поделе међу верницима, докрајчили ови потреси, страдања и ратна дејства, смрт и политика и сви ови разговори. Људи су се још више поделили.
И заиста, кад човек гледа све ово, обузме га ужас, зато што дојучерашњи другови-хришћани, одједном почели да га мрзе, и он почиње њих да мрзи, и чини му се да је у праву, а њима се чини да су они у праву.
Међутим, за хришћане нема ничег новог. Ђаво је увек сејао коров и семена раздора, и зато је још пре две хиљаде година апостол Павле с болом и љубављу говорио о томе да сви хришћани треба да говоре једно, подстакнути Христовим духом. Али да бисмо заиста стекли овај дух треба да проналазимо време и снагу да се повучемо од света, да одемо у пустињу свог срца и да у њој тражимо Христа. Треба више да читамо Свето Писмо и дела светих отаца, јер у свему што видимо и што се дешава, заправо нема ничег новог. Облици су нови, али је садржај исти.
Толико много смо говорили о Цркви, о вери, тражили смо неке нове облике проповеди, вероватно је томе било посвећено последњих 30 година, ако не и више. Томе су стално били посвећени конференције, фестивали и форуми. Испробавали смо и усвајали различите електронске и дигиталне изуме: „Овако ћемо да уређујемо блогове, да проповедамо и мисионаримо,“ – и одједном су наступили тако апсолутно јасни потреси и изненада се испоставило да у многима од нас једноставно нема довољно љубави, милосрђа и способности да саосећамо с туђом невољом. Испоставило се да немамо довољно љубави чак ни за људе који пате. Сад мноштво хришћана страда морално и физички, а ми притом патимо од чамотиње и не знамо шта ћемо са собом, патимо од лењости, нерада и самоће. Кад бисмо смогли снаге да више размишљамо о онима којима је сад заиста тешко, о свештеницима који се налазе у тешким условима, и самима би нам било лакше, и Господ би нам, исто као и онима пет хиљада људи давао благодат за спасење наших душа у изобиљу.
Сећајмо се тога и спасоносне пустиње у којој свако од нас може срести Христа и добити од Њега дар љубави, дар благодати Светог Духа и дар спознаје тајни Царства Небеског. Амин.