,, Од осмеха до премудрости Божје,,

Са великаном Српског народног позоришта Миодрагом Петровићем у Великој Хочи

    

Публици у Великој Хочи, Осојану и Гораждевцу се од 12 - 16. августа представио великан драме Српског народног позоришта у Новом Саду, Миодраг Петровић представом (монодрамом),, Од осмеха до премудрости Божје,,

Представу је публика прво одгледала у једној од школских учионица,у Великој Хочи, јер је планирано извођење на отвореном омела киша. По речима Миодрага Петровића, глумца који је цео свој радни век провео Српском народном позоришту као матичној кући, ово је било и премијерно приказивање представе за коју је добио благослов од Његове Светости патријарха српског г.г.Порфирија. Представа је наредних дана приказана публици у још неколико места на Косову и Метохији ( Осојану, Гораждевцу,...) а по завршетку турнеје по Косову и Метохији биће приказивана и у другим деловима Србије на саборима и црквеним сабрањима. Представа је спој различитих мисли и реченица о смеху а ту су и шале и анегдоте настале у животима свештеника, монаха, епископа, писаца... Представа се завршава речима аве Јустина изговорених поводом смрти комедиографа Бранислава Нушића.

По речима Миодрага Петровића, са којим смо разговарали у Великој Хочи, осмех може да приближи људе вери, а не да их удаљи, а човек је једино биће које се смеје:

     -Нико од нас не може да објасни тај смех и осмех, али трагамо за том Божјом тајном у човеку у безданим дубинама негде, има ту нечега. Јер једини је човек биће које се смеје. Тако не умем да објасним то моје осећање што сам толико радостан и срећан што је то баш у Хочи. Могу ја да причам рационалне неке разлоге али све је то слабо и танушно у односу на оно што стварно осећам дубински.

Премијера у Великој Хочи

- Велика Хоча је знаменито место и ово осећам као свету дужност и ово први пут говорим и ово је премијера. Редитељ Предраг Ћурић је скупио ове текстове и намера је да изводимо по храмовима и по портама у Србиј и шире. Играли смо у школи у једној учионици јер идеју да играмо на отвореном је омела киша. Неко је реко да је један човек човечанство, а не камоли ова пуна учионица и срце ми је пуно још и ако додам да ми је данас рођендан... све то има неку симболику.

Јесте ли први пут на Косову и Метохији, у Великој Хочи?

- Пре рата сам играо представе са Српским народним позориштем у Пећи, Призрену, Приштини, а ово ми је први долазак и прва представа у Великој Хочи.

Имали сте прилике пре представе да прошетате селом?

Да, већ сам упознао неке људе и зближио се са њима. Бар тридесетак људи знам по именима и за два три дана колико сам овде, осећам као да је моје село.

Ви сте у пензији. Да ли глумац може да оде у пензију?

То су неке законске норме и свакога закачи па оде у пензију. Ја сам од 1976.године у Позоришту и радим што у позоришту, што на телевизији, на радију. Није се то прекинуло и ускакао сам у неке представе у СНП, а ово радимо у самосталној продукцији.

Постоји ли за глумца најважнија улога? За Вас ?

Да, имам најважнију улогу. То је била ,,Месечина за несрећне,, Јуџина О`Нила, и ја сам играо Џејмса Тирона млађег. Ту сам играо са аутом који сам купио од моје жене јер нисам имао положено, однела ме нека дежурна служба. То је било у оно време распада Југославије. Ја сам знао неку причу да су неког хармоникаша сахранили са хармоником иако је она била скупа и тако сам ја сахранио ону земљу са оним аутом. Међутим, Вида Огњеновић је хтела да у том дворишту на сцени буде неки ауто, и они нашли на неком отпаду ауто ( у међувремену поскидали неке делове, мотор, точкове нису) и ја кад сам направио улогу видим ауто исто као мој и има неки вар на оном газишту. Препознао сам да је то мој ауто који је дошао као неко кученце и пратио ме и играо са мном у представи ,,Месечина за несрећне,,

Данас славите рођендан у Великој Хочи...

Да то је мени симболично... као што нико од нас не може да објасни тај смех и осмех, али трагамо за том Божјом тајном у човеку у безданим дубинама негде, има ту нечега, јер једини је човек биће које се смеје. Тако не умем да објасним то моје осећање што сам толико радостан и срећан што је то баш у Хочи. Могу ја да причам рационалне неке разлоге али све је то слабо и танушно у односу на оно што стварно осећам дубински шта је.

Ваша представа се састоји и од неких шала и анегдота које су настајале у црквеном животу, па и у самој цркви, на литургији нпр.? Мене је подсетило на књигу Несвети а свети са старцима у Русији. Колико је важно да знамо да вера није само озбиљност и строгост?

Да баш тако. Ове приче могу само да приближе Цркви и Богу, а не да удаље вернике. И наравно, ја имам благослов за ову представу од Његове светости Патријарха Порфирија. И то благослов који ми је дао пред још неким владикама у мају, у Карловцима на обележавању стогодишњице уједињења Српске православне цркве. Ја сам у Карловцима представљао Патријарха Димитрија који је у своје време био најугледнији у нашем роду, не само у црквеном свету, него уопште и нисам имао костим већ одежду правог патријарха. Наравно са велим бројем владика(педесет, шездесет из целога света) био је ту и Његова светост Патријарх Порфирије са којим се знам од раније. Видео сам са бине да је радостан. И после ја стојим поред бине и пролазе епископи, а он прилази и каже ,, колега,, и обема рукама ме поздравља. Чак ми се догодило да један од епископа притрча мени и љуби ми руке, а ја схватам да као патријарх не могу њему да љубим руке, тако да сам био у чудним ситуацијама. Тад сам изјавио ,,теже је бити патријарх него Александар Вучић,, надам се да се неће љутити ни један ни други,   јер мене су двојица само облачила тамо, са свим правилима. И да, кад је дошао патријарх, ја сам пришао, тражио благослов и он је рекао пред свим владикама,, имаш благослов,, И ето имам и од њега и од Василија Сремског, а имам и од владике Теодосија рашко-призренског и косовско-метохијског да представу играм на Косову и Метохији.

У Великој Хочи је било мало публика, али важно играти представу овде. Како рекоше и зрно соли може да осоли јело.

Ја сам захвалан публици која је била и мислим да је искрено приступила, нико није куртоазно реаговао.

На чији сте позив дошли?

На позив удружења,, Пријатељи Дечана,, и оца Бенедикта.

Играте ли у још некој представи у последње време?

У последње време радио сам са Брадићем представу о Николи Тесли у Српском народном позоришту и отворили смо Дане културе у Новом Саду. Део представе смо играли напољу на мосту слободе, а касније целу представу у слављеничком оквиру у СНП, ја сам све време био у СНП, гостовао сам по разним позориштима и у Војводини и у Београду, никад нисам отишао ил мењао запошљење. Једно време сам био и управник Народног позоришта, а на крају и директор драме...Навијам да имају добре, нове представе и раде, а кад год ме позову, ако могу, прихватам као да ми је прва улога.

Иза Вас су многе награде?

Дадоше ми ту медаљу Јован Ђорђевић, имам низ награда на фестивалима, глумачке награде, да не причам оне награде за културу које додељује Република. Лепо је кад човек добије награду, али је и то ствар сујете. Ја сам то решио на првој години Академије. Нас је седморо било на класи и мени је било криво што је једна моја колегиница добила улогу на филму.Не што је она добила него што нисам и ја. И видим да је то лоше осећање. И схватим, и решим тако што схватих да је боље да ми колегиница буде успешна него пропалитет. И дођем питам остале колеге ,, је л вама криво?,, ,, није криво,, Немој да лажете, да сте лицемерни,,. Али сам схватио да моја сујета пере посуђе и риба подове, и сад знам да контролишем , навијам за колеге да буду успешни и добри, радујем се туђем успеху.   Скоро сам реко жени нисам ја као појединац битан. Ево нпр. шта је било вечерас најбитније? Најбитније је што је неки човек који није био ту са нама, скупио те текстове, што ме анимирао да то радим, што су ови људи дошли, то је битно и битно је што ће те ватрице да се шире и појављују на другим местима, а ја као појединац нисам битан.

    

Награде су важне и чине да смо свесни да радимо нешто корисно, да се некоме допало то што смо радили...

Награда је и осмех и аплауз, награда је и овако вербално признање неко. И вечерас сам награђен аплаузом и смехом у Великој Хочи.

Кроз те приче о људима из духовног, православног живота ми оживљавамо сећања на све те људе и видимо у тим људима оно што је слично нама, препознајемо то.

Те ствари су неумрле у нама, то је уствари оно што није пропадљиво у нама и видимо у сваком бићу оно што не умире. И кад ми, наша тела која су пропадљива, променимо мало облик, како каже песма ,,једнога дана бићемо уморни део плавети,, ја мислим да је човек светлост. И Тесла прича о томе, али наша вера нас учи да нисмо ми пропадљиви, ти људи су са нама и у нама, не треба да се отимамо да их заборављамо, да их у себи негујемо и оживљавамо.

Поверење једна од најскупљих наших речи

Споменули сте Николу Теслу, важно да знамо ко је он, јер однарођавали су и њега и још неке људе који су били веома значајни за наш народ. Тесла није био отуђен од вере?

Тесла је био протин син, истицао то народно, национално, верско, знао силне књиге напамет све те неке праве вредности... И да освешћујемо то. Мени у последње време је та реч поверење једна од најскупљих наших речи. Од индивидуалног односа до народног односа. Поверење. Не значи да не треба да критикујемо, ако је добронамерно, и здрава критика, али ми смо сведоци неких накарадних и изопачених ствари, појава. Али треба бити смирен. За неке се каже ,,монах пун љубави али не и смирења,,. Како се постиже то смирење? Нисам ја то постигао, али радећи, промишљајући и размишљајући о овоме ја додирујем негде то смирење. Жена ми каже завидим ти како то можеш.

  

Свакако ће то смирење да расте када се представа буде играла више пута и када Ви будете упијали све то што сте вечерас рекли и шта ћете и даље говорити. И кажите нам за крај која је Ваша порука из Велике Хоче?

   Кад сам дошау у Хочу, имам утисак, у ово двориште Винице Петровић (рођаци смо по презимену, али не по слави) као да сам дошао у свој завичај. Срећу ме људи, поздрављају и као да сам дошао пре три десеније, а не пре три дана. И да кажем као наш патријарх Павле да будемо људи и да се држимо, ништа друго. Да будемо заједно и у добру и у злу.

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×