Са нестрпљењем сам дочекала јутро. Од јуче поподне када сам сазнала да ће парох призренски служити у манастиру Светих Архангела литургију, а потом отићи у село Живињане да освешта славски колач и жито у цркви Свете Недеље, нисам се ни на трен двоумила. Идем. Прошло је више од тридесет година од моје посете том селу у Средачкој жупи. Слику како идемо кривудавом козјом стазом која из села Речана води у село Живињане сећање чува. Теча Звонко, супруг моје тетке Бошке је ишао први, тетка за њим, после ја и моја сестра од тетке Драгана, а иза нас наш брат Дарко. Свако је носио по неку торбу у рукама, неко на леђима, неко пребацио преко рамена. Питала сам течу ,,зар нема пута којим можемо до села колима да идемо а не да се овако мучимо уз брдо,, а он ће с осмехом ,, Има пут ал је даље, горе према Средској, па се одваја ка селу Плањану, ал опет не може се колима до села, лепо је овако...“
Стигли смо брзо, ознојени и задихани и застали крај чесме да се напијемо воде. А вода хладна, бистра, истицала је из цеви која је вирила из камена и пунила дрвено корито које се простирало уз тај камени зид. Изнад њега стабло неке крушке ил јабуке, нисам запамтила, ал знам да ме сетило на онај источник из песме Војислава Илића... Источник је био жив, а по селу су се чули гласови деце и смех девојака и младића који су недалеко од чесме пластили сено.
Кућа у коју смо ушли била је доста стара, али у њој је све било чисто и на своме месту. Ткани шарени ћилимови преко кревета који су у једној соби били федерни, са страницама од металних табли, а у другој неки мало новији... По поду крпаре,а уза зид по неки дрвени сандук ишаран цвећем у којем је стајала наслагана гардероба. На креденцу поређане кутије за шећер, кафу и још по нешто, а у застакљеним деловима су једна до друге биле поређане шољице за кафу, чинија за слатко, чаше за воду са неким црвенкастим цветовима... Преко стакленог бокала са водом на столу, је био уштиркан исхеклан поклопац.
Одрасли су пили кафу пред кућом седећи на пањевима, а ми се упутили у шетњу до ливаде. Нама у сусрет је већ ишла Жаклина, течина братаница, мојих година, која је још јуче у село стигла са својима. Сретале смо се већ у Призрену и сад смо имале о чему и причати. Високо дрвеће је раширило своје гране, дрењине су већ биле зреле, а оскоруше и јабуке су натовариле гране и повиле их до земље
Тетка је са смирајем дана отворила дрвена вратанца на долапу у зиду и из њега извадила постељину. Мирисала је на лаванду и још неке биљке које су штитиле те везене јастучнице од мољаца...
Сутрадан у зору смо брали јабуке, претраживали жбуње не би ли пронашли коју јагоду или печурку, пили воду са сеоског извора, огледали се у воду у кориту чесме као у огледалу, прскали се истом, смејали се, трчали ливадама и лежећи у сену гледали у небо које је било плаво бело, као да је неко горе раширио платно са најлепшим плаво белим шарама.
Како је све то давно било, а као јуче свеже у памћењу... ухватих себе да лутам мислима док смо се возили кривудавим путем из Светих Архангела пратећи ток Бистрице узводно. Седела сам на задњем седишту и посматрала природу крај пута... А онда се ауто издвојио са тог пута и кренуо ка селу Плањану.
- Овај пут води ка Плањану, а ми ћемо се за пар минута одвојити лево и ићи путем ка Живињану. Тамо већ чекају мештани села који су још јутрос стигли аутобусом са разних страна- рече наш возач прецизно померајући волан аутомобила како би се провукао између брдашца и паркираног аутобуса којим су мештани Живињана дошли.
-Е сад идемо полако овим уским путем напред, а кад се будемо враћали биће то вожња уназад, јер тамо нема где да се окрене ауто, а већ знам да су неки јутрос отишли и закрчили пут-додаде.
И заиста десетак аутомобила с једне или с друге стране пута је било паркирано и ми морасмо наставити пешице. Прођосмо крај неколико нових белих кућа, а потом су се и с једне и с друге стране видели остаци порушених ћерпићара и кућа од камена. Зарасле у трње, коров, коприве и друго растиње, годинама су, чинило ми се биле тако усамљене, без домаћина који би о њима бринули... А онда смо ишли кроз шуму. Гледала сам час испред себе у стазу( видело се да је јутрос неко пропртио) а час у врхове планине који су вирили изнад дрвећа дрена, храста, изнад борова... Небо је било шарено јединствено плаво-бело... Оно је исто...помислих.
Већ се чуо жагор негде испред нас, иза дрвећа, и за час се пред нама указа мала камена црква у чије двориште уђосмо кроз малу , од црног гвожђа, украшену капију.
Стотинак људи је чекало свештеника испред цркве. Он им назва Бога, уђе у цркву да се поклони Светој Недељи, из олтара изнесе кадионицу, пребаци преко главе епитрахиљ и заузе своје место на челу литије. Деца су већ знала своје послушање. Стајала су са иконама у рукама и чекала да се крене напред.
- Идемо у литију, позва све Тихомир, који је јутрос и отворио цркву и о њој брине последњих година. И кренуше уз појање и мирис тамјана који се из кадионице ширио по дворишту и претварајући се у облачиће летео у небо.
Звуци звона су се са звонаре ширили до врхова Шаре и враћали до ушију молитвеника који су скрушено и радосно ишли у први, па у други и трећи круг око цркве.
Деца...Она дају посебну драж и литији и слави... Један малишан је обема рукама грлио икону Светог Николе док га је отац држао у наручју, а други са још више жара целивао крст који му је свештеник принео. Тек су проходали, а очи им се цакле крај те светиње уз коју су им одрастали деда, тата...
-Радујем се што вас видим данас овде, и радујем се што видим овде пуно дечице - рекао је отац Јован беседећи после освећења водице и резања славског колача који је принела породица Стојановић.
-Пустите децу нека долазе мени јер је таквих Царство Божије- наставио је да беседи овај млади свештеник, који како рече успут трећи пут на овој слави у Живињану.
- Зашто баш децу? Зато што су деца безгрешна бића, као анђели, зато треба да се угледамо на децу и деца када се споречкају, посвађају брзо и праштају, за разлику од нас људи када се споречкамо ту свађу однесемо у гроб. Не можемо, драга браћо и сестре такви пред Бога. Научимо се од ове дечице да праштамо да будемо простодушни и пуни љубави. Као што ова деца воле своје родитеље тако и родитељи воле њих, а највише од свега Господ Исус Христос и Његова мајка воле свакога од нас и радују се што сте данас дошли у ово ваше село, у ово наше село, Живињане, да поново њима узнесемо молитву. Трудите се да и даље долазите овде, да доводите своју децу, да и она знају одакле су њихови преци потекли, где су њихови дедови и прадедови кућу саградили, где су њихови дедови сахрањени, потрудимо се да и спомен на њих вршимо, да се сећамо и наших предака и да те успомене пренесемо на нашу децу, да и наша деца сутра спомену и нас када се будемо преставили пред Господом и пред Богомајком.
Отац Јован је рекао да је Богомајка та која их је окупила у недељи после прославе Њеног Успења , ту око цркве Свете мученице Недеље и позвао је окупљене да се труде да заједно живе у вери и љубави, присуствују светим литургијама и причешћују се телом и крвљу Христовом:
- Трудите се драга браћо и сестре, заједно са мном, да живите, да живимо сви заједно, у вери и љубави, да се колико можемо потрудимо, да постимо, да се исповедимо и оно што је најважније да присуствујемо Светим литургијама, да се причешћујемо телом и крвљу Христовом и да се тако сједињујемо са Богом, а самим тим и са осталим хришћанима који се причешћују по читавој васељени.
После освећења водице, славског колача и жита, од овогодишњег домаћина славе Слађана Петровића део колача као залог за наредну годину је примио Милорад Милосављевић.
-Велика је част и радост бити домаћин сеоске славе у селу где живели наши родитељи, дедови, прадедови-рекао нам је Слађан Стојановић који је дошао из Крушевца са мајком, братом, снајом, братаницом.
-Наша кућа је од камена стара градња и остала је читава. Имамо и имање, није ништа продато и нећемо продати. Поручујем свима да дођу. Дођите, од овог не постоји и нема ништа лепше! Црква је обновљена, сређена. Природа, лепота, људи, менталитет... све је другачије. Ево ове године има мало више деце, а биће их још-рекао је Слађан.
Своју радост није крио ни Милорад Милосављевић који ће бити домаћин следеће године:
- Емоције се не могу описати, рођен сам у Призрену и моји су рођени у Призрену, али волим Срецку, волим ово село. Као мали сам стално долазио, имао сам тетку у Плањану, а после рата долазим кад год могу на славу и ако Бог да следеће године ћу бити домаћин.
Учитељ Драган Петровић који је рођен у Живињану, а сада је расељен у Београду, ми је показао крај једног дрвета неколико плоча које су биле поређане у облику мале кућице у којој су гореле свеће.
-Овде је била стара црква Св. Недеље, можете да видите ове плоче на којима и даље народ пали свеће, а ту је и тај стари гвоздени крст. У цркви која је била на месту нове смо чували део малтера са фреском која је по предању била из времена кад је и фрескописан манастир Дечани. Кад се рат завршио и када је црква 2004.срушена, уништени су и ти остаци старе цркве у њој.
Драган нам је рекао да је цело гробље порушено, а четири споменика која се данас виде читава су накнадно подигнута, и куће у селу и Дом културе који је у центру села.
Када смо први пут дошли после 1999.видели смо да су неки црепови скунути са Дома, а неки полицајци су нам рекли да је ветар дувао...,, је л и овде на гробљу ветар срушио споменике,, питао сам...
У селу је до 1999.године било тридесетак кућа у које су људи долазили викендом из Призрена где су радили и деца ишла у школу, а тридесет кућа је било насељено током целе године. Село је било подељено на горњу и доњу махалу а црква је била на средини и припадала и једнима и другима.
Драган нам је набројао и презимена породица које су живеле до рата у Живињану: Петровић, Стојановић, Николић, Ђорђевић, Симић, Крстић, Илић, Милосављевић...али и открио своју жељу:
-Волео бих да сви заједно обновимо Дом културе и да на спрату саградимо собе у којима бисмо ноћили кад долазимо. Сада користимо Душанов конак у манастиру Свети Архангели. И хвала им што нас примају.
На гробљу крај порушеног споменика својих родитеља сахрањених 1990. пали свеће седамдесет двогодишња Дивна Ђорђевић. И она живи у расељеништву. Два сата је како рече чупала коров и сређивала гробове својих родитеља Спасена и Радославке.
-Споменик им је срушен први пут после 1999 па га је мој брат Златко подигао. Али кад је срушена црква споменик је срушен по други пут. Брат Златко је у међувремену умро. Сад сам молила Тихомира да подигне опет споменик, ја сама не могу.
Дивна нам показује и ко је сахрањен у близини гробова њених родитеља:
-Доле ми је стриц Веселин Ђорђевић, а тамо ми је стрина Милка, и овде деда Митар, Боги покојни и Милева, Милосављевићи, Јован и Рисима, Цветко и Томинка Симић, ту Јелица Стојановић, овде не знам,сам забраила, тамо Стојановић Стојан, Ђурка је у Београд сахрањета...
,, Навали се Шар планина, ајде, навали се и потфати три чобана...,,чује се песма коју у пратњи неколико мештана уз хармонику пева локални хармоникаш Примислав Недељковић-Приме. Живео је у селу преко брда, Врбичану, а сад живи на Брезовицу...Врбичане је, рече ми, мртво село, нема нас ни тамо више...
Ал хармоника његова не умире, док се једни служе разним ђаконијама које су домаћини славе изнели, он свира и пева, а Дивна се сећа лепих времена:
-Е вако смо се сабирале поред цркве и за Божић и за Ускрс. Цело село би дошло ту, да донесе свако по нешто па седе, једу, пију, певају. А за Светог Николу, пошто је цело село славило исту славу, у навечерје славе се у цркву доносила вечерња, хлеб који је био исти као славски, нашаран, и ту се ломио сас попа, а после је поп ишао и од куће до куће и ломио славски колач свакој породици понаособ.
-О, како је било лепо и за Лазаровдан. Играле се Лазарице- сећа се и уздише Дивна. Једне године долази мој стриц, радио је у Приштини, и каже ,,ове године нема у село Лазарице,, а ја иако сам била велика већ, рекла сам да ћу ја да се обучем у Лазара и да са сестрама од стрица будемо Лазарице и идемо по село. Имам и слике, да сам знала понела бих да видите. Па смо ишле и по села где живе Муслимани и Непрегоште, и Љубиње и друга и они су много волели да им Лазарице уђу у кућу. И давали су дарове много,, Берићет ни дооди у кућа,, говорили-исприча ми Дивна.
Желела је још да прича али су испред цркве већ изнети дарови које су од јутра на иконе прилагали они који су дошли. Један од окупљених је подизао дар по дар изговарајући цену за који се тај дар( пешкир, кошуља, чарапе...) продаје. Дар би добијао онај ко на лицитацији да највећу цену, а новац остављао цркви за сређивање, обнову и слично.
Нисмо чекали да се заврши лицитација, већ још једном уђосмо у цркву. Није била фрескописана, али је имала леп иконостас. На зидовима су биле поређане иконе, међу којима је највише било икона Св. Недеље и Св. Николе. Тихомир Стојановић нас позва да будемо његови гости, рекавши да ће његов син Александар остати да среди цркву кад сви оду.
Кренусмо за Тихомиром. Успут нам је причао о селу, о великом имању које мештани и даље имају, али рече да се на жалост једно имање на самом улазу у село продало и да је неки Албанац саградио викендицу. Рече да и тај пут којим пролазимо припада његовој породици и стричевима али да су они дали да се ту пролази до цркве јер је пут који је некада био, с доњег краја села неприступачан. Показао нам је и извор, сакривен испод неке стене, заклоњен високим дрвећем. Стабла дрена су била пуна плода, а дрењина је било и по земљи, трави. ,, Их, како немамо више времена да их оберемо,, помислих и убрах неколико да поједем успут. Укус који осетих у устима ме опет вратио у детињство, када су моји родитељи ишли да их беру и мама правила сок од њих. Са тим слатко киселкастим укусом у устима, застадох крај једног дрвеног корита зараслог у траву.
-Овде је била сеоска чесма, у центар села-показујући ми руком ка оном кориту рече Тихомир. А ово горе је кућа Ђорђевића, само не може ни да се приђе...Порушена цела...
-Да, запуштени источник-рекох.
-Е, а како је овде било лепо кад су цветали јорговани-чух иза себе глас једне од жена које су ишле за нама и прекину Тихомирову причу.
-Вера сам ја, рече ми кад је упитах како се зове и настави:
-Највеће је било наше село и најлепше до рата у Сретачку жупу. А свака кућа је имала јорговане, па кад би исцветали и замирисали... Нас отераше, куће опљачкаше, порушише. Ја сам после правила нову, малу, колико да имам кад дођем де да преспавам. И намештај сам купила...Не, не нећу да продам, ова лепота се не продаје-рече и пожури за групом жена које се упутише ка једној кући сакривеној стаблима лешника.
И срећа и туга, и живот и смрт, све сабијено у тих неколико прича уз које дођосмо до уског асвалтираног пута, где смо јутрос оставили аутомобил.
Тихомир је већ улазио у једно двориште са доње стране пута у којем су биле две нове, беле куће. Раздвајала их је само лоза са које су као украси на новогодишњој јелки, висили златни гроздови.
-Ово је кућа мог стрица, долази он често у току године, а ово испод је моја кућа и ово је моја жена Олга- показујући на кућу и жену која је из ње излазила. За њом је ишла њихова снајка Јелена коју сам већ у цркви упознала, и носила послужавник на којој су биле шољице из којих се ширио мирис кафе.
-Већ је готова кафа-рече снајка.-Хоћете ли унутра ил у двориште да пијете?
-Како да код овакве лепоте улазимо у кућу?! Овде, овде ћемо- рекосмо.
За тили час наместише сто, столице, и ту се појави и један њихов рођак који им поможе да поставе велики сунцобран...а на столу уз флашу ракије, са изрезбареним презименом,, Стојановић,, домаћице поставише разноврсну храну.
Не могу да верујем да овде, изолован од света неко живи као да је око њега цело село, пуно људи. Из гараже у којој је, после сазнах, Тихомирова радионица, истрча Милица, његова унука, са дечаком који им је дошао у госте. Викали су да су тамо иза куће видели како је мачка уловила змију.
-Немојте да је дирате!-викну Тихомир деци. –Није јој први пут. Улови она змију и донесе је да ми покаже. Овде и шакали долазе- окрете се и рече нама, причајући да зато има неколико шарпланинаца који лавежом јављају кад се приближава опасност.
Код Тихомира су свраћали многи враћајући се из цркве. Попили би кафу, појели би нешто и настављали пут ка излазу из села где им је био паркиран аутобус који ће их одвести у њихова нова пребивалишта. А Стојановићи ће опет остати сами.
- Унука Милица већ мора у школу,- каже Тихомир,-а овде нема школе ни деце, па ће у Штрпце да иде. Моје највеће богатство су она и њен брат који има две године. Они су моја радост и они ми дају ветар у леђа . А имам унуке и од сина који живи у Београду и тамо ради. Овај син овде је завршио факултет физичког васпитања, а снаја средњу економску школу, ал не раде. Ја сам занатлија, убијам време радећи цео дан. Син ми помаже у браварским пословима. А сви се заједно бавимо пољопривредом. Овде само немамо жито јер је брдско планински крај, али имамо малине, шљиве, јабуке, имамо башту, пчеле, голубове.
Ко хоће да ради, да се бави пољопривредом може то овде. Јесте да је тешко, али кад би се сви расељени вратили, село би било пуно и одраслих и деце, а човек који обрађује земљу и производи храну не може остати гладан.
Било је већ око два сата поподне . И Тихомиров син се вратио из цркве пошто су сви отишли. И ми смо морали да кренемо назад ка Призрену.
Са својим комшијама је отишао и Приме, хармоникаш. Врхови Шар планине су се спајали са небом свуда око нас. Док смо се спуштали кривудавим асфалтом ка Речану, учини ми се да се Шара навалила на куће подно једног од њених брда, крај којих је жуборила Бистрица.
Уздахнух гласно и прошаптах ,, Само да се не прода... Која је ово лепота, које благо нам је Господ даровао, мора да остане наше. Дугујемо прецима.,,