Јуче је у главној саборној цркви у земљи – у Храму Христа Спаситеља – Његова светост патријарх Кирил служио опело Хероју Русије и носиоцу ордена Славе и части I степена (обе награде су дате посмртно) протојереју Михаилу Васиљеву.
„Свештеник Ваздушно-десантних снага“, како су га људи звали, обишао је практично сва ратишта данашњице на којима су се борили руски војници: на Косову, у Босни, Абхазији, Киргистану, на Северном Каквазу, у Сирији... – ишао је на више од 30 таквих службених путева. У Приштину је ушао оклопним транспортером. Само у Чеченији је крстио преко три хиљаде младих војника.
Новопрестављеног се сећају пријатељи, колеге и ученици.
Опело протојереју Михаилу Васиљеву у Храму Христа Спаситеља у Москви foto.patriarchia.ru
„Оци нећемо само да се молимо!“
Јереј Павле Књазкин, помоћник командира бригаде 31. гардијске десантно-јуришне бригаде:
– Отац Михаил је увек и у свему био пример, показивао је како треба поступати и проповедати. Учио је храбрости – да се не избегавају одласци на ратишта. Увек се трудио да буде тамо где је најпотребнији, где је најтеже, где нема ко други да помогне. Сећам се кад нам је честитао Дан Ваздушно-десантних снага: „Оци, – каже, – нећемо само да се молимо!“ Подсетио је: „Не заборавите: живот отаџбини, вера – Богу, а част никоме. И нема ничег страшнијег него изгубити своју част.“ То је звучало изузетно снажно кад он каже – и ја сам записао ово обраћање кад сам био на фронту.
Сећам се како нам је као подстицај због службених путовања на ратишта једне године издејствовао путовање у Јерусалим. Какав је то одмор био! И још је лично дошао да нас испрати, а касније, кад смо се враћали – на том ходочашћу је било неколико војних свештеника – опет је дошао да нас дочека. За све нас је био и остаје отац пун љубави. Управо захваљујући оваквим самопрегорним људима љубав на овом свету се умножава.
А како га војници воле! Он и за њих представља пример апсолутно неустрашивог Христовог војника. Страх је природно осећање, али је отац Михаил био невероватно стамен човек. Увек је био изнад страха, живео је у складу с идеалима служења Богу и отаџбини и умео је да подигне на ту висину људе које је поучавао.
„Тешко је скакати из авиона без расе“
Генерал-мајор Андреј Иванович Хворостјанов са супругом Светланом Олеговном
Андреј Иванович Хворостјанов, генерал Ракетне војске стратешке намене (РВСН)
– Заједно с оцем Михаилом био сам на Власихи, у војном гарнизону штаба Ракетне војске стратешке намене, средином 1990-их година смо градили храм преподобног Илије Муромца с олтаром великомученице Варваре – покровитељке РВСН. Кад сам тек добио налог за изградњу протојереј Димитрије Смирнов, који је тада у име Цркве био задужен за сарадњу с Оружаним снагама Русије, довео је оца Михаила који је био врло млад. Међутим, одмах се видело да није обичан човек. Био је храбар. Чим се појавио у нашем гарнизону – у то време, у 1990-им годинама распада, у армији су старији војници веома малтретирали млађе – и прва ствар коју је урадио била је да је лично отишао касарне. Устајао је пре командира. Знао је свакога ко је некога увредио и позивао на покајање. И увек су му речи биле јасне, конкретне и моћне. Људи су га слушали. Занимљиво је да је после његовог доласка малтретирање престало. Поседовао је огромну енергију! И потпуно ју је посвећивао служењу. И тако је умео да убеђује људе!
Отац Михаил се много потрудио око изградње нашег храма у част Светог Илије Муромца и великомученице Варваре, премда је у свом животу саградио више храмова – градио је и обнављао цркву Светог пророка Илије у Сокољникима, – патријаршијско подворје при штабу ВДС; иконе Мајке Божије „Благодатно Небо“ – у Кубинки; Свете Тројице – у Омску, где је често одлазио на смотре и вежбе РВСН итд. – има још један храм о којем ће супруга нешто испричати. Све је то тако градио и сећам се како је на изградњи нашег храма од јутра па све до вечери напорно радио заједно с грађевинцима, добро их је познавао, делио је с њима и посао, и трпезу, увек се за све распитивао, храбрио је и молио се и посао је напредовао. Момци-мајстори увек су њему првом говорили: какве делове треба урадити, шта негде не иде итд. Нисмо имали пројекат, градили смо по цртежу, сами смо били и наручиоци, и архитекте и грађевинци. Тако да је сваке вечери, сећам се око 8-9 сати обавезно долазио у мој кабинет са списком питања која су у том тренутку имала приоритет. Говорио нам је и то гласом правог команданта: „Господо официри, док не решимо сва питања како треба, нећете ићи кући.“ Узгред речено, доносио је много необичних одлука. И тако смо у рекордном року, посебно за то време, изградили храм за 9 месеци.
Отац Михаил Васиљев. Дан ВДС, 2009. година
Кад је оцу Михаилу поверено да се осим за нашу Ракетну војску као пастир брине и за ВДС; он се с великим жаром прихватио посла. И лично је скакао с момцима с падобраном да се не би плашили – имао је око 300 скокова. Један од њих, 2007. године код Вјазме, умало се није завршио трагично: није му се отворио падобран – доспео је у зону турбуленције, купола се замрсила и летео је вртоглавом брзином са висине од 600 метара, земља се приближава... „Нисам се плашио, – причао је касније. – Остало је неколико секунди...“ И није се збунио – имао је огромну самоконтролу! Говорио је да је исправљао скоро несталу куполу онако како су га учили и да се молио. Кад се падобран отворио за трећину и кад је свештеник схватио да има шансе да преживи, у последњем тренутку је успео да се прибере и да се дочека на ноге, али је свеједно чуо да му је крцнула кичма... Касније је од медицинара сазнао да је задобио компресивни прелом, а тада је морао брзо да се повуче с поља, јер су иза војника кренула оклопна возила... Али био је несвакидашњи човек, пре тога је падао у хеликоптеру који су погодили ичкерски терористи у Чеченији, па се касније смејао: прошао сам огањ и воду.
Жена и ја смо га касније обишли у болници. Дошли смо код њега да га утешимо, а он лежи с преломом кичме, имао је паклене болове, па се још шали на свој рачун како се нико не би бринуо: „Ето како не ваља скакати из авиона без расе... Зашто нисам обукао расу? Да сам је обукао отворила би се уместо падобрана.“ Увек је тако поступао – ни сам није падао у очај, и све око себе је био спреман да подржи, да надахне људе који су губили снагу. За све нас је био пример храбрости, самопрегорног служења и једноставне човечности коју свако разуме.
Протојереј Михаил Васиљев. Један у низу скокова с падобраном
Иако је завршио Филозофски факултет МДУ и магистарске студије, са сваким је могао једноставно и искрено да поприча. Узгред речено, кад би се повео разговор о непријатељима Русије, био је жешћи и од нас, војника, понекад смо морали да га обуздавамо. Био је врло одлучан. И увек је дејствовао. Није причао у празно, већ је дејствовао. Сматрао је да се не треба скањерати с непријатељима и да не треба с њима водити бесконачне преговоре ни о чему. „Треба им, – говорио је, – показивати снагу руског народа.“
Заједно с оцем Михаилом и у Одинцову смо саградили један храм – Преподобномученице Јелисавете. Његова супруга је тамо била председник црквеног одбора.
Није штедео себе и људи су гледајући га остваривали оно што је изгледало немогуће
Светлана Олеговна Хворостјанова, супруга генерала Андреја Ивановича Хворостјанова:
– Отац Михаил је човек невероватне снаге и бескрајне доброте. Такав спој може да се испољи само у личности правог мушкарца. Био је несаломив, како се сад каже, деловао је муњевито, био је врло упоран у раду, умео је да оствари најбоље резултате – такве људе је понекад тешко пратити, али је он, иако је био бескрајно строг према себи, код других све покривао својом бескрајном љубављу.
Сећам се како смо чекали да дође Његова светост патријарх Алексије II да освешта храм у склопу 25. клиничке војне болнице Ракетне војске, али још увек није био готов мозаик преподобномученице Јелисавете изнад улаза. Наравно, свима је било тешко, али ништа није могло да се уради. Ујутру смо дошли раније, да све припремимо за дочек патријарха и нисмо могли ока да одвојимо! Изнад врата храма видимо просто небески леп плави мозаик наше небеске покровитељке... А отац Михаил је увек радостан као за празник, осмехује се! И како је само стигао?! Јуче буквално ништа није било урађено. Речено је: праведнику све полази за руком (Пс. 1, 1-3). За нас је то било очигледно чудо. Није жалио себе, и људи су гледајући га такође остваривали оно што је изгледало немогуће.
Положио је свој живот за нас.
„Није носио оружје, на петљу је качио православни крст“
Генерал-мајор Владимир Јаковљевич Кримски, директор Првог Московског кадетског корпуса:
Генерал-мајор Владимир Јаковљевич Кримски
– С оцем Михаилом сам пре 20 година похађао Академију Генералштаба и све ове године се дружимо. После факултета смо се сретали на најразличитијим местима, на местима на којима је немогуће видети свештеника, како сам раније мислио. Углавном на ратиштима. Одлазио је свуда где се води рат. Увек је био на првим борбеним линијама – тамо где су момци на ивици живота и смрти, био је с њима до последњег часа. Није носио оружје. Једино што је у маскирној униформи без еполета у петљицама имао православни крст, а не род војске. Овим побеђуј. Свештеник не сме да носи оружје. Увек је имао чврсту веру и друге је укрепљивао у вери, био је ведрог духа и умео је да га шири на људе који су с њим разговарали. Човек би увек имао утисак да треба да му се деси неко чудо. У њему није било никаквих крајности, ничега није било превише. То је био трезвен човек, дубоке вере и велике храбрости. Имао је веру у којој се налази корен храбрости. Умео је да пронађе праву реч, наши војници су га слушали и после су цитирали његове беседе.
С дивљењем су га слушали и људи много старији од њега. У Академији Генералштаба окупља се крем, не само војних наука – сви имају звање доктора. Кад смо студирали отац Михаил је имао тридесет и нешто година. И сећам се како је замољен да говори пред свим овим светилима науке... На крају су сви седели и слушали га с огромном пажњом, као прваци. Што се нас тиче, јасна ствар, слушали смо колегу. Али у сали су се тада окупили седокоси академици, овенчани разноразним наградама и било им је занимљиво! А он је једноставно говорио о животу, о вери. Зашто је свима нама Бог Отац? Међу свом овом ученом интелигенцијом која се школовала још за време совјетске власти било је атеиста колико ти душа жели. Сусрет никако да се заврши, публика једноставно није давала оцу Михаилу да оде. И сви су се разишли тек кад је касно увече заменик начелника Академије обећао да ће идуће недеље заказати још један сусрет. И кад се следеће недеље ближило време ходници Академије су опустели, вероватно је то била сила Божија. Призор је био потресан: једна за другим су се отварала врата кабинета, сви су достојанствено излазили, а после тога су просто почели да се утркују и престижу једни друге – да заузму место! Отац Михаил је био веома паметан човек. Поседовао је огромну снагу вере и уверења! И сам је живео као што је говорио.
Још док смо студирали једном је инсистирао и сам је нас, колеге из Академије, одвео да обиђемо цео Храм Христа Спаситеља – све смо обишли, чак и трпезарију. Не могу да назовем тај догађај екскурзијом, превише је сувопарно. То је било такво погружавање у тајну вере – врло снажно и живо искуство. О оцу Михаилу може да говори на хиљаде људи! Сигуран сам да ће о њему бити написане књиге и снимљени филмови.
„Људи у рат иду да умру, а не да убијају“
Владимир Владимирович Нестеров, пуковник, нечелник одељења за војно образовање Ракетне војске стратешке намене:
– Тешко је о оцу Михаилу говорити као о покојнику. Имао је толико енергије – још увек га као живог видим пред очима. Видим свештенике и међу њима и нехотице погледом почињем да тражим оца Михаила. Толико желим да изненада заблиста његов осмех! Паметан, учен човек, прави ауторитет. Било је тако занимљиво разговарати с њим. Небеска Црква је стекла ратника, а ми смо га изгубили. Гледали смо у њега као у свеца. Умео је и да се нашали у прави час, и да наведе неки необичан пример из живота – онако, да ублажи ситуацију.
Волео је да проводи време с припадницима десантних снага: „Ако сте доспели у десантну војску, – говорио је, – будите поносни. А ако нисте... радујте се.“ И увек је имао тако неочекиване обрте и пошалице, па су сви били ведри. Сам није падао у чамотињу и никоме није дозвољавао да буде потиштен, делио је ведрину с другима. Ја сам умногоме захваљујући њему и дошао у храм и остао сам трудећи се да не изостајем са служби. Проповеди су му биле врло садржајне; и увек су биле повезане са садашњим тренутком – он је на неки начин све догађаје разврставао с тачке гледишта јеванђељског осмишљавања. Слушајући његове проповеди увек сам осећао своју греховност – некако је умео да се дотакне срца. Није се дешавало као да се служба одвија, а да то наизглед нема никакве везе с тобом. Преносио нам је саму суштину, умео је да утиче на душе својом речју и примером. Некако је подстицао људе да се мењају иако сам ништа није тражио од нас, није давао никакве епитимије, али је врло јасно стављао до знања да смо сви грешни и ако одмах не почнемо да размишљамо о својој души, ако не почнемо да улажемо никакав напор у своје узрастање, можемо само да се скотрљамо у пакао. А тамо нам неће бити добро. Умео је тако директно да постави ствари да човек више није желео да размишља да ли сигурно треба да води светотајински живот.
Пуковник Владимир Владимирович Нестеров
То је био човек којем је изузетно стало до других, имао је много посла и поред црквених послушања. Ја сам начелник одељења војног образовања Ракетне војске стратешке намене. Заједно с њим организовали смо невероватно занимљиве активности у вези с духовним руководством наших полазника Академије, у филијали Академије, посебно за оне који су се тек уписали и похађају млађе разреде. Почели смо да припремамо стручњаке за војно-политички рад. Он им је држао посебне часове и предавања, делио је с њима све што је сам знао и умео: како се треба опходити према људима, како их убеђивати, како их водити за собом. Давао је основе погледа на свет. Управо идење за Истином човека чини убедљивим, целовитим у речима и поступцима. Чак ни не знамо како да наставимо овај посао без њега. Толико нам недостаје.
Просто је био као Златоусти, могао је да разговара са сваком публиком. Могао је да пренесе омладини јеванђељски смисао једноставним и савременим језиком и да све врло ненаметљиво актуализује. То је важно за омладину. У његовом искуству Реч Божија је била жива и делатна. На сваку литугију је доводио наше власихинске војнике који су имали своје место у храму. Чак ни ми, официри, нисмо ту стајали, знали смо да је то место за војнике. Неки су овде стекли прво црквено искуство. Отац Михаил је успевао да привуче и ове, практично дечаке, и нас, старије. Био је врло мудар, имао је и овоземаљско искуство. Свашта је доживео – много нам је причао о свом учествовању у борбеним дејствима. Трудио се да објасни људима зашто иду у рат. Умео је то да пренесе као нико други: „Човек у рат иде да умре, а не да убија,“ – говорио је. За све се бринуо, како да припреми војнике који иду на фронт и да им објасни због чега тамо полажемо живот.
Човек-празник
Александар Александрович Тихонов, пуковник, начелник одељења „Припрема за борбена дејства у животу војске“ редакције листа „Краснаја звезда“:
– Отац Михаил је остављао утисак сталоженог и темељног човека. Све је радио врло брижљиво и домаћински. И исто то, само у блажем облику, захтевао је од својих потчињених – помоћника, и клира, и црквенослужитеља. А у општењу с мирјанима био је сушта доброта. Сећам се како не ка Богојављење „јордан“ (отвор у леденом покрову на реци, прим. прев.) на Власихи увек освећивао дању, и тад, на сам дан празника, 19. јануара, смо се погружавали у реку. „Нема везе, наравно, хладњикаво је, – храбрио нас је, – али ћемо се погрузити.“ И од ове његова шале свима бих одмах постало топлије. А после реке нас је увек чекао топао чај – све је било уређено врло брижно.
Уопште, увек је и за све стварао празнично расположење! У храм често долазимо озбиљни и концентрисани, гледамо ликове на иконама. А у њему је постојала огромна радост: „Па празник је! Значи, и расположење треба да буде празнично.“ И сам је био човек-празник. Зрачио је ведрином и оптимизмом за све. Његова ведрина је била довољна да као старешина зада радосни тон целој парохији итд.
И увек је све надахњивао на добра дела. На пример, међу моји познаницима има људи који управо по благослову оца Михаила дуги низ година иду у хуманитарне мисије на ратишта. Чак и кад се рат у Чеченији завршио, свеједно је тамо на лицу места требало опремати трошарине: многих ствари није било. И неки људи су одвезли све што је било потребно и тамо, на Каквазу, су срели оца Михаила. „Дошли сте?“ – пита. „И шта сте мислили, једном смо донели и то је ве? То је добро дело и треба га наставити,“ – такав је био његов благослов.
И сам је тако живео, радио је пуном паром, а не само да негде удари рецку. Не, био је то подвижник који је и с другима могао да подели такав однос према послу. Касније смо одвозили помоћ и у друге регионе, по целој земљи, тамо где је после борбених дејстава требало нешто уредити, или у врло удаљене крајеве – дешава се да одемо у такво место где је све разорено као да је бомбардовано.
Водили смо и глумце. Сећам се да смо дошли на једну трошарину у близини Монголије, у Алтајској покрајини. Има тамо једно насеље Ташанта. Распитивали смо се код мештана: „Кад су последњи пут код вас долазили глумци из Москве?“ Одговарају: „Никад.“ И све смо то радили и радимо по угледу и по благослову оца Михаила. Нека је вечан спомен на њега.
Сви смо на броју
Јереј Сергије Качев с оцем Михаилом Васиљевим у мобилном храму
Јереј Сергије Качев, војни свештеник, помоћник командира 82. засебне гардијске десантне јуришне бригаде која има базу у граду Усуријску:
– С оцем Михаилом сам се упознао чим сам постао војни свештеник. Он је тада заједно с командантом наше војске, Херојем Русије генерал-пуковником Владимиром Анатолијевичем Шамановом допутовао код нас у Усуријск. Може се рећи да ми је отац Михаил дао усмерење у служењу – од тада већ десет година водим духовну бригу о 10 припадника десантних јединица. Више пута сам одлазио с њима на војна службена путоања. Кад је почела СВО и ми смо почели да водимо духовну бригу о свим врстама војске Министарства одбране.
Отац Михаил је за нас, војне свештенике, био таква духовна локомотива која је врло много вукла. Лобирао је различита питања у Министарству одбране, издејствовао је одређени статус за свештенослужитеље Оружаних снага како бисмо могли потпуно и отворено да обављамо своју службу. То много значи и нама и самим војницима. Он се пре свега бринуо о њима. А и нама, младим свештеницима је био покровитељ.
Пре сваког службеног пута је лично давао инструкције и поуке како да се понашамо на линији додира. На стотине пута је тако слао колеге у бој, после их је дочекивао, поново обучавао, наводио је још неке чињенице... Учио је молитви. А себе није сачувоа за овдашњи живот – отишао је у Небеску војску.
То је прави Херој Русије – човек на којег с радошћу можемо да се угледамо. Отац Михаил је човек врлине и истине. И није се плашио да ову истину говору увек и свуда, чак и ако је то било у супротности с мишљењем надређених. Говорио је упркос јавном мњењу. Био је такав – усамљени борац. Није се плашио да разобличи у случају кад види да ће то дати резултат. Могао је да скреше истину у брк. У њему је било снажно управо начело храбрости. Много је говорио о части и честитости официра. Врло строго је пресецао превару: ако ниси успео да сачуваш верност својој породици, какав ћеш бити заштитник домовине? Познато је да је после четврт века заједничког живота покаткад питао своју супругу да ли би се сад удала за њега. Оцењивао је колико се исправно понаша као муж и глава породице. Он и попадија имају шесторо деце: студенти Дмитриј, Герман и Ана, ученице Ксенија и Вера и Људмила која иде у предшколско. Отац Михаил је увек добијао исти позитиван одговор: удала бих се. Исто тако је био чврст и доследан кад су у питању друге мушке слабости. Ако не можеш да се уздржиш од чашице, како неко може да се ослони на тебе у борби? Где ти је чврстина? И успевао је да утиче. Зато што је увек мушки постављао директно питање: или се поправи, или тражи себи друго место службе.
Сећање на оца Михаила је живо и он многе унутрашње подешава на ову херојску фреквенцију. Јер рат се пре свега одвија на духовном нивоу. А они који су угодили Богу могу да помажу својима и с оног света. Зато – сви смо на броју.