Архимандрит Стефан(Миленковић): Воштаница поводом годишњице од упокојења оца Ромила(Јелића) игумана манастира Дубоки поток

    

Први сусрет

Зочиште јесте место згодно да се прича о оцу Ромилу. Овде је монашен, иако је дошао у Црну Реку, а наше познанство потиче из времена док сам био у Дечанима, још 92. Послала га мати Гликерија, онако висок, мршав, у неком капутићу који је прерастао, мало збуњен. Био је пар дана и са оцем Савом.   Потиче из једне богомољачке породице из околине Руда, где је у оно време отац Јевстатије из Преображења долазио и водио бригу о тим људима. То су богомољци још из времена владике Николаја и тај крај је био у нашем народу познат као побожан крај. Они су постили, по богомољачком и старинком. Није било разрешења ни за децу, не на мрсну храну, него ни на уље. Он је постио одкако за себе зна. И на молитве је ишао, и на богослужења. Сад кад помислим, није ни чудо што се упокојио у млађим годинама јер свој подвиг врши од младих дана. Да, четрдесет седам, осам година поста и молитве од рођења па до краја.

Долазак у Црну реку и монашење у Зочишту

Ромило је дошао у Црну Реку 1993., али је врло рано пребачен у манастир Зочиште где је и монашен за мање од три године. Занимљиво је да су у Зочишту монашења обављана уочи зимских Светих, а он је једини монашен на Ваведење Пресвете Богородице. Нека неуобичајеност, ил коинциденција, јер је касније био игуман у манастиру Дубоки поток који слави Ваведење Пресвете Богородице. Отац Јован Јеленков ( сада покојан и он), га је као игуман привео, тада смо ми као братија из Дечана долазили, присуствовали, имали смо и фотографије.

    

У манастиру Свети Врачи у Зочишту, наставља свој подвиг. Нисам знао његов живот овде, више из приче, али смо ми из Дечана долазили кад је било потребно, најчешће на празнике и на славе смо долазили са игуманом Теодосијем. Најдуже сам остао, две седмице у континуитету, када је отац Јован избоден ножем 1997. године, од једног наркомана из Ниша. Када се то десило о. Јовану, Ромило је већ био ђакон. Нисам му био на ђакоњењу, али јесам био на рукоположењу за јеромонаха у манастиру Свете Тројице у Мушутишту. Тадашњи владика га је рукоположио 1997. Све се то десило док је Ромило био врло млад јер био је 1973. годиште, са дведесет година је дошао у нашу Епархију, са 23 замонашен, са 24 већ јеромонах. Тако да је наше дружење почело још из Зочишта где смо са радошћу разговарали, стекли ту љубав братску...

Киднаповање и одлазак из манастира Зочиште

Онда се дешава јул 1998. година када су отац Јован(Јеленков), отац Ромило, отац Козма (који је сада у Ковиљу), Бенедикт (који је после био игуман у Архангелима), отац Дамјан (који је заменио оца Ромила у Дубоком потоку) и Јован (који је касније био монах у Дечанима), са старијим људима и гостима у манастиру киднаповани од стране ОВК екстремиста. Све то се дешава да подсетимо, пре него је почео рат НАТО снага са савезном Републиком Југославијом.

Ромило је причао како су их повели на другу страну да их стрељају, па онда су их возили кроз та села ка Семетишту да буду заробљеници. Сећам се, причао је како су скандирали ти људи са стране, како су и жене и деца били под оружјем у селима кроз која су пролазили. Онда су их ставили у неку школу где су понаособ били испитивани. А тамо у тој школи где су били улазиле су жене у униформама и без униформи и ударале, лупале у неке предмете палицама да би их психолошки малтретирали. После су их преко Црвеног крста вратили и нису их побили, слава Богу.

Повратак у Зочиште. Ромило нови игуман

Не враћа се братија одмах у манастир, већ после неких месец дана. У међувремену су мошти Светих Врача биле пренесене у Св.Архангеле, где сам ја био старешина. Кад је после месец дана заведен неки ред, привидан, показало се касније, братија се вратила у манастир. Не враћају се сви. Отац Јован се није вратио, па је владика дао да отац Ромило буде игуман. Велико послушање, озбиљно задужење, за младог монаха. Ромило тада има 25 година, а ратно је време. Са Ромилом остаје Дамјан и не сећам се да л је био неки искушеник. Знам да им се придружује отац Антоније (Давидовић) који долази из Црне Реке. Отац Козма и Бенедикт не остају у Зочишту већ прелазе у Св. Архангеле.

Ромило наставља да брине о манастиру. Поново набавља кошнице, јер су оне које су биле пре киднаповања однели. Много је волео пчеле, почео је да се бави пчеларством у Зочишту и бавио се до краја живота. Радио је са братијом пуно, имали су башту, возио је фрезу. Једном је лупио фрезом у кошнице па су га пчеле напале . Глава му је била у завојима... Али слава Богу, трудили су се да манастир живи... радили...

Народ је долазио у манастир, али тада у мањем броју због страха од тих екстремиста који су вребали са брда. И ми смо се кретали мање. Сећам се, новембра 1998. сам долазио на славу, било је нас мало који смо служили литургију и полиција је стајала около и чувала нас. Отац Ромило је ту био са братијом и народом, те зиме и пролећа. Онда је дошла 1999. година, бомбардовање и јун месец.

Одлазак из Зочишта са моштима и народом

12. јуна 1999.године се наша војска повукла и тих дана, пре него је о. Харитон у Призрену киднапован , Ромило је са братијом дошао у Архангеле, али нерадо. О. Антоније је говорио да народ треба остати, али војска се повлачила, полиција се повлачила, народ се осећао несигурним, и оправдано јер знамо шта се издешавало 1998. и да су у суседном селима (Ретимљу и Оптеруши) побијени сви мушки...

О. Ромило и братија носећи мошти са собом и неопходне ствари, аутом прелазе у Свете Архангеле, а после киднаповања о. Харитона, по благослову владике Артемија склањају се у Грачаницу, па у Црну Реку.

Долазак у Дубоки поток

Наше дружење се интензивира после 2000. године, када отац Ромило, по благослову добија на управу манастир Дубоки поток. Братија из Зочишта налази уточиште у том манастиру, да не буду бескућници и гости. Ромило почиње да обнавља манастир, дешавају се ту прва монашења и прва слава када је у порушеном конаку постављена трпеза. Те 2000. у мају за Св. Василија у време службе, кост од моштију Св. Козме и Дамјана (јер и тамо има део моштију) је промироточила, видело се миро. 2003. ја сам прешао у Бањску, на север, и тад смо обнављали конаке, били и близу физички, одлазили један код другога, разговарали о важним стварима, он се исповедао и тако се сналазили и у смутним временима. Био је пун ентузијазма.

Славе и гостољубље оца Ромила

Биле су чувене прославе Светог Ромила Раваничког и његовог имендана. Он нас је позивао. Иако је била зима, увек смо долазили. Пошто нико други не слави долазило је монаштво из Босне, из Црне Горе, Студенички игуман, свештенство, понекад и владика, и чада његова, и познаници, пријатељи манастирски. Посвећивали смо дан Св. Ромилу Раваничком патрону али и домаћину о. Ромилу. То су биле најлепше славе, било је торжествено, да се запевају песме, некад и после бденија и после литургије и ручка. Ромило је био велики домаћин, гостољубив... Наравно ишли смо понекад и на манастирску славу Ваведење Пресвете Богородице, али тад сви славе и посте и није било много људи, ал за Св. Никиту (чије су мошти исто у Дубоком потоку) и Св. Ромила највише, сви смо ту били спонтано са њим...Све то недостаје човеку...Било је додира са разним људима, некад су доводили познате личности из света спорта, чак и са естраде, и он је све примао са љубављу и радошћу. Није правио разлике између богатих и сиромашних. Та љубав његова и радост је привлачила друге без обзира на сва искушења животна. И сваки сусрет са њим је био мали празник. Некад смо ишли заједно на славу у Црну Реку, Сопоћане, и успут се испричамо... Сад размишљам можда смо требали чешће, ал све човек каже ,,други пут ћу, имам обавезе за ово за оно,,, после се каје за такве ствари.

Заједничка Ходочашћа

Ходочастили смо заједно у Херцеговину и Црну Гору код оца Варнаве, ишли до Цетиња, до Тврдоша, обилазили и наше светиње по Србији ако смо имали благослов, ишли у Тумане, па код оца Мардарија нашег... Много је волео Светог Василија Острошког и Св. Симеона Дајбабског где смо заједно ишли. Ишли смо аутом, сами, да бисмо могли да попричамо, разменимо искуства, даговоримо се о разним стварима и темама.

На Свету Гору смо три пута ишли заједно а он је волео и ишао чешће. Једном смо десетак дана обилазили Светогорске манастире и боравили у њима, служили у Хиландару, једном на славу. Он је мене гурао да служим ,, ти си старији,, говорио ми... Лети би пешачили по врућини од манастира до манастира и сећам се како му је изгорео нос, јер је волео да прошета и по врућини. Срели смо се са оцем Савом хиландарским, сретали се са старцима игуманима светогорских манастира, узимали благослов, и молили се на богослужењима. Он је волео сам да хода од манастира до манастира, и причао о унутрашњим доживљајима Свете горе у молитви. Волели смо да се дружимо са људима који су долазили тамо са разних страна.

Он се усрдно молио...Он се моли, моли, ја одем с братијом, а он се и даље моли. Срцем је радио све што је радио у животу. Био је велики молитвеник, стално је служио литургије. Виталије (са којим је остао после догађаја са претходним владиком) би у шали говорио ,, не само црвено, већ и зелено чита,,. Знао је да је молитва битна и пост, знао да пости строго и умножавао је молитве. Волео је бројанице, ја би се смејао са њим,, тебе кад ухвати то ти би отишо у пећину и молиш се, молиш се, а после седнеш у ауто и идеш у свет,, (а знао сам да је ишао да чини милосрђе).

Био је пун енергије и стално је радио...Ја му кажем ,,дај прими још неког за братију,, он каже ,, не, нисам спреман, још сам млад, не могу да бринем за неког, нисам зрео да будем некоме пример, видиш какав сам,,...Говорио сам му и ,,толико ти долази народ, ајде прави велику цркву,,. А он,, не могу, не могу...

Милосрђе. Да не зна левица, шта ради десница...такав је био наш Ромило    

Срцевидац Господ је знао његово срце. Није њему материјално било битно.,, Да не зна левица шта чини десница,, за њега је баш та јеванђељска прича. Увек је делио другима и улагао у светињу. Имао је укрпљене мантије а људи су му, знам поклањали и маркирану одећу, обућу...Он прими поклон, подели и не носи. Скупоцене дарове је поклањао. Колико је био нестјажатељан... Све најбоље, најскупље и најквалитетније уградио је у манастир . Ко зна колико је новца прошло кроз његове руке и колико је помагао другима. Волео да има скупоцене ствари у манастиру крстове, јеванђеља, уметничких радова. У манастирске ствари улагао. Све уредио у цркви. Ко год је био и видео зна како изгледа та унутрашњост храма. Није радио себе ради већ за манастир, за цркву, није жалио да троши новац на то.

Смрт га је претекла да не оствари све своје планове. Маштао је о испосници негде горе где ће да иде да се моли. То је показивало његову монахољубиву душу. Ноћу се молио. Али и онако манастир Дубоки поток није у току седмице био посећиван, па су имали свој мир, ко у пустињи. Једино за викенд су имали више народа. Неки су га осуђивали има оваква кола, онаква, ал то су његова чеда из Бања Луке куповала, он је бесплатно добијао. И баш пре него се разболео размишљао је да да кола у суседни манастир. Смрт га је претекла.

До краја веран Зочишту

До краја је био везан за Зочиште. Редован је био на славама, само једну славу није дошао,колико сам ја овде. Зочиште је његово родно место, говорио је, монашио се ту и зато је редовно долазио да се видимо. Ове године није био на бденије... било ми необично. Био је и остао саставни део ове обитељи, и некако су повезивали Свети Врачи(мошти) тај живот његов овде и тамо.

С никим се није посвађао или да се наљутио и осудио јавно. И ако би неког људи око њега осудили он би рекао ,, немој га дират,, А знали смо да га поступци неких људи повређују. Али те клевете и осуђивања су њега само приближили Богу.

    

Бојао се страдања, говорио је ,,доћи ће време кад ће да нас пљују какви смо ми који носимо мантију. Треба да будемо ревносни,, Ја сам му говорио ,,лако је теби ти си на северу, ми доле не можемо да се извучемо,, ал он је говорио ,,могу и нас да протерају,,...

Ја сам му некад у шали говорио ,,ти си црни пророк,,, али његовог рођеног брата су мучили муслимани и заклали зато што је био Србин и на њега је то оставило трага. Потресло га је, али се трудио да то не покаже. Био осетљив и душеван. Ја знам да је знао и да заплаче, али се крио.

Да, понекад је тражио савете, али све су то били савети личне природе, углавном борба са њим самим. Било шта да је из неискуства учинио у покајању би био. После би говорио ,,нисам требао ово, нисам требао оно,, ништа није било из злобе и материјализма.

Скромно је јео и често би реко кад би га неко питао ,,муруза и млеко,, то што је јео као дете...проја тврда да се надроби у млеко. А опет ишао је и на прославе код неких људи и јео изнесене специјалитете.    Волео је да испоштује људе да иде на славу код неких људи, да дође у Ораховац код Грковића, па дође до Зочишта, мало се задржи и оде. С једне стране народни човек, али је пазио себе. Волео је све људе. Није волео да пије, иако се у Колашину доста пило. Људи су га волели, јер је био коректан. Али и људи му нису замерали кад не би код сваког стигао. Колашинци кажу ,,то је наш светац,, а он је величао Колашинце и говорио за њих да су народ јуначки. Волео је фудбал био у то упућен и онда са својим неким чадима разговарао и о томе. Волео је и песму, више због других, волео да се људи развеселе. Нисам га видео да се нешто веселио ал достојанствено, био је радостан. Певао је све слично и на службама. Знао је некад да оде и на венчања, крштења у том високом друштву, али он простодушно све, као дете са села које је чувало стоку и молило се Богу. Сви његови су било тако побожни. Његови родитељи до краја живота и сестре. Рођена тетка му се замонашила и троје њене деце. Ено о. Кипријан гради манастир на имању свом код Руда, старији од њега 15 година. Па сестре од тетке у Сретењу Фотина и Катарина, и оне су се богомољачки подвизавале. Сећам се деведесетих година причао о неким стварима, како није могао да спозна како су људи себични, како не помажу једни другима, како је грех овога света, ишчуђавао, како су људи овакви онакви, али је после знао из искуства људи који су се исповедали и свега тога да има тога у свету.

Верност Цркви кад је било најтеже

И то што се десило са бившим владиком, је био велики стрес за њега. Он као млад човек сам остао, иако они њега сматрају великим грешником због тога ал није ништа радио што Црква није тражила од њега и гледао је да служи Цркви. Није хтео да да кључ да се служи у цркви, јер није хтео ништа да уради без благослова Сабора који је био у току. Имао је црквену свест, не из страха због овога, онога( знам ја колико је он волео владику Артемија), али ипак је Црква изнад личних интереса. Показао се храбар и човечан, никог не вређајући нити повређујући ни вербално ни овако, али је било тешко и то треба истаћи као једну врлину љубави. Никада није имао према њима жуч, иако су ту радили неке ствари које не би требало да се раде, али било му је жао што се то десило. Писали су против њега и осуђивали, а шта је он ту могао, или ја или било ко од нас, већ само да се више молимо и неког волимо. И то је његова карактеристика- црквеност...

Скромност и смирење

Волео је живот духовни, монашки, био је ревностан али више прикривен и то је добро. Јесу га Колашинци хвалили као домаћина, за неке светске стране што јесте добро, али за монахе је важнија она духовна страна. Он је увек говорио ,,ајде ти Стево, ти си монах, ја само носим мантију,, Смиравао се пред људима,,шта ја да духовно причам,, кратке поуке давао људима, није филозофирао. Он исповеди и каже то и то, ако оћеш, кратко и кад говори и кад беседи. Кад га једва натерамо да беседи он једва. Каже ,,не знам ја,,. И кад је архимандрит постао говорио ,,па не знам ја,,. Тако се смиравао.

Болест и смрт оца Ромила

Господ га је узео младог... Требало је заједно да идемо на устоличење митрополита Јоаникија, прво се он разболео, после ја, и нисмо се после видели.

Разболео се. Прво кући лечио температуру велику, скочила на 40, па у болницу. Доктор Вита каже шта ћемо, зовемо владику да питамо. Владика каже нек иде тамо где сам био ја. Поруку ми послао ,,плашим се,, нисам ја знао, да су га везали на силу за респиратор. Пре него што су га везали, рекао је да га је страх, да га панични страх хвата. Рекао сам му,, биће добро, молимо се,,... Онда се упокојио и не може човек да прихвати. Нисам могао да верујем кад су ми јавили, тек кад су ме троје, четворо звали сам поверовао и било ми је тешко. Велику љубав је имао према мени, према свима, никад да ме повреди, да ми пребаци. И ако би мислио да нешто треба да ми каже он то пажљиво, некад и у трећем лицу, ја бих схватио, не желећи ни да осуди. У данашње време да причаш с људима, а да се не наљуте је реткост. Он није био конфликтан, није имао обичај да се свађа иако сам га критиковао за ово и оно понекад, ја сам му говорио ,,шта ће ти ово или оно,, а он већ би убрзо имао покајање, и зато ми је жао што није међу нама. Знам да је на Небу али...али ја мислим да је већ међу светима са својим братом мучеником, можда је и он респираторски мученик...Он се спасао на Небу мученик али било тешко нама у манастиру, братији. Нисам плакао за мајком али за њега су ми ишле сузе, потресло ме, били смо блиски, морао сам да легнем код моштију Св. Врача и тек сутрадан сам се умирио. Ионако сам био болестан од короне, владика је рекао ,,не можете тако болесни на сахрану,,. А не бих ни имао снаге да одем тамо. Тек после, на 40 дана сам ишао. Жао ми је што је из земаљског живота нестао, ал горе на Небу пред Господом престоји, пред лицем Бога и Мајке Божје Скоропослушнице. Он је толико волео Мајку Божју, набавио ту икону у Св. Гори, у Дохијару. Ревновао је пред том иконом, гледам га како љуби икону, с каквим жаром, с каквом побожношћу. Имао је ту старинку побожност. Ко га није познавао рекао би да је био немаран, ал ја који сам га знао годинама, могао сам да видим каква му је душа, каква личност.

    

Да ме Свети Врачи нису утешили и данас бих плакао. Био ми је и више него пријатељ, не зато што ми је чадо, имам и других чада, и други су добри, има часних, али он је имао ту дечју безазленост.

Ево година како се упокојио . Имамо га у вечности, а опет као да је ту пред нама.

У сновима се јавио радостан

Мени се у сновима није јавио иако смо били блиски али пар људи су га сањали. Благосиљао их је, био радостан, молио се и говорио биће добро, да их укрепи јер су то људи који су били у неким искушењима. Морамо бити обазриви ,,Бог је истина сан је лажа,, али некако су у сну имали радост кад их је благосиљао. Сигурно се моли за нас одозго Богу. Јавио се у сну једном од својих чада да за њега читају 17. катизму и Канон за упокојене. И читали су. Вероватно му је требало то. Јер колико год је био такав, он се изненада упокојио. Он није боловао, иако је оперисао жуч, био је здраво дете и здрав човек, знамо кад је неко болестан ил стар и лакше се прихвати, морамо да се раздвојимо. Митрополит је био стар, па и отац Јован је био већ у седмој деценији, ал он млад и близак, шок. Свима који су га познавали је било тешко, а онима који су се код њега исповедали, који су били блиски више недостаје иако их није учио да се везују за њега. Он није био свестан близине смрти али трчао је да види неке људе, као да иде да се опрашта... Ишао је на гроб оца Јована, код оца Мардарија и у Црну Гору, да се помоли код Св. Василија,код Св. Симеона из Дајбаба, ишао у Херцеговину, као да му је Господ дао пре него се разболео, да изврши оно што више неће моћи.

Од нас се очекује молитва за покој душе

Дужни смо и од нас се очекује да се молимо за упокојене, да дајемо подушја. Колико год да знамо да су угодили Богу, треба да се молимо Богу за њих. Поготово првих 40 дана који су пресудни да се на привремени суд оде, да се служи 40 литургија за упокојене, да се дају прилози, ко је у могућности, на што више места, јер Црква може да се измоли, кад неко не стигне да се покаје и остало. Ми смо се видели неку недељу пре него се разболео, исповедио се, ипак је био колико толико припремљен, али морамо да се молимо јер је Црква то предвидела, то је по Светим оцима потреба сваке душе, да будемо свесни да је молитва најпотребнија. Књига живота је затворена па сад само ми да учинимо нешто за њих... и ако смо спасени онда ће нам се надодати. И за оца Ромила смо се тад интензивно молили.

Некад се мислим он се горе посветио нек се и он моли за нас али да га и даље помињемо и да узносимо молитве. Ми смо увек причали о неким стварима које су биле личне, и ја не могу да износим исповедне ствари, али са савешћу тврдим да је био човек на кога си могао да се ослониш, од кога добро да примиш и само да те увесели та његова безбрижност. И кад је имао неку бригу све је препуштао Богу, никад није био у безнадежности и тугама због нечега. Знао сам ја кад га други ожалосте на правди Бога, али његов оптимизам хришћански, православни, монашки, је побеђивао све и зато сам волео да сам у његовом друштву. Због тога ће нас увек крепити и решиће све то Господ. Хвала Богу за све.

Нека ово буде још једна воштаница кратка о њему у овом времену.

Нека га Бог усели у Царство Небеско, а ми да се некада молимо њему као некоме ко је међу светима.

Амин Боже дај нек нас помене.

По сведочењу архимандрита Стефана Миленковића, записала Оливера Радић
У Зочишту, септембра, 2022. године

9/23/2022

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×