Празник Светог Киријака Отшелника, у народу познатији као Михољдан, прослављен је у Великој Хочи. Свету архијерејску литургију у цркви Св. Архиђакона Стефана је уз саслужење више свештеника из Рашко-призренске епархије и Митрополије београдско- карловачке служио новонаречени владика новобрдски архимандрит Иларион. За певницом су били ученици Призренске богословије, а народ се окупио са разних страна да са Великохочанима и Ораховчанима и на овај начин обележи завршетак бербе грожђа.
По прочитаном одељку из Јеванђеља, владика Иларион је произнео беседу у којој је поучио вернике сабране на Светом богослужењу и говорио о значају празника за овај крај, рекавши, између осталог, да посебно у Великој Хочи треба да се сећамо колико је битан принос Богу.
-Цела Света Литургија је принос нашега труда и плодова које нам је Бог. Ми не приносимо на Светој Евхаристији грожђе које је од Бога, него оно око чега смо се ми трудили, оно што смо ми заквасили и квасни хлеб и заквашено вино, које је и брано и гњечено да би из њега изашао сок живота, да би из њега изашла река живота. И ево, у превеликој тајни ове Свете службе, на тај наш принос Господ Бог одговара. Он нам је дао мудрости и знања како да спремимо ово жито и колач, а пре свега хлеб и вино да му принесемо, а са тим хлебом и вином да принесемо сами себе и једни друге и сав живот свој, свеобухватност наших односа, све што имамо, јер смо деца Аврамова. Аврам је био спреман и сина да принесе, па ми макар мало треба да будемо спремни да заиста сав живот свој, душу своју принесемо Богу, заједно са хлебом и вином. А када се принесемо Богу, без остатка, у овој тајни узношења, или анафоре како се зове још Света служба, Света Евхаристија, ми се узносимо навише, а Господ силази на предложене дарове и на цело наше сабрање, на ову тајну која се збива и његов је коначни одговор. Он запечаћује свако збивање и све бива у славу Његову и благодат Светога Духа осењује тај хлеб и вино који смо ми спремили, пекли, а вино цедили, заквасили и чекали да сазри и од њега начинили храну вечнога живота. Посебно на овом месту, у ове дане треба да се сећамо колико је битан тај принос Богу. И да цео наш живот буде принос Богу.
Архимандрит Иларион је, као неко ко добро познаје људе око себе и њихове проблеме, рекао да принос Богу буде и то што трпимо неправду неку под непрекидним нападом бесмисла:
-Нека принос Богу буде и то што трпимо неправду, што је комшија добио више него што сам добио ја, што се овај запослио пре мене, што ја имам децу која су завршила факултет, а нису запошљена, а овај се запослио... То је све принос који ми дајемо Богу, зато што смо ми изложени непрекидно нападу бесмисла, непрекидном нападу греха који је и око нас, а на жалост и у нама свима. И ми треба да прерадимо то у себи, том вештином како се прави добро вино, тако у себи да од свега онога лошега што се хвата у нама, да то ишчистимо, да преберемо, да би то вино у нама било добро и да би узаврело на добар начин. Да се окренемо ка смислу, да у свему видимо лепоту и да у свему видимо победу Христову. И док се трудимо,ево каже отац Кирило покисли су јуче док су брали грожђе, али слатко је то вино на крају када се попије, па се онда сетиш и тог труда па ти је мио и тај труд па ти је и драго да си покисао. Мени је лако да причам у Кирилово име али претпостављам да се слаже са овим, тако и ми када страдамо, када смо у тескоби, када трпимо неправду, да знамо да је плод сладак, плод вечнога живота, плод који нам је обезбедио Васкрсли Господ Христос, Тај плод који рађа у Светој служби.
Прота Миленко Драгићевић, пензионисани парох великохочански је преломио славски колач који је у част Св. Киријака Отшелника принео Станимир Маврић са породицом. За наредну годину се за домаћина јавио Станоје Бркић из Велике Хоче.
На крају литургије је владика Иларион говорио о Св. Киријаку Отшелнику и казао да име Светог Киријака асоцира на Недељу:
-Његово име, ако бисмо га превели значи Недељко, и постоји нека промисао да се он слави кад се убирају плодови, јер је он,,отшел,,тј. као монах отишо у пустињу и целог себе принео као плод, као жртву благоугодну Богу. И није случајно да је тај монашки дух присутан у селу, ово је на неки начин село обележено виницама, ево Дечанска виница и дан данас благословено ради и производи вино са вама. Чувајте тај манастирски дух, манастирски етос, јер око манастира смо се увек сабирали. Песма каже ,,коло се вије крај манастира,, људи се упознају на саборима и венчају у манастиру. Манастири су били место живота вазда за нас. Киријак Отшелник је био из Коринта, са Пелопонеза, из Грчке. Отац му је био свештеник. Касније је отишао у Јерусалим, подвизавао се у древној Лаври Св. Харитона, а после отишао у пустињу. Забележено је да га дан од како се замонашио није видео да једе, нит га је видео да се гневи. (Монаси су по древном обичају јели само по заласку сунца, ал га дана не види да се гневи... ) А ми макар овај други део да се трудимо да испоштујемо, да поједемо нешто по дану, Бог ће да опрости, али да се трудимо ако се и гневимо, како апостол Павле говори, да не грешимо. Мора човек да се гневи на зло,то је природно али да не грешимо гневећи се.
Михољданска свечаност се из цркве пренела у салу Дома културе у Великој Хочи где је изведен пригодан културно уметнички програм.
После обраћања владике Илариона који је честитао празник окупљенима, госте је поздравио председник Привременог органа општине Ораховац, Александар Мицић. Он је подсетио на најраније записе који сведоче о историјском значају развоја виноградарске, али и духовне културе овог краја.
-Најраније сачувани писани документ у којем се помиње Велика Хоча је Хиландарска повеља из 1198. године великог српског Жупана Стефана Немање који је Велику Хочу са још неколико околних места даровао манастиру Хиландару и у Великој Хочи по предању је засадио два винограда. Српски краљеви, потомци родоначелника династије Немањић, Стефана Немање, потврђивали су овај статус и допринели да Велика Хоча временом постане привредни и духовни центар. Велика Хоча је била снажан духовни и економски центар средњовековне Србије развијене у виноградарству, пољопривреди и трговини, са неколико тргова, винарија, 24 цркве и три манастира-рекао је Мицић.
У Михољданској беседи др Александра Новаков, секретар Косовско-метохијског одбора Матице српске из Новог Сада, је рекла да је Хоча симбол нашег истрајавања и зрно слободе у окупираној Метохији:
-Промишљу, чудом и милошћу Божијом, Велика Хоча је опстала, да живи и пркоси као зрно слободе у окупираној Метохији. Нису одолели градови, нису опстала ни насеља етнички српска, али она јесте. Да ли зато што је Велика и што је Господ намислио да том величином опаше њене витезове, све вас, пред којима данас стојимо и словимо, трудећи се да наше речи препричају осећаје срца и душе. Трудећи се да признамо како је Хоча данас симбол нашег истрајавања... Не треба се ни питати како је то могуће јер одговоре знамо: храброст, вера у Бога, светиње, причест и Свети Киријак Отшелник.
Александра Новаков се у беседи вратила век и по уназад и подсетила окупљене на неке знамените великохочанске породице: Маниташевића, Михаиловића, Зивгаревића, затим Ораховчана Симића и Дедића, из села Оптеруше породице Банзић, тврдећи да се храброст генима преноси.
- О њиховим јунаштвима оставио је траг и ректор Призренске богословије Петар Костић, који је рекао: „У Великој Хочи је увек било врло паметних и јуначких првака и потпуној слози, зато смо то село и назвали Мала Црна Гора, на њега су завидним оком гледале околне арнаутске потурице”. Да ли је данас другачије?
Говорећи да је ,,из Велике Хоче вино текло виноводима до Призрена, а могуће је да је неки крак допрео и до самих Дечана“ Александра је нагласила:
-Велика Хоча је не само метохијски, него и свесрпски крчаг, из кога у изобиљу тече Живот вечни. И нека Срби до вечности пију са тога извора! Хоча је окружена светињама и по њима чувена. Називају је и Метохијском Светом Гором јер се у њој налази 13 цркава и црквишта, распоређених свуда уоколо. По том духовном благу ово село је феномен. Побожност која је дубоко усађена у душама ових људи огледа се у прослави свих тринаест слава. Славе побожно, окупљајући се око светиња, узносећи им молитве, колач и жито. Читав ваш живот одвија се под мајчинским окриљем Цркве...Потпуно у Гету Великохочани живе с породицама, задржали су аутентичну архитектуру, обичаје, говор. Одржала се здрава породица, права подримска. Као таква, са 13 цркава и црквиштима, са Кулом Лазара Кујунџића, вредним и веселим народом, ова средина је почела магично да привлачи песнике, писце, уметнике. Хоча живи и не само у михољданским данима, већ се узвишени догађаји смењују целе године...Знамо да се данашњи дан тако лепо и живо прославља на неки начин као одбрана од изолације. Сабрали су се Подримци, расељени по васељени. И уистину јесте дивно што смо се данас окупили овде, но, за ово својеврсно православно острвце, потребно је учинити много више. Треба помоћи да се опстане и убудуће, да се не расељава, да и овде, као у Грачаници, буде наталитет највећи у Европи.
На крају беседе Александра је истакла да ,,српство треба да се сабере око Велике Хоче и да се од овог места учини рајско овоземаљско насеље где ће свако пожелети да дође, не само на дан, него и да баш овде, са свима вама, нововековним јунацима, дочека сваку следећу одбрану, сваку наредну победу и тако све до Другог доласка Онога који је и Хочу, и Метохију, и све вас створио да побеђујете, да се славом и овога и онога света овенчавате,, а ,,Косовскометохијски одбор Матице српске чини и чиниће све што је могуће да следи завете Патријарха Павла да свако од нас учини онолико колико до њега стоји. А оно што не можемо ми, као људи, учиниће Он – Свемогући Бог.,,
У музичком делу програма су наступили: Павлина Радовановић, Фенечки бисери и ансамбл Венац, а стихове о Косову и Симониди казивао је песник Ратко Поповић који је са групом ентузијаста 1992.године и основао манифестацију Михољдан у Великој Хочи.
Мештани су за госте који су дошли у село са разних страна испред својих кућа изнели и неке плодове свога рада, тако да је могло да се проба и купи вино, да се понесу ораси, пасуљ, ајвар и још по нешто припремљено рукама великохочких домаћина и домаћица.